Mart 1992: Indeksovo radio-pozorište je sigurno
pozorište sa najbrojnijom publikom i najvećim brojem premijera
godišnje. Nedeljom u jedan narod masovno sluša Radio-Indeks 202, oni
koji su izvan dometa slušanosti ove stanice kupuju piratske kasete
sa popularnim indeksovcima koji se svake nedelje, osim za dva meseca
raspusta, oglase sa novim tekstom.
Indeksovo radio-pozorište je, ne
samo jedna od najslušanijih, nego i jedna od najčešće
nagrađivanih radio emisija. Dobili su sve nagrade koje je moguće
dobiti osim jedne: nisu dobili godišnju nagradu Radio-Beograda.
To im
se učinilo neobično pa su napravili sledeći štos: na konkurs za
ovu nagradu poslali su kasetu koja je bila zalepljena. Tako im je i
vraćena. Očigledno da niko nije ni slušao emsiju koju su poslali.
No, to nije ništa kad se zna da je Indeksovo radio-pozorište
osvojilo četiri Oskara popularnosti "Radio TV revije".
Jedan od "krivaca" za ovako
veliki uspeh indeksovaca je i Petar Lazić, književnik koji piše
otprilike polovinu tekstova koji nas nasmeju svake nedelje popodne.
Petar Lazić je zvanično
najprevođeniji srpski satiričar, preveden je na šesnaest jezika. Najznačajnije knjige su mu "Zaustavite planetu, hoću da siđem", "Na zubatom suncu" (knjiga aforizama), "Heroj Bulevara
revolucije".
U martu, u Švajcarskoj mu izlazi knjiga "Opelo za
mrtvo more". Član je Udruženja književnika od 1984. g. Inače je
studirao, i završio filozofiju i matematiku. U Indeksu 202 je od
1982. godine.
O Indeksovom radio-pozorištu kaže:
- Pre nas Indeks se bavio gazdaricama,
cenama... nešto kao Veselo veče. Sticajem okolnosti tamo se
istovremeno našlo nas nekoliko koji slično mislimo i sve je krenulo
u ovom pravcu, da bi kulminiralo prošle godine.
• Malo-pomalo počeli ste da se bavite
politikom i političarima sve dok se niste sasvim izbezobrazili.
- Od početka smo mi bili bezobrazni.
Mi smo za 4. maj 1984. godine, mada nije nedelja baš pala četvrtog,
napisali tekst "Isus se vraća kući". To je ono o ćopavom Isusu
koji se vraća na Zemlju, dok se pravoslavci i katolici tuku. Sećate
se ono: na neutralnom terenu zagrebačke džamije igraju Pećka
patrijaršija i Šibenska katedrala.
Bavili smo se mi i te kako
političarima, samo nismo se bavili imitacijama. I, verovatno smo
stvarno bili malo manje bezobrazni. Radio je specifičan medij. Ja
sam se u isto vreme, na gotovo isti način bavio ovim temama na
zadnjoj strani Književne reči. Imao sam, čak, onu aferu oko
Keopsa, saslušanja, sedam optužnica...
U stvari, ne sećam se sada
tačno koliko je tadašnji javni tužilac napisao optužnica.
• Jeste li osuđivani?
Nisam. Cela stvar je bila u postupku,
pa je došla ona pesma Miće Danojlića za 25. maj, pa je došla 8.
sednica i onda su već imali mnogo ozbiljnijih stvari da se njima
bave. U svakom slučaju, mi smo slobodu na radiju osvajali korak po
korak.
• Da li ste imali problema u samom
radiju?
Naravno. Mi imamo sijaset skinutih
emisija, emisija koje nikada nisu bile emitovane. Na žalost, pošto
su ti tekstovi bili vezani za dnevne
aktuelnosti, sada nema svrhe emitovati ih. Pred izbore smo svi bili
na združenoj taktičkoj vežbi "Čukić u svaki dom".
Do 9.
marta nama su dva meseca uzastopno skidali tekstove. Pri svemu tome
ja sam najnormalnije pisao kao da se ništa ne dešava, ti tekstovi
su najnormalnije skidani i umesto njih su najnormalnije išle
reprize.
Bili smo uporni: uvek smo radili tekstove tačno onako kako
mislimo da bi trebalo da ih radimo. Ako ide - ide, ako ne prođe, bože
moj. Ruku na srce, umemo i mi da preteramo i da izgubimo kontrolu.
Pogotovo sam ja specifičan slučaj, jer sam i pisac tekstova,
reditelj i sam sebi urednik. Tada može da se izgubi osećaj i da se
pređu sve granice.
Ja vodim
• Očigledno je da vi pružate priliku cenzorima da zarade svoju platu.
Da. Koliko god sam ja imao problema sa
radijom, radio je imao mnogo više problema sa mnom. Ja vodim.
• U poslednje vreme prolaze vam prilično oštri tekstovi. Znači li to da je cenzura izgubila dah?
Ne bih to nazvao cenzurom, a to što
oni imaju ne bih nazvao dahom. Mislim da je definitivno
reč o tome da nas tretiraju kao dvorske lude. Što nije dopušteno
vitezu dopušteno je dvorskoj ludi.
Mi upotrebljavamo ili
zloupotrebljavamo taj prostor i taj status koji su nam dali. Tako smo
praktično nekakva oaza u okviru radijskog programa.
Naravno, da nas
uopšte ne diraju ne bi bilo zanimljivo. Diraju oni nas, ali diramo i
mi njih.
• Šta je vaš lični motiv da pišete
ovakvu vrstu tekstova?
Moj jedini lični motiv je, možda će
to zazvučati pretenciozno, da se na aktuelne teme napravi nešto
trajno. Ubeđen sam da će jedan broj emisija koje sad radimo moći
da se sluša i kroz pet godina. Zaboraviće se neka imena, ali kao
dramska struktura mislim da to funkcioniše.
Evo primera - pre godinu
i po dana smo radili emisiju "Indeksovo šoder poselo" tekst smo
pisali Bora Đorđević, Lazar Bošković i ja, to je neka
predizborna varijanta, kaseta je izašla pre petnaestak dana i ništa
nije izgubila na aktuelnosti.
Tu je naravno taj aktuelni nivo i niz
caka koje privlače slušaoce, ali postoji i jedan drugi, mnogo
dublji nivo. Što se tiče slušalaca, obraćamo se svima od 7 do 77
godina, onima što čekaju posao kod Vukovog spomenika kao i
akademcima.
Trudimo se da funkcionišemo na svim nivoima duhovnosti,
satiričnosti i komunikacije sa stvarnošću. Ne znam koliko nam to
polazi za rukom. Verujemo da smo bar u nekoliko
emisija uspeli.
• Godišnje imate oko četrdeset
premijera. Sigurno nije lako svake nedelje biti originalan, duhovit,
aktuelan...
To je strašno teško, mi radimo kao
crnci u Južnoafričkoj Republici... Šalim se. Hoćete stvarno da
pričamo kako je ovo težak posao? Šalu na stranu, stvarno je veliko
opterećenje, ne u zanatskom smislu, to nije problem, ja sednem u
petak uveče i u subotu ujutro imam tekst.
Opterećnje je održati
nivo. Kad u nedelju u 14 sati krene odjavna špica kod mene kreće
panika šta napraviti novo, zanimljivo i da bude na nivou prethodnih
emisija.
Pokušavamo sada da pronađemo neke nove forme. Sada radim
na tom da napravim emisiju od govora poznatih ljudi. Uzimaću
rečenice, polurečenice iz govora Broza, Kardelja, Miloševića...
Biće to neka radio-drama. Ja mojim glumcima kažem da ću konačno
ostvariti svoj ideal - pozorište bez glumaca.
• Bez obzira što smo se složili da
je ovaj posao "strašno" težak, stiče se utisak da se svi
vi tamo sjajno zabavljate.
Indeksovo radio-pozorište je
kolektivni čin, to je kolektivna terapija jednog broja ljudi. Da
nema zabave, da nema te atmosfere kojom smo svi prožeti sve bi
izgledalo drugačije.
• Mada sve to što vi radite zvuči
kao šala, Indeksovo radio-pozorište je srušilo neke tabue, narugalo
se nekim ljudima koji su bili nedodirljivi. Da li je to vaš doprinos
demokratizaciji našeg društva?
Nikada nisam razmišljao o tome da li
je neko od nas uspeo nešto konkretno da promeni. Ipak, mislim da smo
uspeli donekle da dospemo do svesti nekih ljudi, donekle, u nekim
stvarima, a jedna od njih je sigurno i razbijanje tih kultova.
Neki
drugi ljudi su na tom planu ozbiljnije radili u ovom gradu, ali eto,
možda smo mi jedno zrno u tom mozaiku.
Kad je reč o kultovima,
imamo generalno odnos - rušiti ih sve. Mi smo imali emisiju u kojoj
smo zezali sami sebe. Kad možemo to da uradimo, možemo da pravimo i
šale i na račun nekoga ko je aktuelni predsednik države.
Funkcija
ne čini nikoga nedodirljivim. Sve drugo je pitanje mere, ukusa,
talenta kojim se nešto postiže ili izaziva suprotan efekat. Što
reče jedan naš kolega sa radija, posle emisije u kojoj smo zezali njega - ali vi niste
zlonamerni.
Doživotni urednik
• Da li je vaš cilj da nasmejete
slušaoce?
Ne, mi hoćemo da ostvarimo nešto
trajnije. To što koristimo neke oblande aktuelnosti, to je stvar
zanatskog umeća, da privučemo više publike. Trudimo se da budemo
komunikativniji od onoga što nam sama osnovna ideja daje.
Dakle,
daleko je to od buke i zabave. Indeksovo radio-pozorište je ozbiljna
stvar, skoro tragična. Šalim se, naravno.
• Šta mislite, da li se vašim
šalama smeju i političari koje pominjete?
Ne znam, ne družim se sa njima. Ali
kad vidim neke od njih, kad čujem šta govore u Skupštini, nisam
siguran da su u stanju bilo čemu da se smeju. A i
s razlogom.
• Zašto se toliko psuje u vašem pozorištu?
Ne mislim da se mnogo psuje. Kod nas
se ne psuje ni manje ni više nego u mnogim drugim emisijama. Ili,
možda, u vašim novinama. Samo kod nas to zvuči efektnije.
• Šta je novo u sukobu radija Indeks
202 i aktuelnog predsednika Saveza studenata Aleksandra Nikačevića?
Taj sukob nema veze sa nama. Mi smo
autonomni u odnosu na obe strane. Mi smo bili uključeni samo kada je
aktuelni predsednik omladine izjavio da ima našu podršku. To me je
izazvalo da na konferenciji za štampu izjavim da mi nismo tu da
dajemo podršku bilo kome, a pogotovu takvima.
• Da li ste sigurni da se taj spor
vas ne tiče? Novi urednik Indeksa 202 mogao bi da traži da se
promenite?
Prvo, ja sam doživotni urednik
Indeksovog radio-pozorišta. U ovoj zemlji ostaju samo tri doživotne
stvari: prva je, Josip Broz, doživotni predsednik, druga, Batrić
Jovanović, doživotni delegat i treća, Petar Lazić, doživotni
urednik Indeksovog radio-pozorišta.
• U dobrom ste društvu.
Ja sam oduvek želeo da budem u tom
društvu. Šalim se. Pomenuti sukob je sukob na mnogo višem
političkom nivou. Mi radimo svoj posao najbolje što umemo. Ako se
pojave bolji - oni bi trebalo to da rade umesto nas. Ako se ne
pojave bolji - mi se nećemo dati.
Može da dođe bog otac, mi ostajemo
ono što smo. Preživeli smo mnogo osmih i ostalih sednica, živećemo
i dalje.
Razgovarala: Ljiljana Jovanović, snimio: Leon Pijade, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1992.)
