Septembar 1987: Urednik TV Beograd Jasmina Pavlović-Stamenić boravila je ovog leta sa televizijskom ekipom u Severnoj Koreji i tamo snimila emisiju "Svet danas" o ovoj u mnogo
čemu neobičnoj zemlji...
Mnogo je toga što čoveka koji dolazi
iz razvijenog sveta, iz Evrope, zbuni u prvom kontaktu sa ovom
zemljom.
Jer, Severna Koreja, zvanično DNR Koreja je zemlja o kojoj
se malo zna i mnogo više pretpostavlja.
Zapadna štampa prepuna je
špekulacija o promeni u vrhu, odlasku Kim Il Sunga koji vlada već
četiri decenije, pričama o čistkama, policijskom režimu i
torturi, navodnom neznanju i bedi...
Jer, od rata, posebno
korejskog koji ova zemlja pamti po strahotama, hiljadama izginulih,
Severna Koreja bila je zatvorena u svoje navike, tradiciju,
sopstveni specifični put u socijalizam građen na ideji "džuče"
čiji je tvorac Kim Il Sung.
Polazeći od načela "džuče" čija je
suština - nezavisno vođenje spoljne politike, nezavisnost u biranju
puteva sopstvene izgradnje, kao i u odbrani zemlje, Severna Koreja
ostala je zatvorena za sve što dolazi spolja i, otuda - večita
nepoznanica.
Sada, kada su nam kroz ruke prošle
stotine metara snimljene trake, kada je svaka slika i priča koju smo
tamo čuli došla na svoje mesto, emisija dobila fizionomiju, kad sumiramo utiske - pa, sigurno smo prva TV ekipa prema kojoj su se ova zemlja i ljudi
toliko otvorili.
"Jugo" otvara sva vrata
Krenuli smo na put sa zebnjom, kako
uobličiti spoljnopolitičku emisiju kad unapred znate da imate
pratioca, da slikate ono što vam domaćini dozvoljavaju, da
kontakata sa ljudima malo ima...
Ali, reč "jugo" otvorila je sva
vrata.
Teško smo se sporazumevali, jer još uvek je malo onih koji
govore strane jezike, ali, zato, gotovo da nema nepismenih...
Kad
bismo rekli da smo iz Jugoslavije, sumnjičavost je popuštala, zamenjivao ju je osmeh... Kako u Pjongjangu, tako i na selu, gde smo
posetili seosko domaćinstvo.
Taj obični korejski seljak, koji
skromno živi sa godišnjom platom od 200 dolara u Nampo provinciji - znao je i za druga Tita! Odmah je spremno, na zidu pokazivao obaveznu
fotografiju Kim Il Sunga, podsećajući na prijateljstvo dvojice
državnika.
Na ovom poljoprivrednom dobru, a cela
Severna Koreja podeljena je na zadruge koje
su, svaka ponaosob, zadužene za snabdevanje hranom određene
oblasti, pokazali su nam zadružni dom, sopstvenu mehanizaciju...
Seljaci tu žive i rade, i promene mesta boravka i rada - gotovo da
nema.
Poželeli smo da upoznamo i gradsku porodicu. Ne znam je li dom
profesora na Institutu stranih jezika, Li Dong Sama bio namerno
odabran, tek opet dobrodošlica! U skromnom, ali besprekorno čistom
stanu, a takvi su svi, i ljudi u DNR Koreji, nude nas čajem od
insama, pokazuju sobe.
Spava se još uvek na zemlji! Poneki orman i
televizor, možda radni sto, jedini su komadi nameštaja u stamovima, mada u gradu kreveti sve više ulaze u
modu.
Ne kriju da su oni po tradiciji
zatvoren narod, da je porodično ognjište svetinja, da se zato
retko posećuju, a da stranci, sem ovog našeg "jugo" izuzetka u
njihove domove ne ulaze.
Otvaraju srce, pričaju o tome kako
žive, šta žele... Pomalo sa nevericom slušamo priču da svaki
građanin dnevno od države dobije za hranu 700 grama pirinča, a
svake druge godine kompletnu obuću i odeću...
Plate su skromne, u
proseku pedesetak dolara, a za to se ne može mnogo. Hrana je
jevtinija, ali zato ne i ostalo. Ko hoće preko uobičajenog, odeću,
obuću, kozmetiku može da kupi, ako - ima.
Stan je gotovo besplatan, uz minimalnu
nadoknadu za struju. Telefona nema, privatnih automobila, takođe...
Državnih ima - svih modela.
Metro radi, lepo je uređen, ali je
gradski prevoz nedovoljan za prevaljivanje ogromnih razdaljina. Pjongjang je veliki grad - milion i po stanovnika, sa modernim
saobraćajnicama, ali - uglavnom se pešači.
Disciplinovano u - život, rad...
Putujući sa kraja na kraj DNR Koreje,
sreli smo mnogo ljudi. Gotovo nikog nismo videli da se odmara.
Dokolice nema! Sva polja, iako je malo obradive zemlje, su uglavnom zasejana
pirinčom. Stalno je neko u njima! Videli smo i decu!
Objasnili su
nam: petkom posle podne, svi, bez obzira na položaj, zanimanje, odlaze na dobrovoljni rad, u polja, na pruge, građevine, tamo gde je
to potrebno. To važi i za mališane, za koje je rezervisan lakši
posao, ali koji su takođe uvek nečim okupirani.
Mladi su, kažu nam, briga društva -
besplatno se školuju, dolaze do knjiga, imaju zagarantovan posao ali, ne mogu da ga biraju. Odlaze tamo gde su potrebni, ne tamo gde
žele.
I, upravo ono što će stranca najviše
iznenaditi u ovoj zemlji je: samopregor, neverovatna disciplina sa
kojom se ovde prilazi svemu - životu, radu, ljubavi...
Kim Il Sung je najobožavanija ličnost, predsednik bez čijeg lika
na reveru nikog nema... Njegove slike, panoe, sretali smo na
najneverovatnijim mestima... U metrou, na polju, pored reke, u
planinskoj zabiti...
Svuda gde je i bio u poseti, podignuti su
"spomenici". Jedan takav je i "džudže toranj" u
Pjongjangu, od belog granita, visok 170 metara...
Nismo sreli čoveka koji Kim Il Sunga
bar jednom nije pomenuo: kao "Velikog vođu", "Velikog lidera", "Dragog Kim Il Sunga".
Direktna objašnjenja ne dobijamo, ali
njegov narod mu je izgleda i te kako zahvalan za sve što je DNR
Koreja danas: što je od zaostale agrarne za ovih 40 godina postala
industrijska i poljoprivredna zemlja, što imaju posao, što Severna
Koreja samu sebe hrani, što narod ima šta da obuče...
Razvijeni svet će ovakvo poimanje
sreće i blagostanja iznenaditi, zapanjiti - ali, prihvatimo da svako
ima pravo na sopstveni put, razvoj - naravno uz sve rizike koje to
donosi.
Jer, samodovoljnost, zatvorenost, i te
kako se negativno odražavaju na privredu, i DNR Koreja je svesna da
otvaranje postaje neminovnost. Ali, to je proces koji sporo ide, koji će potrajati!
Podeljena zemlja
Činjenica je da je pokušaj da
gradi sopstveni put u socijalizam doneo mnoga odricanja. U sendviču velikih, između Kine, SSSR-a, Japana i na jugu - Južne Koreje, DNR
Koreja je oduvek bila pritisnuta i opterećena svojim
geostrategijskim položajem.
Ne bez razloga.
Oduvek je bila sfera
interesa velikih! Njena stvarnost, život iza zida koji je na sredini
poluostrva podigla Južna Koreja, rezultat je političkih igara.
Još Postdamskim sporazumom, teritorija
Koreje, nekad jedne zemlje i naroda sa 5000 godina dugom tradicijom - veštački je podeljena na dva dela.
Posle povlačenja američkih i
sovjetskih trupa, trebalo je da se formira jedna vlada, ali do
toga nikad nije došlo. 1948. formirana je vlada Severne DNR Koreje
sa socijalističkim, i Južne sa kapitalističkim uređenjem.
Jug
je nastavio da živi uz vojnu i ekonomsku pomoć Vašingtona, uz
stalno prisustvo 40 hiljada američkih vojnika. 1950. godine izbio
je korejski rat, doneo mnogo patnji, a dve Koreje se više nikad nisu
ujedinile.
Da potvrdi političku podelu, Južna
Koreja podigla je zid visok 6 metara, dug 258 kilometara oko koga je
demilitarizovama zona.
Danas dve Koreje nemaju nikakve
kontakte. Svi dosadašnji pokušaji pregovaranja nisu doneli nikakve
rezultate, jer su stavovi ostajali udaljeni.
Preciznije:
zainteresovanima sa strane, ovo ujedinjenje, u suštini, nikad nije
odgovaralo.
Tako su, sa dve strane zida ostale
podeljene porodice, muževi i žene koji već tri decenije jedni o
drugima ništa ne znaju.
I dalje narod najviše želi da Koreja
bude ponovo jedna. To smo slušali na svakom koraku, to je ono čemu
se u budućnosti nadaju.
Boraveći među njima, videvši koliko je apsurdna ta podela, ledena atmosfera na 38. paraleli, gde su licem u lice
okrenuti severnokorejski i američki vojnici, gde se često puca, sve više verujemo da je gotovo fanatična želja ovog naroda da opet
bude zajedno možda jača od svih političkih barijera i igara.
Napisala: Jasmina Pavlović-Stamenić, snimio: Branimir Grulović, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1987.)