Oktobar 1978: "Tvrdite da postoji samo jedan svet. Ja vam kažem da su dva. Jedan je moj, a onaj drugi podelite vi među sobom. Ja svoj ne dam!"
Trebalo je da ove reči čujemo tek u
bioskopu, na premijeri "Pejzaža u magli", buduće
filmske priče o narkomanima. Ali, kako je autor, beogradski reditelj
Jovan Jovanović, odlučio da delo muzički ilustruje svirkom
rok grupe "Laza i Ipe", zahvalni rokeri zauzvrat su, još
pre prve klape, navedeni monolog iz scenarija štampali i na omotu
svoje ploče "Stižemo".
Mladi muzičari, međutim, kao da su se
odveć uživeli u saradnju na ovom filmu jer gde su, u stvari, stigli, zna se - u istražni zatvor sarajevskog Okružnog suda.
Sve zbog
sumnje da su do guše upleteni u šverc i rasturanje droge. Sumnja je, šta više, potkrepljena sa
nekih tri i po kilograma hašiša koji je kod njih zatečen.
Iza brave su bubnjar Goran Ipe Ivandić,
basista i ton majstor Zlatko Hold, gitarista i pevač Goran Kovačević
i kantautar Ranko Boban, ironije radi - najpoznatiji po svojoj
kompoziciji "Glavo luda".
Orguljaš grupe Lazar Ristovski nije
uznemiravan pošto njegov porok - vinjak - zakon ne zabranjuje. No,
da kvintet iza rešetaka, ipak, bude kompletan, našao, se tu bivši
student Više komercijalne škole Jadran Adamović, jedini koji sa
uhapšenima nema nikakve muzičke veze. Njegove veze isključivo su
- singapurske. A baš tim putem, čini se, stigla je opojna
pošiljka u Sarajevo.
Na izgled, klupko se odmotalo naglo.
Trka do podruma
U utorak 19. septembra negde oko tri po
podne, u stanu 55 na desetom spratu višespratnice nad Miljackom
oglasilo se ulazno zvonce. Ipe Ivandić koji je otvorio vrata
roditeljskog doma možda se i nije naročito lecnuo kad je u jednom
od dvojice posetilaca s one strane praga prepoznao Amira Latića,
inspektora regionalnog SUP-a, jer Latić je osvedočeni prijatelj
sarajevskih rok muzičara. Pre nego što je stupio u službu
bezbednosti, neko vreme proveo je čak i kao njihov menadžer.
Na žalost, ovog puta poseta je bila
službena. U drugoj sobi desno, islednici su u hrpi ploča na regalu
našli ono što su tražili - kilogram hašiša, presovanog u
smeđe pogače veličine dlana. Prijateljsko ubeđivanje potrajalo je
zatim na licu mesta još sat-dva a onda je Ivandić shvativši valjda
da je igri došao kraj mirno ušao u službena kola da "goste"
isprati i do svog stana desetak kilometara dalje u novom naselju na
Butmiru.
Da li je to zaista bila slučajnost ili
samo vešta zamisao istrage tek automobil se uz put ubrzo pokvario.
- Ipe, skokni der do onog bistroa preko
puta i telefoniraj da nam pošalju druga kola - zamolio je Latić
svog klijenta.
Razume se, Ivandić je pruženu šansu
iskoristio i telefonirao dvaput. Jedan poziv bio je upućen kolegi muzičaru a sada i drugu u nevolji Zlatku Holdu:
- Brzo, stari, furaj do podruma i
skloni robu pre nego što stignemo.
Istog časa Hold uskače u kombi IMV
kojim je do juče prevozio ozvučenje i instrumente i prečicom stiže
u Ulicu Ernesta Telmana 5. Upada u podrum i prema uputstvu otvara
prašnjavu futrolu sa bubnjevima.
Ono što je tamo video očigledno
bilo je mnogo i za njegovu petlju - u plastičnoj kesi na dnu,
ležalo je više od dva kilograma droge. Dršćući od straha zadatak
je obavio više nego nespretno pa su još iste večeri za isledničkim
stolom i on i Ivandić bili opet suočeni sa neprijatnim smeđim
tovarom.
Pazar na Ilidži
Uprkos uspehu, istraga, međutim, nije
zadovoljna. Naime, iako su svi upućeni ćutali kao zaliveni, vest o
hapšenju na još neodgonetnuti način procurila je u javnost pre
vremena i obruč je, tvrde, zbog toga zatvoren prekasno. Prave
kolovođe ostale su van njegovog domašaja a samim tim nastavlja se i
bojazan da kanal kojim je droga stizala nije prekinut.
Preostaje, doduše, pokajnička
ispovest Ipeta Ivandića pred istražnim sudijom Abdulahom
Hadžikarićem:
- Drogu uzimam već četiri godine.
Mislim da mi to pomaže u muzičkom poslu kojim se bavim. Zaplenjeni
hašiš nabavio sam od moreplovca Veselina Adamovića, brata
uhapšenog Jadrana.
Navodno on je pre nešto više od tri
meseca Adamoviću starijem prišao na ulici i zatražio mu cigaretu a
ovaj mu je tom prilikom došapnuo:
- Imam ja za pušenje i nešto bolje od
duvana. Samo spremi lovu.
Rečeno-učinjeno. Sa starim milionom u
džepu Ivandić se po dogovoru nekoliko večeri potom ponovo našao
sa svojom vezom. Kako je milion dinara bilo malo, muzičar je svratio
do banke da sa knjižice podigne još dva. Tek tada Adamović ga je
primio u svoja kola i odvezao do Ilidže.
Tamo su u senci hotela
"Terme" sačekali zeleni "folksvagen" dubrovačke
registracije i razmena je obavljena - tri miliona starih dinara za plastičnu
kesu, istu onakvu u kakve pakuju pazar u samouslugama "UPI".
- Kad sam tramvajem stigao kući i
zavirio u robu, video sam da je hašiša mnogo više nego što se za novac koji sam ja dao može kupiti. Isprva sam mislio da se Adamović
prevario i da će se vratiti po svoje ali kad sam drogu probao, pripala mi je muka i shvatio sam da je više od dva kilograma, u
stvari, buđavo. Ukvareni deo sakrio sam u futrolu za bubnjeve a
zadržao sam samo kilogram čiste koji sam sam pušio. Jedino sam po
desetak cigareta otud dao prijateljima Holdu, Kovačeviću i Bobanu.
Stare mušterije
I pored toga, branioci Ipeta Ivandića,
sarajevski advokat Dragoslav Vasiljević i njegov beogradski kolega
Vukašin Đurović, smatraju da njihov štićenik ne može biti
optužen za ono što mu se pripisuje - da je učestvovao u
krijumčarenju a potom i rasturanju droge.
- On je hašiš kupio za ličnu
upotrebu - kaže Đurović. - O tome svedoči činjenica da je i
posle tri meseca cela količina kod njega nađena gotovo neokrnjena.
Dakle, nije je preprodavao. A to što je nekoliko grama dao
drugovima, odranije poznatim kao uživaocima, ne znači da ih je
navodio na drogiranje.
Zvanično, međutim, svi su
iznenađeni.
- Kao u drugim našim velikim
gradovima, i u Sarajevu su primećene pojave narkomanije među
mladima - kaže Vlado Peka, predsednik Gradske konferencije Saveza socijalističke omladine. - Pre
otprilike tri godine bilo ih je oko dve stotine ali smo kursevima u
okviru političke škole na Skenderiji uspeli da taj broj nešto
smanjimo. No, teško mi je da poverujem da su se u to upuštali i ovi
mladi muzičari sa kojima smo oduvek uspešno sarađivali.
Istina, samo malo dalje, u uvek
prepunoj bašti kafane "Park" ima dosta i onih koji su u
tužnu tajnu bili upućeni godinama. Putovanja s onu stranu
stvarnosti, pričaju, uglavnom su se odigravala za vreme seansi po
privatnim stanovima, neretko i u nekim od kafea kao što su
"Kaktus", "Kolegijum artistikum" i "Disko
Trebević". Ali i usred svirke.
Zna se naime da je još pre dve
godine u toku snimanja trećeg albuma grupe "Teška industrija"
tadašnji pevač ansambla, sada pritvoreni Goran Kovačević, svaki
čas napuštao studio i ne krijući se odlazio da, kako se to stručno
kaže - "duva". Ima nagoveštaja da službenici SUP-a ovu
grupu budno uhode upravo od tih dana.
Samo, teško da je ovo poslednje tačno
jer šta je onda milicija čekala sve vreme? I zar bi, inače, pre
tri meseca propustila priliku da poslednju primopredaju droge na
Ilidži osujeti na licu mesta? U stvari, kako je nedavna racija
obavljena bez očiglednog povoda, najverovatnija je pretpostavka da
je grupu neko tek skoro potkazao.
Druga strana medalje?
Ko god da je to bio, učinio je dobro
delo.
Ipak, majka kao majka, Mirjana Ivandić duboko sumnja u velikodušne
motive:
- Moj sin prijavljen je iz drugih
razloga.
