Kadinjača '41, sećanja petorice preživelih: Kakvi su to momci bili, a kao snoplje su padali oko mene

U subotu, 16. novembra 1968, održana je u Titovom Užicu svečana sednica Opštinske skupštine, tačno na dan kada je pre 27 godina osnovan Glavni narodnooslobodilački odbor za Srbiju, i u čast partizanske Užičke republike.

Predsednik tog odbora bio je Dragojlo Dudić, sekretar Petar Stambolić, a članovi: Jusif Tulić, Jovan Popović, Mitra Mitrović, Mitar Bakić, Nikola Grulović, Vlada Zečević, Milentije Popović i Mirko Tomić. To je 1941. godine, u stvari, bila prva slobodna vlada u okupiranoj Evropi, u Užicu - prvoj partizanskoj metropoli.

Posle ručka, na koji su bili pozvani svi oni koji su imali bilo kakvu funkciju u Užičkoj republici, još dugo se sedelo i pričalo o tim burnim danima ustanka.

Ali u svim tim pričama pominjana je Kadinjača, na kojoj je kao zaštitnica Vrhovnog štaba poginuo ceo jedan bataljon užičkih proletera. To je bila bitka do poslednjeg čoveka, bez odstupanja, kao na Termopilima, Mačkovom kamenu, Pohorju, Pljevljima, Kozari, Sutjesci ...

Od oko dvesta boraca, preživelo je samo nekoliko ranjenika, koje Nemci nisu stigli da dotuku.

Tačan broj im se ne zna: sedam, deset, ili petnaest.

Predsednik međuopštinske konferencije Socijalističkog saveza Dragutin Maksimović nabrojao ih je petoricu. Oni su i danas ono što su i pre Kadinjače bili: pekari, opančari, krojači, obućari, puškari ...

- Vredno bi bilo pogledati gde žive, kako žive, šta misle! - predložio nam je Dragutin Maksimović. - Oni s Kadinjačom i danas žive!

Novica pekar

Novicu pekara zatekli smo sa ženom i 14-godišnjim sinom kod kuće. Preziva se Tomašević i ima 52 godine. On je još od 1959. godine paralisan, prima penziju od 500 dinara i dosta teško govori.

Njegova su sećanja isprekidana. Pre rata je radio u pekarskoj radnji nekog Jevđe Ristovića za sto dinara mesečno. Nisu imali određeno radno vreme, i zato su pekarski radnici organizovali štrajk koji je trajao mesec i po dana. To je bilo 1939. godine.

Seća se još i komandira čete u Radničkom bataljonu, Andrije Đurovića, za koga kaže da je bio dobar čovek. Pri pomenu Kadinjače, mišić na desnom obrazu mu je jače zaigrao.

- E kad se setim Radivoja Josipovića ... pa Milovana Milinkovića, Dušana Andrića... - govorio je tiho, kao za sebe - Kakvi su to momci bili. A kao snoplje su padali oko mene. Nemci nas sabiše među brda. Gledali smo se lice u lice. Da li sam pucao. Pucao sam jašta sam. A da li sam nekog ubio, e, to ne znam. Samo znam da me kao neko bičem ošinuo preko kuka. 

A Jevđa, do mene, bio je ranjen u debelo meso. Ali Jevđa je oduvek bio ljudina. Dopuzio je do mesta gde sam ja ležao i prosto se podvukao poda me, nabacio me na leđa, i sa mnom nastavio da puzi.

Kako smo se izvukli sa Kadinjače, i kako sam se sutradan obreo u selu Rožanstvo, to ja ne znam. To najbolje da pitate njega...

Međutim Jevđu pekara, koji se takođe preziva Tomašević, nismo našli kod kuće. Njegova žena nas je obavestila da je dobio šećernu bolest i da je u bolnici.

Braca šuster

Bracu šustera, koji se, u stvari, zove Mihailo Petronijević morali smo da čekamo dok se nije vratio sa fudbalske utakmice. On je penzioner, prima 468 dinara mesečno. Ima ženu, dva sina i ćerku. Jedan sin je arhitekta, drugi je završio saobraćajnu školu, a ćerka gimnaziju, ali nikako da nađe neki posao.

