Olga Ivanović: Bojim se estrade, ja jednostavno nisam kao Mija, Čkalja ili Nela rođena za to (1980)

Oktobar 1980: Telefon u stanu Olge Ivanović ćutao je danima. Konačno, pošto je zatekla našu poruku, javila se prošle subote i počela u dahu:

- Neko vreme sam se smucala po belom svetu, izigravala ludu turistkinju, među raznim bapcima i dedama bila sam najmlađa, pa sam se osećala kao tinejdžerka, kao "mis", jedina nisam nosila štap. Namerno se, znate, poslednjih godina na putovanjima družim sa svetom koji je mnogo stariji od mene. 

Kad sam se vratila sa Zapada otišla sam u moju seljačku kućicu pod Kosmajem, na moje imanje. Znate kako je, stigla jesen, treba da se bere voće, da pravim sokove, džemove, kompote, slatko - ma man’te, molim vas.

Otkad sam pre pet-šest godina kupila to parče zemlje i kućicu postala sam prava Perka-farmerka. Sve sam naučila, svašta znam da radim. Postala sam, na primer, pravi stručnjak za uništavanje stršljenova, ali sa krompirovom zlaticom i dalje vodim rat do istrebljenja, ali sa neizvesnim ishodom.

Borimo se nas dve godinama ko će jesti krompir, ona ili ja ... Nego, dođite po podne, pa ćemo se site izrazgovarati.

Posle "Pozorišta" već pet punih godina ništa nisam zaigrala

Kad sretnete Olgu Ivanović vi i nesvesno počnete u njoj da tražite televizijsku Snežanu Nikolajević. Ona to zna, i zato kad ju je trebalo i "uslikati" za novine, na čuđenje što je bez imalo šminke, kose pokupljene u "konjski rep" i nemarno obučena, glasno se nasmejala:

- Vi ste došli kod Olge, a ne kod Snežane. Ja sam ovakva kakva sam, volim ovakva da budem, sve ostalo je šminka, scena. Ne brine me što ću na slikama izgledati i grublje i starije - ja uostalom i jesam baka svojim dvema unučicama. 

Što jeste, jeste, brate, omatorilo se, da ne kažem: ja sam dama izvesnih godina. To mi mnogo smešno zvuči. A drugo je Snežana Nikolajević. Ona, naravno, drži do sebe.

Razgovor o "Pozorištu" je, ipak, neminovan. Jer, Olga se, baš kao i svi glumci iz ekipe te TV-serije raduje svakom novom susretu sa publikom klana Nikolajević - Petrović - Tajčić.

- Svi smo još sentimentalno vezani za seriju - kaže. - Voleli bismo da što duže traje, nas zabavlja samo snimanje, jer se divno družimo. All je sasvim neizvesno koliko će epizoda biti, koliko će Novak moći sam da piše. 

Vidite, već podatak da ideja o vaskrsavanju "Pozorišta" nije potekla od televizije, već od Novaka, nešto govori. Televizija ne haje mnogo za želje svojih gledalaca iako od njihove pretplate živi.

Neke nove epizode se nisu dopale kritici i može se lako dogoditi da TV-oci kažu: dosta! Umesto da se potrude i da animiraju druge pisce da nam pomognu...

• Nije li Snežana Nikolajević za vas mač sa dve oštrice?

- O da, sa dve velike oštrice. Ja beskrajno volim taj lik, moram biti poštena i reći da mi je mnogo radosti dao, ali još više gorkih pilula. Da li znate da ja posle "Pozorišta" već pet punih godina ništa nisam zaigrala, ni na TV, ni na radiju, ni u pozorištu.

Kao da sam u svesti svih poistovećena sa Nikolajevićkom, kao da mi niko ne veruje da više ništa ne bih mogla da odigram, kao da tu Snežanu više ne mogu da skinem sa sebe. Pa, bila sam glumica i pre tog lika.

Srećom, "Pozorište" je došlo pri kraju mog glumačkog hoda, a ne na početku. No, ne treba se još predavati.

Svoje probleme ne smemo rešavati pred publikom

Čudno je, u stvari, što Olge Ivanović nema u pozorištu, bez obzira što je ona administrativno - penzioner. Pre nego je obavila tu formalnost kako kaže, dugo je godina bila "slobodnjak", ali je sarađivala sa "Ateljeom 212". Poslednji put u predstavi "Jelisavetini ljubavni jadi".

- Otkad je ta predstava skinuta sa repertoara, niko mi nije ponudio novu ulogu. Znam da u poslednje vreme pozorišne kuće veoma štede i manje angažuju glumce sa strane. Za muškarce još i ima šansi, ali za glumicama nije neka jagma, čak ni za mnogo mlađim od mene. 

Uostalom, ja sam se i naigrala. Ni dok sam bila mlada glumica nisam bila mnogo drčna na uloge, a i naigrala sam se, toliko da sam se u jednom trenutku umorila.

Vidite, ja sam u najlepše vreme bila u pozorištu, mislim da je to vreme prošlo i ne patim što nisam više u repertoaru.

Ako hoćete da mi verujete, ne zavidim ni svojim mnogo mlađim koleginicama koje su u angažmanu, jer njihove matične kuće često ne znaju kako da ih "upotrebe". Meni je u jednom trenutku dojadio angažman i ziheraštva, odlučila sam se za slobodni status, rešila sam da reskiram.

I nisam se pokajala. a mogla sam da se vratim u pozorište. Neke stvari posmatram sa strane i vidim ih mnogo bolje nego oni "unutra". U institucionalnom pozorištu sve je manje velikih pravih, dobrih predstava.

Vidite, kad se pravi jedna predstava sa mnogo glumaca, retko će biti dobra, jer više nema kolektivne igre, svi se nešto trsimo, hoćemo da budemo u prvom planu, da nosimo predstavu, glumac igra samo za sebe, ne pomaže partnerima.

Glumci su postali ziheraši, veliki probirači, precenjuju sebe, sedoše na neke prestole. Igrao ne igrao, plata mu ide, ništa ne reskira. E, ako nema rizika, nema ni pravog motiva, glumac više ne grize.

• Možda glumac nije motivisan kao u Vaše vreme, kako ga nazivate?

- Ovo je jedno teže vreme, to znam, ima mnogo problema, ali čujte me. Pa ti se problemi ne rešavaju pred publikom, prekidanjem predstave, na primer. Naravno, znam, poteškoće su velike i nisu za potcenjivanje, ja sam apsolutno na strani glumca.

Ali dok predstava traje glumac je jedino dužan i odgovoran publici, zbog nje ne sme da prekida predstavu. Svoje probleme ne smemo rešavati pred publikom.

• Da, ali vi ste glumica dok ste živi? Ako ste u jednom trenutku umorni, u drugom se ipak uželite pozorišta. Šta onda?

- Ako već nikome ne pada na pamet da mi ponudi posao, ima više načina da se čovek u pozorištu iživi, da sebi istera želju za teatrom. Ja sam prošle zime, recimo, napravila dramatizaciju "Pop Ćire i pop Spire".

Zainteresovala sam jednu manju družinu da napravimo "portabl teatar", da ne kažem putujuću trupu, okupili smo se oko tog teksta, jer kada smo razgovarali o tome šta bismo postavili, shvatili smo da je svet uvek željan komedije, humora, smeha.

Mnogo sam se potrudila oko te dramatizacije, jer sam pronašla neke nove momente, iznašla jedan novi ugao, ali je to opet ostao Sremac.

Kad smo počeli komad da postavljamo, počeli smo i da se razilazimo oko teksta. Ja sam kao dramaturg branila Sremca, njegovu reč, njegov sklop rečenice, oštro intervenisala protiv modernog jezika i poštapalica, moje kolege su mislile drugačije, ja sam izašla iz podele i celog projekta.

Pa, ipak sam zadovoljna.

Ove zime ću verovatno da se posvetim Steriji.

• Reče neko da se povremeno bavite i pozorišnom kostimografijom?

- Pozorišni kostim je moja velika ljubav i još jedan način da se iživi želja za teatrom. Uradila sam nekoliko predstava u životu, poslednju prošle sezone u Đakovici, u Albanskoj drami. Sarađivala sam sa Dinulovićem koji je režirao Šilerovu "Spletku i ljubav".

Osmišljavanje kostima za jednu predstavu je vrlo zanimljiv, atraktivan i kreativan posao. Od čitanja teksta, razgovora sa rediteljem, proučavanje glumaca, traženje pravog stila, pravljenja skica, traženja materijala, upoređenje brojnih krpica koje ste našli po radnjama sa onim što ste zamislili na hartiji.

• Da se opet vratimo glumi. Neke vaše kolege isprobale su se na estradi, a Vi?

- E, tu sam imala poziva mnogo puta, naročito posle "Pozorišta". Ali, ja Nikolajevićku ne bih mogla da krčmim, niti mislim da bih na estradi umela da se snađem.

Ja se bojim tog medijuma, ja sam karakterna glumica i mislim da nikad ne bih mogla nešto da uradim, estrada mi je strana, ja jednostavno nisam kao Mija, Čkalja, ili Nela, rođena za to.

• Nadajmo se da se to neće dogoditi, ali šta ako više ne zaigrate? Da li se mirite sa takvom mišlju?

- O tako nečemu se ne razmišlja, ništa se ne planira. A čak i ako bi se to dogodilo, ima i drugih pravih stvari u životu, ja imam supruga, dva sina, snahu, dve unučice, moju kućicu pod Kosmajem, sve ono što sam vam na početku rekla, ja imam čime da se bavim.

Ako sam pobedila stršljenove, moj rat sa zlaticom se nastavlja, a o peronospori, dudovcu i gubaru da ne govorim.

A znate li koje su pozorišne predstave dok sa mužem uređujem travnjak, moj park, dok plevimo, kopamo, kad se umorimo, pa sednemo na klupu da sunce ispratimo na spavanje.

Svake večeri taj zalazak je drugačiji i ja ga ni za šta na svetu ne propuštam.

Možda sam malo šašava, ne znam, ali divno je biti van neurotičnog vremena.

Mogu drugi meni zavideti. Meni je život dao mnogo, sve što sam želela, ja sam u duši bogat čovek.

Razgovarala: Slobodanka Veselinović, foto "Pozorišta u kući": Stevan Kragujević, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1980.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate