Ko se hrani u narodnim kuhinjama 1937: Ručak za tri dinara pravi je spas za intelektualce i radnike

Novembar 1937: Beograd je za mnoga ljudska bića prinuđena da žive u njemu, crn kao ugljenokop. Naročito sada, u poznu jesen, ili u zimu, kada slabo utopljena tela cvokoću na hladnoći, mršava tela ljudi nedovoljno nahranjenih, te vojske nesrećnika za koju je čitav problem zaraditi za hleb i stvoriti krov nad glavom.

Zato i nije nikakvo čudo što baš tuberkuloza, ta strahovita bolest, kosi nemilosrdno siromašne studente, male činovnike, radnike... A onda male zanatlije, novinare i književnike mizerno plaćene.

Hiljade i hiljade ovih ljudi došlo je u Beograd usled nevolje. Mnogi i iz želje za naukom. I oni, ozarenih lica radošću, sa mislima o jednom udobnom životu, dočekani su od pločnika velikog grada nad kojima u ovo godišnje doba visi prljava magla. I tek onda su mnogi od ovih sanjala osetili odvratnu stvarnost života i jeziv zagrljaj asfaltiranih trotoara i popločanih ulica drvenim i kamenim kockama...

Život u nemaštini težak je i u najzabačenijoj palanci, ali, nesumnjivo, nema veće težine nego ostati bez sretstava za život pod nebom velikih gradova u kojima je reč "milosrđe" vrlo malo ili nimalo poznata.

Kroz "Narodne kujne"

Pašićeva ulica. Crvenim krupnim slovima ispisano je ime gostionice. Piše: "Pobeda".

Kako lepa reč i u skladu sa onim što ta narodna kujna, kao i mnogo njoj ravnih, pružaju. Izlog je ispunjen teglama punim turšije, zemljanim sudom kiselog mleka, bocama sa "šampanj limunadom", tanjirićima sutlijaša... 

A na prozoru je zalepljen jelovnik ispisan neveštim rukopisom.

Na prvom mestu, posle supe i govedine dolazi pasulj: čorbast i sa šniclom, debrecinerom... Zatim se ređaju razne vrste jela.

Podne su otkucali časovnici. Objavile su to podne i fabričke sirene. "Narodne kujne" počele su da se pune. Mnogobrojni stolovi nedovoljni su da prime mnogobrojne goste. Grupa žena u odeljenju gde se jela spravljaju, kipti u znoju. 

One ne mogu da postignu i spreme ono što im tri hitra Južnosrbijanca, u belim kao sneg bluzama naručuju:

- Mali pasulj sa slaninom!

- Mali đuveč!

- Mali kiseo kupus ! ...

I neprestano su čuje, možda pedeset puta za nepuno pola sata, reč "mali". Baš u toj reci je izražena nemaština, težak život, borba za goli opstanak...

I ljudi, i žene, i deca, i mlade devojke, činovnici, studentkinje, nezaposlene, ulaze i izlaze...

Dolaze novi talasi... I oni odlaze, a kako bi mnogi od njih ostali u tom toplom prostoru i da prenoće, jer, napolju je hladno, a njihovi gornji kaputi su skrojeni isključivo za sveže prolećnje večeri. 

Ali, dolaze novi gosti koji se hrane po ovim kujnama, gosti koji rade po državnim ili privatnim nadleštvima do dva popodne. Većinom su muškarci. Žene kao da su umešnije od njih.

Student i radnik, privatna činovnica i državni činovnik

Ako se posmatraju oni što ulaze na ručak u ove kujne, može se preciznom tačnošću utvrditi kome staležu pripada koji od njih. Studenti i radnici ulaze otvoreno i sedaju bez obzira da li će ih ko od prolaznika primetiti da se hrane u "čokaldžinici". 

Međutim, državni činovnik, ili privatni, odnosno činovnice, one ulaze u "Narodnu kujnu" obazrivo i sedaju tamo gde neće biti izloženi pogledima prolaznika. 

Kao da je sramota biti pošteni siromah!

Hrana po ovim kujnama je zaista jevtina. Za tri dinara može da se utoli glad. Jer, mali pasulj sa šniclom staje dva dinara. Isto toliko staju i ostale male porcije. A šestina hleba naplaćuje se dinar.

I da nisu ove "narodne kujne" u Beogradu zlo bi bilo za mnoge čiji su mesečni prihodi vrlo mali.

Svi su zadovoljni ...

Na pitanje, vlasnik kujne, tip Južnosrbijanca, vrednog i štedljivog odgovoriće:

- Može da se živi, pa i po nešto zaradi, ali su kirije skupe... Ja plaćam za ovaj lokal preko tri hiljade dinara... Uračunajte sada još i ostale rashode i izdatke!...

Jedna mlada devojka, zaposlena u jednoj velikoj trgovačkoj kući, veli:

- Moji mesečni prihodi iznose 800 dinara... Hrana me mesečno staje u ovoj gostionici 250, jer se hranim na kuponske knjižice i imam 20% popusta... Stan plaćam 150 dinara. Stanujem na jednoj mansardi sa drugaricom... Za ostale potrebe ostaje mi svakog meseca 400 dinara... Ja sam zadovoljna...

Ne treba propustiti da je ova privatna činovnica bila nenašminkana, nepušačica i neondulirana.

Kao što je zadovoljan vlasnik "narodne kujne", isto tako su zadovoljni i oni koji su upućeni na njegovu gastronomsku veštinu. 

Jedino se siromašni studenti i radnici ne slažu sa cenama hleba. Oni nalaze da je šestina hleba za dinar skupa, kada se taj hleb plaća na pekarnici tri dinara.

I oni su u pravu. Jer, vrlo često mnogi od njih, ako ručaju, oni nemaju šta da večeraju i legnu gladni. To jest, ako imaju gde - da legnu...

(D. M. / Ilustrovani list Hronika, 1937.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate