Posle Balaševićeve "Računajte na nas": Da li se preteruje u veličanju Jugoslavije i jugoslovenstva?

Jul 1979: Kad na Splitskom festivalu počnu iz gotovo svake pesme da dopiru slične rime o malim kalama, peščanim žalima ili belim galebovima, smuči mi se.

Na Šlageru sezone uredno se mogu čuti stihovi o jedinom Sarajevu ili predivnim ondašnjim devojkama.

Na Beogradskom proleću malo-malo, pa neko izađe na scenu, pokloni se i počne o proleću, belom gradu, Savi i Dunavu, prestarom Kalemegdanu.

U takvim situacijama mislim: licemerje zabavne muzike!

Jedini cilj autora koji tako programiraju stihove je da se dodvore, izazovu dopadanje ili probude lokalpatriotizam.

Iz niskih pobuda pucaju na mestu gde su, po pravilu mentaliteta, organizatori, sami festivali pa i publika - najtanji, najosetljiviji.

No, uvek imam opravdanje za takve pojave: ljiga kao ljiga.

Na žalost, otkrivam, naročito u poslednje vreme, da me neka gorčina ispunjava dok slušam i gledam šta su sve u stanju da urade rokeri na jednu drugu, a, opet, sličnu temu.

Čini mi se da neki moji poznanici iz ovog faha upadaju u još gore zamke; sve češće i sve neukusnije zloupotrebljavaju pojam Jugoslavija.

Posle Balaševićeve himne "Računajte na nas" svaka treća grupa i svaki drugi autor osetili su se obavezni da učine nešto i po svaku cenu iskažu privrženost domovini.

To se čini sa toliko malo ukusa i često tako olakim razbacivanjima onih ideala na kojima smo odgajeni i odrasli da, logično, izaziva sasvim drugi utisak.

Često i mučniji nego kad slušate na festivalima o galebovima, šeheru gradu ili ušću ispod Kalemegdana.

Ne mislim da prilikom pravljenja pesama, malih i neveštih o velikoj temi, autori i izvođači teže da se na brzinu ili buku iskažu kao "mladi ljudi na pravom putu".

Dalje, pored svega, verujem da su ova omladina i svi rokeri uglavnom u redu i da takvi ili slični izlivi rodoljublja nisu neophodni dokazi jugoslovenstva ili patriotske svesti. Nisu jer zloupotreba neku veliku stvar često čini manje velikom, isto kao što neke ideale umanjuje, neke pojmove mnogo banalizuje.

Rokeri vole ovu zemlju i veruju u njene tekovine, ali se brukaju kad smatraju za svoju dužnost da to po svaku cenu izraze.

Slušajući u poslednje vreme refrene "živela Jugoslavija", "jedna je Jugoslavija", "draga domovino moja", "ja sam slovenskog naroda sin", "Jugoslavijo, volimo te svi", "u nama živi snaga i davnih dana kletva" - osećam, i nije mi pravo, što se nešto veliko, naše najveće, možda i nenamerno, umanjuje.

Kada tu i tamo, gledam i slušam kako se na koncertima izbacuju zastarele i bespotrebne parole i kako se kao deo šou programa, kulminacija, dižu državne zastave, zbunjen, pitam se: čemu to?

Zar je to potrebno? Zar se toliko sumnja u ispravnost muzičara? Njihovo opredeljenje? Ili...

Nisu li rokeri počeli da gube kompas uplašeni da ih do kraja neće primetiti institucije koje dele zvanične pohvale i priznanja? Nije valjda da umorni od aplauza klinaca žele i ordenje?

Zar je došlo dotle da je i njima jedino preostalo da se dodvore?

Voleo bih da mi se to samo čini. Da sam u zabludi. Da razlozi za pevanje o Jugoslaviji imaju prave pobude.

Ako je i tako, zar nije dužnost da se vodi računa o nivou?

Napisao: Petar Popović (Zdravo, kolumna "Ni crno, ni belo", 1979.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate