Ida Sabo, revolucionarka: Mladi ne pamte koliko je zla naneo nacionalizam svim našim narodima

Jul 1982: U teškoj četvorogodišnjoj borbi iskovali smo čvrsto bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti, ali ono se mora brižno negovati od ranog detinjstva kod dece i omladine od obdaništa, škole, fakulteta i to ne parolama već u svakodnevnom životu, u druženju, u igri i zabavi.

Deca i omladina ne smeju da se zatvaraju u okvire samo "svog jezika, svoje kulture", jer to osiromašuje i otuđuje rekla je, između ostalog, naša sagovornica...

Rasla je kraj osam godina starijeg brata Geze, u porodici bez oca, pa je bratovljev uticaj na Idu bio presudan, on je opredelio i ceo njen budući život. 

Prvi put Geza Sabo je uhapšen 1932, a 1934. godine osuđen je na dvogodišnju robiju koju je izdržavao u Sremskoj Mitrovici.

Zbog toga je Ida morala da prekine školovanje i da se zaposli. Počela je da radi već u 13. godini, najpre u fabrici "Merkur" u Subotici, a zatim kao pomoćna radnica u Fišerovoj štampariji. Od 1933. godine Ida se upisuje u URS (Udruženje radničkih sindikata), a sledeće godine postaje i član SKOJ.

Prisećajući se predratnih skojevskih zadataka Ida Sabo priča:

- Radilo se mnogo i uporno na omasovljavanju sindikata, što je značilo odlaske pred fabrike i radionice, razgovore s radnicima., rasturanje letaka, pomaganje štrajkača... Po partijskom zadatku, mada još skojevka, odlazila sam i u sela. Moj teren je bio Tavankut. Pre rata je u Subotici i oko nje bilo daleko više seoskog nego gradskog proletarijata. Zato je Partija veliku pažnju posvećivala političkom radu u selima i organizovanju bezemljaša i seoske sirotinje.

Ida priča da su skojevci bili svagde tamo gde se okupljala omladina. Završavajući sećanje na prve skojevske godine ona kaže:

Jedan od zadataka je bio i snabdevanje hranom i literaturom komunista koji su dovođeni, privremeno do suđenja, u subotički zatvor, a bili su iz svih krajeva Jugoslavije.

Osim toga, oni koji su imali nekog bliskog rođaka u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, i mogli da ih posećuju, imali su zadatak da hranom i ostalim snabdevaju i druge osuđenike komuniste.

Tako se Ida upoznala sa Lalom Beljanskim, Žarkom Veselinovim, Jovicom Trajkovićem i drugima koji su robijali u Mitrovici zajedno s njenim bratom Gezom.

Dobila sam zadatak da zatražim od uprave zatvora da posetim svog "verenika" Jovicu Trajkovića, koji je na robiji bio još od 1929. godine i koga dotle nisam poznavala. Činovnik me odmerio od glave do pete i rekao:

"Kad ste se, bogamu, vi to verili? Kad je on došao u zatvor vi ste bili još derište. Uostalom, kod vas komunista je sve moguće!" 

... priseća se Ida tog davnašnjeg skojevskog zadatka.

Ida Sabo je 1936. otpuštena iz Fišerove štamparije, jer je govorila na jednom zboru nezaposlenih radnika, što je i u novinama objavljeno. Policija je zahtevala da joj se da otkaz.

Uvek puna kuća

Kako se skojevka iz Subotice našla u Sloveniji?

- E, duga je to priča...

Janoš Kovač (poginuo kao borac-partizan u aprilu 1945. godine), suprug Ide Sabo, po puštanju sa robije iz Sremske Mitrovice, gde je proveo četiri godine i ponovnog sticanja građanskih prava, otišao je 1937. godine na odsluženje vojnog roka u Ljubljani.

Ida je pošla za njim jer i onako posao u Subotici nije mogla da nađe. Drugovi su je uputili na Franca Leskošeka, ali kako nije znala njegovu adresu upoznali su se kasnije, slučajno, u vozu, pri povratku sa zbora tekstilnih radnika u Kranju.

Franc Leskošek je Idu povezao sa Pepcom Kardelj i Angelcom Ocepek. Uz pomoć Partije zaposlila se u Ejflerovoj fabrici dekorativnih tkanina, u kojoj su svi zaposleni bili sindikalno organizovani, a partijska organizacija imala veliki uticaj.

Tu je, posle godinu dana rada, 1939. primljena u Partiju. Godinu dana kasnije je otpuštena. Ostala je na ulici, ali je i dalje bila povezana u partijskoj ćeliji te fabrike.

- Član te ćelije bila je i Pepca Kardelj - seća se Ida. - Tada još nije bila Kardelj. (Udala se nešto kasnije i bila sam joj na svadbi).

Kad je Idin muž Janoš Kovač izišao iz vojske otvorio je u Ljubljani krojački salon koji je odmah postao partijski punkt, vrlo prikladan za sastanke, javke i susrete. Takvo mesto je bio i njihov stan.

- Kuća nam je uvek bila puna - kaže Ida. - Dešavalo se da nas bude i po petnaestoro, tako da je Kidrič jednom rekao: "Slušajte, ovako dalje ne može, ovo ne valja. Kad bi policija ovde upala, imala bi veoma bogat plen".

U njihovom stanu je 1941, već u ratu, dva dana proveo i Ivo Lola Ribar.

- Lola je prisustvovao sastanku PK SKOJ i ja sam ga povezala sa Francem Leskošekom. Bio je zadovoljan našom aktivnošću, seća se Ida, jer su bile organizovane svakodnevne akcije u Ljubljani.

Svuda među svojima

Kako ste se snašli, kako ste se osećali u Sloveniji? Bila je to za vas potpuno nova sredina, nepoznati ljudi, nepoznat jezik?

- Čim sam se povezala s Leskošekom, a zatim s Pepcom Kardelj, našla sam se u krugu drugarica i drugova, komunista. Od tada pa do kraja rata ni u jednom trenutku nisam se tu osećala kao stranac. Obostrano poverenje je odmah uspostavljeno, što se ogledalo i u tome što sam dobijala sve odgovornije zadatke. Nikom nije smetalo što loše govorim njihov jezik, niko me nije pitao koje sam nacionalnosti iako je bilo očigledno da Slovenka nisam.

Istina, zbog konspiracije i bezbednosti, zasmetao je njen "slovenački" govor.

Naime, Ida je kao član Pokrajinskog komiteta SKJ 1939. i 1940. odlazila u razne krajeve Slovenije na skojevske sastanke.

Posle jednog sastanka u Štajerskoj Kidrič je upitao ko je iz PK SKOJ bio na tom sastanku. Skojevci su mu rekli da je to bila "neka mala, nije Slovenka, govori srpski, ali meša i neke strane reči". Naravno, trebalo je što pre naučiti slovenački.

S punim pravom, govori Ida Sabo o poverenju koje joj je iskazano u Sloveniji. Ona je tu 1939. primljena u Partiju, izabrana u PK SKOJ, ubrzo zatim postala je sekretar OK SKOJ za Ljubljanu i na toj dužnosti ostala do marta 1942. godine, kad je uhapšena...

U zatvoru je bila godinu dana, a kad je puštena nastavila je s ilegalnim radom, kao član Okružnog komiteta Partije. Uoči kapitulacije Italije otišla je na oslobođenju teritoriju. U početku je bila član Okružnog komiteta KPS Stična - Grosuplje, pa instruktor CK, radila je i u obaveštajnom centru Glavnog štaba Slovenije. Krajem rata bila je član OK KPS Novo Mesto, a posle rata član Gradskog komiteta KPS Ljubljane.

U razgovoru se vraćamo na kraj rata i njen povratak u Suboticu.

Kao mnogi ljudi i Ida je krenula da sazna za sudbinu ostalih članova porodice. S Mihom Marinkom došla je u Novi Sad, gde su je kao Vojvođanku zadržali da "na svom terenu" dalje radi. I tako se Ida Sabo vratila u Vojvodinu.

Posle rata Ida Sabo je bila član OK KP Subotice, sekretar Sreskog komiteta KP Sente, poverenik za socijalnu politiku i zdravstvo u Glavnom izvršnom odboru Pokrajine Vojvodine, član PK SK Vojvodine, član CK SK Srbije, član Kontrolne komisije SKJ, poslanik republičke i savezne Skupštine, potpredsednik Skupštine Vojvodine, potpredsednik SUBNOR Vojvodine, član Saveta federacije...

Zajedništvo od detinjstva

Već između dva rata Komunistička partija je u radničkoj klasi razvijala svest da potlačeni radnici, ma kojim jezikom govorili, imaju istu sudbinu, iste klasne interese, što nije suprotno nacionalnom identitetu da je radnička klasa jedina koja svojom revolucijom, svojim oslobođenjem može da istinski rešava i pitanje ravnopravnosti.

I upravo zbog toga je KPJ mogla da okupi sve napredne snage svih nacionalnosti, prvo u revolucionarni radnički pokret, a kasnije u NOP.

Već tada se negovalo čvrsto zajedništvo, internacionalizam.

U mešovitim sredinama, kao što je na primer Vojvodina, partijska štampa objavljivana je na srpskohrvatskom, mađarskom, slovačkom jeziku. Dvojezična su bila i predavanja i priredbe.

- Mi smo u teškoj četvorogodišnjoj borbi iskovali čvrsto bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti. Ali bratstvo i jedinstvo, ravnopravnost naroda i narodnosti nije jednom za svagda dato. Ono se mora brižno negovati. Mladi ne pamte koliko zla je naneo nacionalizam i nacionalna netrpljivost svim našim narodima i narodnostima.

Događaji na Kosovu nas međutim, upozoravaju da bratstvo i jedinstvo, zajedništvo mogu da naruše neprijatelji, ako izostane naša stalna briga.

Zajedništvo se, zbog toga mora negovati od ranog detinjstva, kod dece i omladine od obdaništa, škole i fakulteta, ali ne parolama već u svakodnevnom zajedničkom životu, u druženju, u igri i zabavi. Deca i omladina ne smeju da se odvajaju i zatvaraju u okvire samo "svog jezika, svoje kulture", jer to osiromašuje i otuđuje.

U predškolskim ustanovama Vojvodine, u osnovnim i srednjim školama, na primer, nastava teče na pet jezika. Veoma je bogata izdavačka delatnost na jezicima naroda i narodnosti. Razvoju pune ravnopravnosti, daljem jačanju bratstva i jedinstva, socijalističkog zajedništva doprinosi da se veliki broj dece i omladine opredeljuje za učenje jezika društvene sredine.

U toj našoj nacionalno najširokolikijoj Vojvodini, gde zajedno žive 24 nacionalnosti, zahvaljujući tome što je Partija uvek vodila borbu za ravnopravne međunacionalne odnose, iskovali smo zaista čvrsto bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti, a mi komunisti smo odgovorni da se ono i očuva, rekla nam je na kraju razgovora Ida Sabo.

Razgovarala: Jovanka Soldatić, obrada: Yugopapir (Nada, 1982.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate