Maj 1973: Kad se vreme menja, stegne me reuma: svrbi i burgija u oba ramena, tišti me zglob desne ruke... Ako ne za lepa vremena, a ono bar tada, setim se tabli leda koje sam u šesnaestoj godini vukao na leđima, za sladoled od koga smo živeli moja pokojna majka, Radmila, pokojna sestra Vida, moj brat Žarko i ja ...
OTAC DRAGO, radio je u rudniku
"Jelašnica", pet kilometara od Niške Banje u kojoj smo živeli. Bio je jamski tehničar i svaki
dinar male plate krvavo je zarađivao. Težak rad narušio mu je
zdravlje i, 1948. umro je. Ostali smo samo sa minimalnom, porodičnom
penzijom, od koje se, kako se onda govorilo, nije moglo ni umreti, a
kamo li živeti...
Majka je na sve načine pokušavala da
se zaposli, ali bez ikakvog uspeha. Počela je da preprodaje stvari,
da štrika i da nas od te zlehude zarade izdržava.
Sa devet
godina, koliko sam imao kada je otac umro, osetio sam svu težinu
nemaštine i kako sam postajao stariji, sve više sam želeo da malo
pomognem majci da, nekom usputnom zaradom, povećam kućni budžet.
Radio sam, preko školskog raspusta, kod
ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio sam
portir u hotelu "Srbija" ... Sve to pomagalo je, ali
nedovoljno.
ONDA se majka, snalažljiva kako ju je
priroda sazdala, setila da bi mogla da otvori poslastičarnicu. U
to vreme, u Niškoj Banji radila je samo jedna, što je, preko leta naročito,
kada su dolazili gosti, bilo nedovoljno. Počela je da priprema,
pored sveg posla koji je imala, majstorski ispit.
Zahvaljujući razumevanju jednog
inženjera koji je poznavao našu situaciju i znao da je to jedini
način da se prehranimo, ispit je odmah položila. Dobila je majstorsko pismo i u Milenkovićevoj palati, u stvari u hotelu "Partizan",
našla je lokal.
Mogli smo da počnemo sa radom...
U NOVOM poslu, ja sam dobio ulogu glavnog
fizikalca, glavne radne poluge. Igra sa drugarima, Borom Japancem,
Đokom Ćuretom, Batom Šonom, Jugom Sirdljugom, pikanje lopte na
Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, tako smo zvali plažu na Nišavi,
proredilo se.
Svakog jutra skupljao sam prazne
džakove i polazio u "Albatnicu", kilometar i po udaljenu
od Građanske bolnice u Nišu, po table leda.
Tovario sam ih na
leđa, uvijene u džakove i nosio do tramvajske stanice. A tu, na
stanici, čekale su me nove muke. Trebalo je ili prošvercovati led
u tramvaj, ili naći konduktera dovoljno mekana srca koji bi mi
dozvolio da uđem.
Ovi drugi bili su mnogo ređi, tako da sam
redovno švercovao led. Naravno, led bi zbog vrućine u tramvaju
brzo počeo da se topi i moji paketi su uskoro postajali mali izvori
iz kojih su po tramvajskom podu, između letvica, tekli prljavi
potočići.
Putnici su protestovali, kondukter je zaustavljao
tramvaj, a kada bi naišla i kontrola - dolazilo je boga mi i do žustrih rasprava pa i tuča ...
NE, NISAM voleo da se tučem ... Pa ipak, bio me je glas da sam pravi razbojnik.
Upisao sam se, u to vreme, čak i u boksersku školu, kod Brace
Lozanovića, boksovao sam u drugoj ekipi, u poluteškoj kategoriji,
a čest sparing partner bio mi je današnji direktor Lutkarskog
pozorišta u Nišu, Cvetičanin ...
Poznat po jakom udarcu, često sam
dobijao nezahvalnu ulogu vratara na igrankama, u stvari "čistača"
čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu kavgadžijama.
Po nekad sam morao nekoga i da nokautiram.
Uvek mi je posle toga
bilo teško, bilo mi je krivo što sam morao da uradim, ali - morao
sam. Jer, i za to sam primao po neki dinar ...
Kada danas, sa ove distance, čitavo
to stanje analiziram, shvatam da je taj moj bunt, to moje impulsivno
reagovanje bilo posledica situacije u kojoj smo se nalazili ja i
moja porodica. To nije bunt protiv ljudi, nego protiv uslova u kojima
sam, rođenjem i sticanjem nesrećnih okolnosti, bio osuđen da
živim...
BILO kako bilo, uz tuču i svađu, ili
bez njih, tek ploče leda su svakodnevno stizale na poslednju tramvajsku
stanicu. Tamo su me, obično, čekali moji drugari
i pomagali da ih prebacim do poslastičarnice. Onda su oni odlazili,
na Grčku livadu ili Ženevu, a ja sam počinjao da pravim sladoled ...
Pamtim to bakarno kazanče, oko koga
sam stavljao izlomljeni led prethodno dobro nasoljen, tu smesu koja
je tek uz mnogo moga znoja postajala sladoled...
Kada bih sve pripremio, počinjao sam da okrećem točak čiji su se okreti
prenosili na žljeb, a sa ovoga na to bakreno kazanče i jednu
šipku u njemu koja je mešala smesu...
Mešanje sladoleda obično
je počinjalo u deset i trideset a završavalo se u podne da bismo,
popodne, imali svežu robu ...
MAJKA je rešila da razvije posao.
Pored kolača, sladoleda i limunade, počeli smo da pravimo i
prodajemo i kiflice, mleko, belu kafu ... Sve to rečeno je kod kuće
koja je bila podosta udaljena od poslastičarnice tako da smo,
sestra, mali brat i ja, svakog jutra vukli kroz park kante, tepsije, lonce sa nečim ...
Naš dan počinjao je vrlo rano, bili smo
na nogama već u šest časova, u vreme kada su naši vršnjaci
uveliko spavali ... Već u devet bio sam umoran i pospan ...
Pa ipak, živelo se. Para je bilo ne
mnogo, ali više nego ranije kad smo svi bili bez posla. A ja nikada
nisam bio toliko umoran da ne bih, u našoj poslastičarnici,
zapazio po neku zgodnu devojčicu.
Jedna mi se baš dopala. Dolazila je svakog dana na belu kafu i kiflice, sedala za isti sto, polako
jela i, posle obroka, pušila.
Nisam nikako smeo da joj priđem.
Plašio sam se da će me odbiti.
Jednog dana osmelio sam se i, dok
sam joj naplaćivao, ostavio sam ispod pepeljare na stolu,
ceduljicu sa ljubavnim jadikovkama ...
Pobegao sam u zadnji kraj
poslastičarnice i kroz rupu na vratima, posmatrao hoće li ona
podići pikslu ... Podigla je i našla ceduljicu ... U tom času
zaboravio sam i na table leda, i na nedospavane noći i na teške
kante i plehove sa pogačicama i kiflicama, zaboravio sam na sve ...
I DANAS volim sladoled, kupujem ga i
jedem u ogromnim količinama. Ali, pravim razliku između ovog
današnjeg i onog mog sladoleda. Ovaj, današnji, nekako mi je
preuglačan, premoderan, kao da je u celofanu.
Onaj moj sladoled bio
je grumuljčaviji, imao je često i komadiće leda u sebi, ali bio
je najbolji sladoled na svetu jer sam ga ja pravio, nudio, prodavao,
o njemu mislio najlepše i - od njega živeo ...
Napisao: Ljubiša Samardžić, obrada: Yugopapir (TV novosti, 1973.)