Skršena i očajna, žena pedesetih
godina naširoko priča o nevoljama srednjeg od troje njene dece.
Jeste, školu nije završio ali je sedam godina proveo u muzičkoj.
Konačno, 1973. priključio se sastavu "Bijelo dugme" da
zajedno s njim učestvuje u dotad neviđenom estradnom, fenomenu kod
nas.
Jasno, nezapamćena slava i desetine, stotine miliona dinara što
su se preko noći sručili na pleća petorice dvadesetogodišnjaka
pokazaće ubrzo i svoje naličje: do juče neobavezno muziciranje
pretvara se u surovi biznis a ranije drugarstvo u hladne poslovne
odnose.
Duša ansambla je Goran Bregović. On
piše, aranžira, diriguje i samim tim lavovski deo zadržava za
sebe. Ne dopušta da mu se partneri mešaju u posao i po cenu
isključenja zahteva da ga slušaju bez pogovora. Tek njegovim
odlaskom u vojsku članovi grupe ogledaju se kao autori i to im ide
od ruke. Međutim, Bregović je uporan:
"Kad izađem
nastavljamo po starom, sviramo samo moje stvari!"
Bubnjaru Ivandiću i orguljašu
Ristovskom to se više ne dopada pa svoju ploču "Stižemo"
na kojoj su u međuvremenu, radili koliko da im prođe vreme dok se
šef ne vrati, sada žele da iskoriste kao trambulinu u samostalnu
karijeru. I čas rastanka izabran je smišljeno: zbogom "Bijelom
dugmetu" doviknuli su neposredno pred uveliko pripremani
povratak slavne grupe.
- Poješću ih za doručak - poručuje preko novina vojnik Goran
Bregović.
Na drugoj strani, ni sa izdavanjem
ploče ne ide kako treba. Vrativši se sa snimanja u Londonu Laza i
Ipe ponudili su gotove matrice "Jugotonu" za trideset
starih miliona. "Jugoton" nudi znatno manje i od posla nema
ništa. Ali smatrajući mlade muzičare još svojim ekskluzivcima,
zagrebački izdavači zaključavaju matrice u svom sefu. Doduše, druga izdavačka kuća RTV Ljubljana pristaje na cenu pa su
načinjeni novi kalupi i početkom septembra ploča se konačno
pojavila.
Samo desetak dana potom njeni izvođači
su pohapšeni...
Kolika je cena
Bilo kako bilo, nepromišljeni izlet
nekolicine pojedinaca u drogu, mogao bi propisno da uzdrma ugled i
poverenje koje su domaći rok muzičari s velikom mukom sticali bar
jednu deceniju.
Tako, na primer, u nedostatku zvaničnih
informacija o aferi, neodgovorne čaršijske glasine su u dimu hašiša
videle već i celo "Bijelo dugme". Sarajevska mladež pa i
obožavaoci širom zemlje s pravom se zbog toga ljute. Jer, ne
zaboravimo, reč je ovde o uzornim omladincima, udarnicima sa radne
akcije, nosiocima plakete IX kongresa Saveza socijalističke
omladine Bosne i Hercegovine.
Vokalni solista ansambla Željko Bebek
koji je, valjda zabunom, ovih dana takođe saslušan, misli, međutim,
da će se svi nesporazumi uskoro zaboraviti:
- Deca nam veruju a to je najvažnije.
No, šteta je svakako učinjena:
- Pedesetak mladih Sarajlija zarađuje
svoj hleb svirajući ovu muziku - zabrinut je Slobodan Boda Kovačević,
član popularnih "Indeksa" i sa 15 godina boravka na
estradi veteran jugoslovenskog roka. - Odnedavno i odgovorni ljudi
spremni su da nam pomognu. Razmišljalo se i o beneficiranom radnom
stažu. A kako sad da im izađemo pred oči?
Zbunjen je i poznati sarajevski pesnik
Duško Trifunović čiji su tekstovi uveliko doprineli da ovdašnja
pop scena u poslednje vreme žanje priznanja sa svih strana:
- Prosto sam zavideo tim momcima jer
umeju divno da sviraju, mislio sam da ih poznajem. Sad ne znam šta
da kažem.
Ali, ako je pesnik zanemeo,
proročanskije nego ikad odzvanjaju sad u ušima oni njegovi stihovi
koje je još 1976. zapevalo, opet nezaobilazno, "Bijelo dugme":
Šta bi dao da si na mom mjestu, da te mrze a da ti se dive...
Ti budi srećan sad što si preko puta...
Jer ovo je mojih pet minuta, a pred tobom stoji život cijeli...
Napisao: Nikola Đorđević, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, 1978.)