Iz kuće Petronijevića je petoro otišlo u partizane: naš domaćin, njegov brat Luka Petronijević, kapetan u penziji, sestra Dobrila, koja je, kao komesar užičke bolnice, prilikom povlačenja naočigled Nemaca popila otrov samo da im ne bi pala živa u ruke, druga sestra Vojka koja je izišla kao kapetan iz rata, i treća sestra Desanka koja je poginula kao borac Druge proleterske brigade 1942. godine na Manjači.

Braca šuster se seća onog trenutka na Kadinjači, za vreme zaglušujućeg krkljanca, kada se pred njim stvorio vazduhoplovni potporučnik, komandir Oraške čete, i doviknuo mu:

"Jerković je ostao gore teško ranjen sa jednim metkom u pištolju koji čuva za sebe. Nisam mogao da ga izvučem..."

- Tog trenutka poginuo je na naše oči mitraljezac Milinković! - govorio je uzbuđenim glasom bivši obućar. - Zatim sam video kako je Nikoli Deliću metak prošao kroz usta. Bio sam desno od njega u zaklonu, iza jednog panja. Onda sam video Nemca kako je pritrčao da ga dotuče. Puška iz mojih ruku kao da je sama opalila. Nemac se uhvatio za stomak i skljokao. 

Onda su od potoka počeli da kuljaju ostali Nemci. Osvrnuo sam se levo-desno: svi oko mene bili su već mrtvi. Onda sam počeo da bežim, meci su fijukali oko mene, a ja sam samo trčao ... I eto, ostao sam živ!

Desimir "gujar"

Kod Desimira "gujara" stigli smo već kasno uveče. Na pročelju njegove kuće postavljen je jedan đavo s roščićima od betona, koji kao da se podsmeva svakom kome bi palo na pamet da uđe u Desimirovu kuću.

Desimir je bio obućar, ali je zbog toga "što je oduvek voleo više šumu i životinje nego ljude", promenio zanimanje i 1958. godine otišao u lugare. On je takođe već nekoliko godina u penziji i dobija od socijalnog 357,30 dinara mesečno. Njegovo pravo je ime Desimir Simić. Dugo se nećkao da kaže zašto ga zovu "gujar". Naposletku je suvo rekao:

- Zato što umem sa zmijama. Ja koju hoćete zmiju mogu da uzmem u ruke, ona ne beži i neće da me ujede. Kako? E to je tajna. To me je naučio jedan starac pre nego što je umro!

- A onaj đavo na kući? - pitamo ga radoznalo.

- He, he! - smeškao se sebi u brk zagonetno. - Taj je napravljen uinat. Napravili smo ga ja i moja braća sami uinat komšijama koji su nam govorili: "Napraviće Simići đavola, a ne kuću". Sad eto im, neka se čude: napravili smo i đavola i kuću.

Na dnu vrata Desimirovog stana isečen je otvor u obliku kvadrata. Kroz taj otvor uvek može da prođe jedan ogroman crni mačak i šest mačaka, s kojima Desimir živi, koje hrani džigericama i s kojima razgovara.

Ovaj neobični šezdesetogodišnjak nerado se seća onog tmurnog jutra na Kadinjači.

- Kako sam ostao živ. Lepo! - rekao je. - Kad su oko mene svi bili popadali, podvukao sam se pod koren jedne velike bukve, u šupljini koja je bila u vodi. Pola tela mi je bilo u vodi, a glava i ramena među žilama od korenja. Eto kako sam ostao živ!

Bole šuster

Bole šuster stanuje u kraju zvanom Rosulje, u novoj prizemnoj kući, koju je, kako sam kaže, kupio na otplatu od opštine. Njegovo pravo ime je Bogoljub Joksović. Pre rata je bio šegrt u radnji gazda Sime Jovanovića, u kojoj je radio i Zdravko Petaković, sekretar Oblasnog komiteta Partije, zatim Živko Savić, sada major u penziji, pa Vojko Petrović, koga su Nemci streljanog izložili nasred Užica da bi se građani uverili da je mrtav.

U toj radnji su se okupljali uglavnom komunisti. I osim Živka Savića, nijedan nije živ. Samog gazda Simu streljali su na Krčagovu.

Od dana kada su Nemci upali u Užice pa sve do onog sivog prohladnog jutra na Kadinjači, Bogoljubu Joksoviću su se neizbrisivo urezala u sećanje dva događaja: kada je zajedno sa kafedžijom Jankom Tomanovićem usred bela dana upao u žandarmerijsku kasarnu i uzeo pušku i torbicu sa municijom, i - sama Kadinjača.

- To je bilo negde u drugoj polovini septembra - pričao je uzbuđeno. - Skupilo se nas nekolicina, Dragoljub Joksović, Mihailo Petronijević, Doka Drobnjaković i ja, kod "Tri ključa" na Carini, kad nam priđe kafedžija Janko i saopšti:

"Sad je dolazio žandar kod mene na klekovaču i rekao da treba da se svi povuku iz Užica, i Nemci. Da je navalila silna vojska partizanska. U 10 sati imaju dogovor svi žandari: da li da se povuku sa Nemcima ili sami, pa reko’, kako bi bilo, dok se oni savetuju, da upadnemo u soške i uzmemo im oružje!"

Ovo poslednje svi prećutaše, ali ja se javih. Setio sam se nešto mog gazda Sime. I, bogme, mi pođosmo. Toga dana bila je susnežica. Na ulazu u žandarmerijsku kasarnu - nikog.

Pođosmo uz drvene basamake na prvi sprat, desno: terasa, levo: hodnik, dugačak, čiviluci i na njima obešene puške i torbice. Zgrabih prvu pušku i torbicu i strpah ih pod zimski kaput, pa brzo na prstima niza stepenice. To isto učini i Janko.

Kad smo se ponovo našli kod "Tri ključa", moji drugovi nas sačekaše zabezeknuti. Još iste noći susreli smo se iza Kapetanovog brda sa partizanima. Prepoznali smo glas komandira Vladana Rosića, koji nas je primio u četu.

To se dogodilo 23. septembra 1941. godine. Sutradan smo već umarširali u Užice ...

- A Kadinjača! - uzdahnuo je iz dubine duše. - Kad je bilo ono stani-pani, kad se ono zemlja zapalila da nisi video ni zemlju, ni nebo, počeo sam natraške da se povlačim prema groblju. Pršti kamen na sve strane, a neki Dušan Marković uspravio se i stojećki puca. "Klekni, budalo!", povikao sam i istog trenutka video kako se uhvatio za glavu i pao. Zatim kad je pored mene pao i Milić Pantić, osetio sam u butini jak ubod. I kako onde Nemci nisu sklopili obruč, kroz koji smo se ja i Bata Stamatović provukli, to ni danas ne znam...

Bogoljub Joksović je danas majstor-obućar u radionici jedne vojne pošte u Užicu.

Ima ženu i već odraslog sina, i zarađuje oko 1150,00 dinara mesečno.

Odmah posle rata bilo mu je ponuđeno da bude šef u Odeljenju rada u opštini. Odbio je.

"Vama drugovi fala, ali meni je najmilije da radim ono što znam!" - rekao im je. "Zašto da mi neko neškolovanom podvali, pa da idem posle na robiju!"

Danas se Joksović smeje tim svojim rečima:

- Kakvu robiju! Danas bih imao 2000 penzije, kao moj drug koji je prihvatio taj posao. Ali ne mogu da se žalim. Sve što sam u životu želeo, postigao sam: radim svoj posao, imam svoju kuću, porodicu, šta bi jedan čovek više hteo ... Samo ... to što me nisu pozvali sad kad se proslavljala Užička republika, e za to im svaka čast. I izgleda, nijednog od nas nekolicine preživelih s Kadinjače. Ja nemam nijedno ratno odlikovanje. Ni ja, ni ostali moji drugovi. To jedino što me malo peče, inače sve ostalo je da ne može biti bolje!

Napisao: Danilo Ružić, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, 1968.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate