Beogradska filharmonija je pre par
godina, proslavljajući pola veka rada, zabeležila i jedan neslavan
jubilej: pet decenija bez reprezentativne ploče:
• Ni posle 13 godina muziciranja i
priznanja sa svih strana sveta, Jovan Kolundžija kod nas nema ploču
sa svojim imenom;
• Za Natašu Veljković, "malog
Mocarta", pobednicu na klaviru na dva međunarodna takmičenja,
neke strane firme su zainteresovane da snime ploču, ali ta genijalna
devojčica u domovini još nije snimila nijednu.
Nisu, na žalost, samo veliki izvođači
klasične muzike na listi zapostavljenih. Mnoga kapitalna dela naše
muzičke baštine i savremenog stvaralaštva, mnogi kompozitori
decenijama ostaju bez mogućnosti da se uz pomoć ploče prikažu
javnosti.
Sada su se proizvođači zahuktali, u nameri da nadoknade propušteno, pa smo tako, po nekim kriterijumima, prva zemlja u svetu po proizvodnji ploča ozbiljne muzike.
Sada su se proizvođači zahuktali, u nameri da nadoknade propušteno, pa smo tako, po nekim kriterijumima, prva zemlja u svetu po proizvodnji ploča ozbiljne muzike.
Rizik uvek gubitak
Nije, međutim, krivica samo
diskografskih kuća. Trgovačka logika dobre prođe diktirala je drugi
repertoar, koji nije mogao da podstiče niti da odgaja slušalačku
publiku.
- Dajte mi Betovena koga diriguje Karajan i pokazaću vam kako se
prodaje klasična muzika - uzvikuje jedan prodavac licencnih
ploča klasične muzike, koga je iskustvo naučilo mudrosti
poznavanja kupaca. I ljubitelji klasične muzike u farmerkama i oni
sa kravatama znaju šta je dobro - pitanje je samo kako naći put do
njihovih kućnih diskoteka i džepova.
Na pitanje zašto je domaća klasična muzika godinama bila pastorče domaće produkcije, Vida Ramušćak, urednik ozbiljne muzike u zagrebačkom "Jugotonu", kuće koja korakom od sedam milja smanjuje taj negativni saldo, nabraja:
- Više je razloga. Ima dosta
nezabeleženih stvari koje traže glomazan izvođački aparat.
Ponekad neko značajno delo nije na repertoaru najboljih izvođača,
događa se da studio nije dovoljno opremljen za pojedina dela, a ima
i drugih razloga tehničke prirode. U nastojanju da od baštine i od
savremenog stvaralaštva zabeležimo što više vrednosti, u
poslednjih pet godina izdali smo oko 200 ploča ozbiljne muzike.
Rizik zvani domaći izvođač ili domaći kompozitor redovno je
završavao gubitkom, pa su stoga često Šaban Šaulić ili Mišo
Kovač (neka nam ne zamere) velikim tiražom svojih ploča pokrivali
troškove za ozbiljnu muziku.
Danas se Produkciji gramofonskih ploča RT Beograd postižu prosečni tiraži od oko 1.000 do 1.200 primeraka, dok po "longplejku" nekih narodnjaka u prodavnice dođe i 200.000 kupaca.
Danas se Produkciji gramofonskih ploča RT Beograd postižu prosečni tiraži od oko 1.000 do 1.200 primeraka, dok po "longplejku" nekih narodnjaka u prodavnice dođe i 200.000 kupaca.
Ako prođe - prođe
Društvo retko nalazi načina da stimuliše i da pomogne ovakvu vrstu proizvođačkog rizika. To potvrđuju i u ljubljanskom "Helidonu", u zagrebačkom "Jugotonu", u beogradskom PGP. Još 1977. Izvršni odbor SIZ kulture Srbije odvojio je oko tri i
po miliona dinara za ploče klasične muzike, ali koliko nam
je uspelo da uđemo u trag tom novcu - čini se da se prelio u neke
druge aktivnosti.
- Bila su to velika obećanja, koja se
nikad nisu ostvarila - veli nam direktor Produkcije
gramofonskih ploča RTB Stanko Terzić. - Svesni rizika, sami snosimo
sve troškove, pa ako prođe prođe. A prođe jako loše. Tek tiraž
iznad tri, četiri hiljade ima ekonomsko opravdanje. A imamo, to je
očigledno, izuzetno dobrih izvođača, tehnika snimanja nam je sve
bolja. Nagomilane probleme u proizvodnji ploča klasične muzike ne
možemo ipak da rešimo samo mi, proizvođači te robe.
Trgovina često zna da odbije ponuđenu
ploču koja teže prolazi. U rafovima prepunim kurentnom muzikom nema
mesta za ploču koja se teško probija do kupca.
Nema ko ni da je prodaje, jer za tezgom su ljudi sa kvalifikacijama za obične prodavce, dok su jedino PGP prodavci u beogradskoj Makedonskoj ulici prodavci sa srednjom muzičkom školom, koji umeju da kupcu preporuče ploču, da mu pomognu pri izboru.
Nema ko ni da je prodaje, jer za tezgom su ljudi sa kvalifikacijama za obične prodavce, dok su jedino PGP prodavci u beogradskoj Makedonskoj ulici prodavci sa srednjom muzičkom školom, koji umeju da kupcu preporuče ploču, da mu pomognu pri izboru.
Pomoć klasičnoj muzici ne sme da se
zaustavi na stimulaciji proizvođača.
Puteva je više, od otkupa ploča za škole, biblioteke, klubove mladih, do zainteresovanosti lokalnih radio stanica da kupe makar po jednu ploču domaće ozbiljne muzike.
Predmete kvazinarodne radinosti, koji se poklanjaju stranim delegacijama, valjalo bi zameniti reprezentativno opremljenom i dobro izvedenom pločom domaće muzike. Tako bi muzičko blago i u svetu bilo poznatije. Time i bliže svetu.
Puteva je više, od otkupa ploča za škole, biblioteke, klubove mladih, do zainteresovanosti lokalnih radio stanica da kupe makar po jednu ploču domaće ozbiljne muzike.
Predmete kvazinarodne radinosti, koji se poklanjaju stranim delegacijama, valjalo bi zameniti reprezentativno opremljenom i dobro izvedenom pločom domaće muzike. Tako bi muzičko blago i u svetu bilo poznatije. Time i bliže svetu.
Napisala: Milena Dražić, obrada: Yugopapir (Osmica, 1980.)
Devet ploča sa otkupom
Ansambli i umetnici, koji su
sarađivali sa Muzičkom omladinom Srbije, a i najbolji izvođači na
republičkim i međunarodnim takmičenjima, uskoro će snimiti devet
ploča, čije izlaženje pomaže Zajednica za kulturu Srbije.
Od dve hiljade ploča, Zajednica će da
plati 900, a ostale distribuiraju Muzička omladina i Produkcija
ploča.
