Novembar 1937: Beograd je za mnoga ljudska bića prinuđena
da žive u njemu, crn kao ugljenokop. Naročito sada, u poznu
jesen, ili u zimu, kada slabo utopljena tela cvokoću na hladnoći,
mršava tela ljudi nedovoljno nahranjenih, te vojske nesrećnika za
koju je čitav problem zaraditi za hleb i stvoriti krov nad glavom.
Zato i nije nikakvo čudo što baš
tuberkuloza, ta strahovita bolest, kosi nemilosrdno siromašne
studente, male činovnike, radnike... A onda male zanatlije,
novinare i književnike mizerno plaćene.
Hiljade i hiljade ovih ljudi došlo je
u Beograd usled nevolje. Mnogi i iz želje za naukom. I oni, ozarenih
lica radošću, sa mislima o jednom udobnom životu, dočekani su od
pločnika velikog grada nad kojima u ovo godišnje doba visi prljava
magla. I tek onda su mnogi od ovih sanjala osetili odvratnu stvarnost
života i jeziv zagrljaj asfaltiranih trotoara i popločanih ulica
drvenim i kamenim kockama...
Život u nemaštini težak je i u
najzabačenijoj palanci, ali, nesumnjivo, nema veće težine nego
ostati bez sretstava za život pod nebom velikih gradova u kojima je
reč "milosrđe" vrlo malo ili nimalo poznata.
Kroz "Narodne kujne"
Kako lepa reč i u skladu sa onim što ta narodna kujna, kao i mnogo njoj ravnih, pružaju. Izlog je ispunjen teglama punim turšije, zemljanim sudom kiselog mleka, bocama sa "šampanj limunadom", tanjirićima sutlijaša...
A na prozoru je zalepljen jelovnik ispisan
neveštim rukopisom.
Na prvom mestu, posle supe i govedine dolazi pasulj: čorbast i sa šniclom, debrecinerom... Zatim se ređaju razne vrste jela.
Na prvom mestu, posle supe i govedine dolazi pasulj: čorbast i sa šniclom, debrecinerom... Zatim se ređaju razne vrste jela.
Podne su otkucali časovnici. Objavile
su to podne i fabričke sirene. "Narodne kujne" počele su
da se pune. Mnogobrojni stolovi nedovoljni su da prime mnogobrojne
goste. Grupa žena u odeljenju gde se jela spravljaju, kipti u
znoju.
One ne mogu da postignu i spreme ono što im tri hitra
Južnosrbijanca, u belim kao sneg bluzama naručuju:
- Mali pasulj sa slaninom!
- Mali đuveč!
- Mali kiseo kupus ! ...
I neprestano su čuje, možda pedeset
puta za nepuno pola sata, reč "mali". Baš u toj reci je
izražena nemaština, težak život, borba za goli opstanak...
I ljudi, i žene, i deca, i mlade
devojke, činovnici, studentkinje, nezaposlene, ulaze i izlaze...
Dolaze novi talasi... I oni odlaze, a kako bi mnogi od njih ostali u tom toplom prostoru i da prenoće, jer, napolju je hladno, a njihovi gornji kaputi su skrojeni isključivo za sveže prolećnje večeri.
Dolaze novi talasi... I oni odlaze, a kako bi mnogi od njih ostali u tom toplom prostoru i da prenoće, jer, napolju je hladno, a njihovi gornji kaputi su skrojeni isključivo za sveže prolećnje večeri.
Ali, dolaze novi gosti koji se hrane po ovim kujnama, gosti koji rade
po državnim ili privatnim nadleštvima do dva popodne. Većinom su
muškarci. Žene kao da su umešnije od njih.
Student i radnik, privatna činovnica i državni činovnik
Ako se posmatraju oni što ulaze na
ručak u ove kujne, može se preciznom tačnošću utvrditi kome
staležu pripada koji od njih. Studenti i radnici ulaze otvoreno i
sedaju bez obzira da li će ih ko od prolaznika primetiti da se hrane
u "čokaldžinici".
Međutim, državni činovnik, ili
privatni, odnosno činovnice, one ulaze u "Narodnu kujnu"
obazrivo i sedaju tamo gde neće biti izloženi pogledima prolaznika.
Kao da je sramota biti pošteni siromah!
Hrana po ovim kujnama je zaista
jevtina. Za tri dinara može da se utoli glad. Jer, mali pasulj sa
šniclom staje dva dinara. Isto toliko staju i ostale male porcije. A
šestina hleba naplaćuje se dinar.
I da nisu ove "narodne
kujne" u Beogradu zlo bi bilo za mnoge čiji su mesečni prihodi
vrlo mali.
Svi su zadovoljni ...
Na pitanje, vlasnik kujne, tip
Južnosrbijanca, vrednog i štedljivog odgovoriće:
- Može da se živi, pa i po nešto
zaradi, ali su kirije skupe... Ja plaćam za ovaj lokal preko tri
hiljade dinara... Uračunajte sada još i ostale rashode i
izdatke!...
Jedna mlada devojka, zaposlena u jednoj
velikoj trgovačkoj kući, veli:
- Moji mesečni prihodi iznose 800
dinara... Hrana me mesečno staje u ovoj gostionici 250, jer se
hranim na kuponske knjižice i imam 20% popusta... Stan plaćam 150
dinara. Stanujem na jednoj mansardi sa drugaricom... Za ostale
potrebe ostaje mi svakog meseca 400 dinara... Ja sam zadovoljna...
Ne treba propustiti da je ova privatna
činovnica bila nenašminkana, nepušačica i neondulirana.
Kao što je zadovoljan vlasnik "narodne kujne", isto tako su zadovoljni i oni koji su upućeni
na njegovu gastronomsku veštinu.
Jedino se siromašni studenti i
radnici ne slažu sa cenama hleba. Oni nalaze da je šestina hleba za
dinar skupa, kada se taj hleb plaća na pekarnici tri dinara.
I oni su u pravu. Jer, vrlo često
mnogi od njih, ako ručaju, oni nemaju šta da večeraju i legnu
gladni. To jest, ako imaju gde - da legnu...
(D. M. / Ilustrovani list Hronika, 1937.)
