Kao stipendista, diplomsku predstavu
dao u Titogradu, a potom, pre zaposlenja u Televiziji, bivao režiser
u pozorištima Osijeka, Subotice, Zrenjanina i tako dalje.
*****
ŠESTOG i sedmog aprila 1941.
godine, sa betonskog platoa kod magacina broj 2 železničke stanice
u Crepaji, posmatrao sam bombardovanje Beograda. Avioni, prelećući
u talasima, izazivali su obleske na horizontu, a tutnjava se lepo
mogla čuti sa te udaljenosti od trideset i nekoliko kilometara.
Na stanici sam inače provodio najveći
deo dana, zimi i leti, s dozvolom roditelja ili bez nje. Sedeći na
betonu ili na ogradi, čekao sam, valjda, da se nešto dogodi, a ako
se šta imalo dogoditi, to je moglo biti jedino tu.
U mirnom selu, čiji sam svaki kamenčić
poznavao, sve se unapred moglo predvideti, sve znati, i nije bilo
nikakvih tajni. A stanica, ona mu za dečaka kakav sam bio ja, dođe
kao mesto gde se otvara i zatvara nepoznati svet, gde čak i terisani
pragovi, na pripeci, imaju miris koji se ni sa čim ne može
uporediti.
Tu se moglo dogoditi nešto važno, a i
ako se baš ništa ne dogodi, kolosekom je, iz jednog i drugog
pravca, prijatno strujala neizvesnost.
Ja sam, doduše, imao nekakvo
opravdanje za bavljenje na crepajskoj stanici. Svakome sam mogao reći
da čekam oca. On je bio železničar, pa je svakodnevno putovao u
Pančevo, gde je radio na stanici Predgrađe.
Vraćao se uveče, i uzevši se za
ruke, zajedno smo stizali kući.
OKUPACIJA je, shvatio sam iz
pričanja odraslih, a i iz onog nezaboravnog prizora rušenja
Beograda, gadna i opasna stvar. Međutim, u mom životu, bar za
izvesno vreme, nije se ništa naročito menjalo. I dalje sam visio na
stanici. Vozovi su, doduše izmenili red vožnje, to jest, nailazili
su bez ikakvog reda.
Bilo je neobično i to što su, u onim
malim kabinama za kočničare, stajali vojnici sa puškama. Pratnja -
govorili su smrknuti železničari.
Ubrzo su iz teretnih vozova počeli da
iskaču ljudi, civili, sasvim mladi, ponekad mojih godina. Deca.
Svaki je imao torbu, a dolazili su da kupuju i prose hranu. U
Beogradu je glad - pričalo se.
Seljaci su, za naknadu, ili bez nje,
punili torbe tim Belograđanima, kako su ih oduvek zvali, i oni su
se, predveče, kačili za teretnjake bez voznog reda i odvozili prema
Pančevu i Dunavu.
Znao sam da je tamo most srušen i da se oni,
mnogo rizikujući, prebacuju skelama u svoj grad.
Kako su nedelje prolazile, stizali su
sve mlađi Belograđani.
Bilo ih je i manjih od mene, a ja sam
imao osam godina. Nemci ih nisu dirali, dok su starije već gledali
podozrivo. Ja sam na njih sve gledao kao na prave junake, jer nije
mala stvar proći tolike straže, hvatati vozoze, iskakati iz njih i
nalaziti namirnice za celu porodicu.
Peklo me je u srcu što i ja ne mogu da
izvedem sličan podvig. A nije bilo prilike: niti su moji oskudevali,
niti bi me kuda pustili.
Jednog dana, dok sam sedeo na omiljenom
mestu kod magacina broj 2, naišao je teretni voz i, kao uvek, iz
njega su počeli da iskaču Belograđani. Jedan od njih zaustavio se
baš preda mnom, dobro me odmerio, a onda je stao da namešta na
leđima svoju torbu satkanu od vune, sa šumadijskim poprečnim
šarama.
Bio je malo viši od mene, ali ne jači.
Shvatio sam da je i njemu otprilike osam godina, i možda ko zna
zašto, prišao sam mu i pozvao ga da sa mnom pođe kući.
TOG Belograđanina, Predraga
koga sam upoznao u junsko predvečerje 1941. godine, moram bolje
opisati. Bio je suv, slobodnih pokreta svojstvenih otresitim ljudima,
plave kose i krupnih, plavih očiju. Sve što je rekao, bilo je za
mene veličanstveno i opčinjujuće.
Nije se hvalio onim što je proživeo,
onim što je video i saznao, ali i najobičnije stvari što su se
događale tamo iza horizonta prema Dunavu, u poređenju sa mirom mog
života, činile su mi se fantastičnim.
Majka je Predragovu veliku torbu
napunila brašnom, krompirima, slaninom, kobasicama - imali smo svega
u izobilju. Dok smo "Šugavim sokakom" trčali prema
stanici, on mi je obećao da će doći u naredni petak i tada mi
ispričati jedan film koji je gledao uoči rata, a i opisati mi
utakmice BSK-a.
Na reveru njegovog kaputića, kao rečit
dokaz velikih stvari u koje je moj prijatelj bio upućen, stajala je
značka pomenutog sportskog kluba.
Narednih sedam ili osam dana (možda
nisam ni znao koliko ih je u nedelji) od jutra do mraka sedeo sam na
stanici i čekao Predraga. Klatio sam noge koje su visile nad
zemljom, gledao u daljinu kuda su vodile vrele šine i terisani
pragovi, i mislio kako je lepo živeti u Beogradu, odlaziti u bioskop
i na utakmice i nositi značku BSK-a. Zaricao sam se da ću, čim
malo odrastem, postati Belograđanin.
U petak sam se vrpoljio po stanici,
šutirao kamenčiće i grumenove šljake, znojio na žezi, naslanjao
uvo na šinu da oslušnem dolazi li kakav voz. Celog dana ništa.
Pred samo veče, kad sam već pomislio kako će i otac uskoro stići
i odvesti me kući, začuo se pisak lokomotive.
Primicao se teretnjak. Malo je, kao i
uvek, kod ulazne skretnice ulaganio, i tada sam primetio ljudsku
figuru kako, sagnuta, trči po krovovima vagona. Neko je zavikao i, u
trenutku kad se vagon sa čovekom na vrhu našao pored magacina broj
2, odjeknuo je rafal.
Odmah sam prepoznao Predraga.
Savio se, zastao, i onda se strmoglavio
između vagona. Voz se naglo počeo zaustavljati, i telo dečaka, na
nekoliko koraka ispred mene, priklještili su odbojnici.
UŽAS i strah od kojih sam
drhtao nisu me, međutim, naterali da pobegnem. Gledao sam gužvu
koja je namah nastala, nemačke vojnike kako trče i nešto govore na
svom jeziku otpravniku vozova. Ovaj je vikao na srpskom.
Najzad su razmakli vagone i, već u
suton, pokupili ono što je ostalo od mog druga Predraga. Odneli su
ga u magacin broj 2, a onda je voz krenuo. Nekako istovremeno stigla
je i nova kompozicija, i u njoj moj otac.
To veče poslednjeg petka u junu 1941.
bilo je, čini mi se, najsvetlije koje sam zapamtio. Prevrtao sam se
u krevetu, znojio se, otkrivao i pokrivao, ali zaspati nisam mogao.
U neko doba noći, iako sam znao da je
zaveden policijski čas i da selo očekuje neku egzekuciju i Špilerov
dolazak, iskrao sam se i, najskrovitijim stazama, krenuo ka stanici.
Bio sam uveren da nema straže kod magacina broj 2, i to se pokazalo
tačnim.
Odškrinuo sam teška gvozdena, vrata,
pogledao unaokolo i uvukao se unutra.
Predragovo telo ležalo je na golom
betonu, a kosa mu je blistala u tami. Pružio sam ruku i, sa revera
njegovog kaputa skinuo značku BSK-a.
Pritvorio sam vrata i pojurio kući.
San me je uhvatio tek pred zoru, kad je
sobu ispunilo prozračno plavetnilo.
Sutradan je na stanicu stigla nemačka
komisija - Špiler i još nekolicina. Iz Beograda je, malo pre toga,
doputovala jedna žena, plakala pred magacinom broj 2 i tiho
naricala. Svi su se tuda muvali, ulazili i izlazili, a ja sam stajao
malo podalje i, držeći ruku u džepu, čvrsto stezao ukradenu
značku.
MOG mrtvog druga Predraga
stavili su u jedan furgon, i sačekali prvi voz prema Beogradu. Nemci
su govorili čas tiho, čas oštro, salutirali jedni drugima,
objašnjavali se sa otpravnikom vozova.
Opet je bio vreo dan, vazduh je
treperio nad kolosecima. Kad je došao taj drugi voz, prikačili su
furgon. Izašao sam iz senke i, pazeći da me Nemci ne primete,
povukao se pod jedan vagon.
Hitro sam značku postavio na šinu
neposredno ispred točka i polako se vratio.
Otpravnik je podigao ruku, lokomotiva
je vrisnula i voz je, trgnuvši se, krenuo. Gledao sam u ono mesto
gde sam ostavio značku, osećajući radost što točkovi preleću
preko njega sve brže. Kad se kompozicija izgubila u ravnici, još
sam stajao, oslonjen na betonsko uzvišenje kod magacina.
Na šini, usijanoj i vrućoj, ostao je
tanak listić metala nepravilnog oblika, oštar kao žilet. Ničemu
više nije mogao poslužiti. Točkovi su skinuli i onu plavu boju
kluba BSK, plavu kao oči Predragove, kao Dunav iza horizonta.
Napisao: Milan Topolovački,
pripremio: Vidan Arsenijević, obrada: Yugopapir (TV novosti,
1977.)
