Novembar 1973: Najsmešniji događaji iz mog života odigravali su se u vreme studiranja na Akademiji. Ti studentski dani, u kojima sam najviše drugovao sa Đuzom Stojiljkovićem - a to se prijateljstvo produžilo do danas - nisu prevaziđeni dosad nikakvom komikom.
Bile su to posne godine, kad se mnogo
želelo, a malo moglo.
U to vreme fiks-ideja mi je bila da nabavim sat, bez obzira što su mi nedostajale mnogo preče stvari. I snašao sam se. Na dedin stari džepni "lonžin", težak oko 200 grama, dao sam da se zašvajsuju dve kuke, a onda sam napravio improvizovani kaiš.
Kako je nedostajao cifarnik, na kartonu sam mastiljavom olovkom napisao brojke.
U to vreme fiks-ideja mi je bila da nabavim sat, bez obzira što su mi nedostajale mnogo preče stvari. I snašao sam se. Na dedin stari džepni "lonžin", težak oko 200 grama, dao sam da se zašvajsuju dve kuke, a onda sam napravio improvizovani kaiš.
Kako je nedostajao cifarnik, na kartonu sam mastiljavom olovkom napisao brojke.
Sa tim satom bio sam glavni na
Akademiji. Sve kolege su mi zavidele. Za vreme časa držao sam ruku
na naslonu stolice, kako bi svi mogli da ga vide.
U to vreme profesor Mata Milošević držao nam je časove koncentracije. Jednostavno, ćutali bismo i razmišljali. Vladala je krajnja tišina, ali otkad sam imao sat, narušavalo ju je njegovo kuckanje.
To je profesoru moralo da smeta.
- Šta se to događa, ko lupka? - pitao
je.
Kad se ustanovilo da je to moj sat, na
molbu profesora, a na moju veliku žalost, moj "čukarac" cele te
godine je ostajao kod - portira!
*****
No to me nije obeshrabrilo. U to vreme
bili smo mladi i puni ambicija. Svet je bio pred nama, samo je
trebalo izboriti se za njega.
Moj neizbežni prijatelj Đuza i ja
igrali smo na Akademiji u jednom komadu, na kraju kojeg je trebalo da
padnem. Ja sam u tome video svoju šansu. Hteo sam da se istaknem, da
napravim utisak na profesora...
Naručio sam jedan praktikabl koji publika nije mogla da vidi. U presudnom trenutku popeo sam se na njega i hrabro pao pravo na glavu.
Udarac je bio nepredviđeno jak. Zabolela me glava, sav sam bio smlaćen. Đuza je pritrčao, došli su i profesori. Pokušali su da me podignu, da me zaustave, ali se nisam dao.
Naručio sam jedan praktikabl koji publika nije mogla da vidi. U presudnom trenutku popeo sam se na njega i hrabro pao pravo na glavu.
Udarac je bio nepredviđeno jak. Zabolela me glava, sav sam bio smlaćen. Đuza je pritrčao, došli su i profesori. Pokušali su da me podignu, da me zaustave, ali se nisam dao.
- Nastavi da igraš, pusti me! - dobacio sam Đuzi.
Svoju ulogu odigrao sam do kraja.
*****
Godine su prošle od tog događaja. U
životu su počele da mi se događaju lepe stvari. Počeo sam da
glumim na filmu, televiziji.
U vreme neke moje jače popularnosti
bio sam na moru. Jednom prilikom prišao mi je neki mališan i
zatražio autogram.
- Ma šta će ti to? - odgovarao sam ga.
Dečak je bio uporan. Dok sam
potpisivao, pažljivo je pratio. Na kraju je bio očito razočaran.
- Jao, čiko, pa vi niste Milan
Srdoč!
Onda je meni stvarno bilo žao što
zbog njega nisam Milan Srdoč.
*****
Ali to nije jedini put da sam razočarao
svoje gledaoce.
Jednom smo Đuza i ja išli nekim uskim brvnom sa Ade Ciganlije na brod. Bio sam iza prijatelja, pa nisam
mogao da vidim dve devojke koje su nam išle u susret.
Prva je, kao onaj čuveni jarac na brvnu, zastala i rekla:
Prva je, kao onaj čuveni jarac na brvnu, zastala i rekla:
- Vidiš ovog Đuzu. U prirodi nije
ništa, a na televiziji bog zna kako!
Đuza se na to nakašljao i uzeo
vazduh. Ja sam provirio iza njega i pakosno se nasmejao. U to me
ugleda druga devojka i reče:
