Mart 1974: Malo je novinara koji pet decenija rade pod krovom "Politike". Pola veka pisanja - pedeset burnih godina vernosti svom pozivu i odanosti listu - skromno je kazivanje o izuzetnoj ličnosti: piscu, hroničaru, pedagogu, humanisti - novinaru Predragu Milojeviću.
Kao mlad novine nije čitao, a ipak je
ušao u novinsku kuću vrlo rano - kao student filozofije, uvek u
društvu Kanta. Pisao je isprva kozerije: izobličavao ljudske
slabosti, mane, političke nastranosti i mnoga zbivanja u zemlji, sve
do šestojanuarske diktature.
Nekoliko godina kasnije odlazi u inostranstvo kao prvi dopisnik Politike.
Izveštava sa mesta direktnih događaja i burne političke scene u Nemačkoj, prati političku situaciju i dolazak Hitlera na vlast.
Zatim odlazi u London i tu ostaje do prvog svetskog rata.
Nekoliko godina kasnije odlazi u inostranstvo kao prvi dopisnik Politike.
Izveštava sa mesta direktnih događaja i burne političke scene u Nemačkoj, prati političku situaciju i dolazak Hitlera na vlast.
Zatim odlazi u London i tu ostaje do prvog svetskog rata.
- Šestojanuarska diktatura pogodila je i
mene lično: pisati političke kozerije kako bih hteo bilo je opasno,
a napisati kako se tražilo - bilo bi žalosno. I unutrašnje
političke rubrike ličile su na vojnički raport. Redakcija je tako
resila da me pošalje u inostranstvo. O tuđim režimima moglo se
slobodnije da piše. Ukoliko se oni prikažu lošiji, domaći izgleda
lepši.
Postao sam dopisnik iz Nemačke. Ali ja
sam i ranije išao u inostranstvo kao izveštač "Politike." Jednom
sam čak važio i za pokojnika.
Bilo je to 1924. godine. U Beču je izbila pobuna. Bilo je mnogo mrtvih i ranjenih. Vozovi su išli sporo, a avionski saobraćaj nije bio svakodnevan. Međutim, trebalo je stići što pre.
Tako je "Politika" najmila jedan putnički avion da me odnese do Beča. Kad smo se nalazili nad Mađarskom, jedan od dva motora je otkazao. Pilot je izvršio prinudno spuštanje! Ateriranje je bilo uspešno utoliko što smo ostali živi i čitavi.
Ali, avion je zaglavio na nepreglednoj mađarskoj pustari. Prošlo je nekoliko časova dok su nas izvukli. U međuvremenu, "Politika" je iz Segedina dobila telegram da se avion srušio i da se ne zna šta je s putnicima.
Vreme zaključenju lista se približavalo, pa je spremljen bio i nekrolog o meni: Čekala se samo potvrda vesti.
Ali, umesto nekrologa izišao je moj telefonski izveštaj iz Segedina da se sve lepo svršilo i da produžujem put.
Kad sam se vratio u Beograd nisam imao prilike da pročitam "svoj" nekrolog - pocepale su ga kolege da ga ne vidim.
Bilo je to 1924. godine. U Beču je izbila pobuna. Bilo je mnogo mrtvih i ranjenih. Vozovi su išli sporo, a avionski saobraćaj nije bio svakodnevan. Međutim, trebalo je stići što pre.
Tako je "Politika" najmila jedan putnički avion da me odnese do Beča. Kad smo se nalazili nad Mađarskom, jedan od dva motora je otkazao. Pilot je izvršio prinudno spuštanje! Ateriranje je bilo uspešno utoliko što smo ostali živi i čitavi.
Ali, avion je zaglavio na nepreglednoj mađarskoj pustari. Prošlo je nekoliko časova dok su nas izvukli. U međuvremenu, "Politika" je iz Segedina dobila telegram da se avion srušio i da se ne zna šta je s putnicima.
Vreme zaključenju lista se približavalo, pa je spremljen bio i nekrolog o meni: Čekala se samo potvrda vesti.
Ali, umesto nekrologa izišao je moj telefonski izveštaj iz Segedina da se sve lepo svršilo i da produžujem put.
Kad sam se vratio u Beograd nisam imao prilike da pročitam "svoj" nekrolog - pocepale su ga kolege da ga ne vidim.
*****
Dešavalo se da lepo pišem o zemlji
čije gostoprimstvo uživam, a vlast te zemlje otkaže mi
gostoprimstvo zbog "pisanija".
Prilikom moje prve posete Istambulu, koji se još tada zvao Konstatinopol, divna crkva cara Konstantina Aja-Sofija pretvorena u džamiju, razgrejala je moja prilično zamrzla hrišćanska osećanja.
Pod njenim impozantnim svodovima koja su nekad krasile vizantijske freske, a sada bili premazani krečom i išarani crvenim vijugavim znacima, sentimentalisao sam o žalosnoj sudbini krsta pod polumesecom.
Malo kasnije pružena mi je prilika da sentimentalisanje nastavim u carigradskom zatvoru gde sam proveo nekoliko časova.
Odatle sam odveden na železničku stanicu i stražarno ispraćen do granice. Zbog izobličavanja Aja-Sofije pisalo je u naredbi o proterivanju. A ja sam tako lepo pisao.
To iskustvo: ako lepo pišeš o zemlji u kojoj boraviš režim te zemlje lako shvati da ga kudiš, stekao sam i u Bugarskoj.
Prilikom moje prve posete Istambulu, koji se još tada zvao Konstatinopol, divna crkva cara Konstantina Aja-Sofija pretvorena u džamiju, razgrejala je moja prilično zamrzla hrišćanska osećanja.
Pod njenim impozantnim svodovima koja su nekad krasile vizantijske freske, a sada bili premazani krečom i išarani crvenim vijugavim znacima, sentimentalisao sam o žalosnoj sudbini krsta pod polumesecom.
Malo kasnije pružena mi je prilika da sentimentalisanje nastavim u carigradskom zatvoru gde sam proveo nekoliko časova.
Odatle sam odveden na železničku stanicu i stražarno ispraćen do granice. Zbog izobličavanja Aja-Sofije pisalo je u naredbi o proterivanju. A ja sam tako lepo pisao.
To iskustvo: ako lepo pišeš o zemlji u kojoj boraviš režim te zemlje lako shvati da ga kudiš, stekao sam i u Bugarskoj.
U maju 1925. godine u Sofiji je održano
suđenje optuženima za atentat na najveću crkvu u bugarskoj
prestionici. "Politika" me je poslala da izveštavam o
suđenju. Atentat je bio strašan. Crkva je bačena u vazduh kad su
se u njoj nalazili na molepstviju najviši predstavnici režima.
Mnogi su našli smrt u ruševinama pod svodom crkve: generali, ministri, visoki sveštenici. Mlada, napredna grupa smislila je da se sveti diktatorskom režimu. U stvari, dali su režimu samo povod da se još nemilosrdnije obračunava s celom opozicijom.
To je bio Cankovljev režim, proizišao iz puča od 9. juna 1923. godine, kada je mučki ubijen Aleksandar Stambolijski, predsednik vlade i vođ bugarskog zemljoradničkog pokreta.
Sproveden je strahovit teror. Ubistva su vršena svakodnevno, bez suda i zakona.
Atmosferu koja je tada vladala možda može da ilustruje ova mala epizoda.
Mnogi su našli smrt u ruševinama pod svodom crkve: generali, ministri, visoki sveštenici. Mlada, napredna grupa smislila je da se sveti diktatorskom režimu. U stvari, dali su režimu samo povod da se još nemilosrdnije obračunava s celom opozicijom.
To je bio Cankovljev režim, proizišao iz puča od 9. juna 1923. godine, kada je mučki ubijen Aleksandar Stambolijski, predsednik vlade i vođ bugarskog zemljoradničkog pokreta.
Sproveden je strahovit teror. Ubistva su vršena svakodnevno, bez suda i zakona.
Atmosferu koja je tada vladala možda može da ilustruje ova mala epizoda.
Čim sam došao u Sofiju sastao sam se
s kolegom Nikolovom, jednim od urednika sofijskog lista "Mir".
Razgovarali smo o suđenju šetajući po sunčanom danu u Borisovoj
gradini, glavnom parku bugarske prestonice.
Oko jedne zabačene i prilično zarasle aleje u parku okupila se grupa uzrujanog sveta. Neki su se krstili. Prišli smo i mi: u džbunu, u lokvi krvi ležao je mrtav čovek, sav unakažen. Glavu nije imao, bila je odsečena. Očigledno političko ubistvo.
Ujutru, jedva sam dočekao da dograbim novine i pročitam šta pišu o lešu bez glave usred Sofije. Ni u jednim listu nije bilo ni pomena.
Opet sam se našao s Nikolovom:
"Je li bre, brajko, cenzura vam zabranila da pišete o onom čoveku bez glave?" pitao sam ga.
On mi je odgovorio malo ironično, ali još više rezignirano:
"Nije to. Ali, bre, brajko, šta da pišeš kad čovek nema glavu ..."
Oko jedne zabačene i prilično zarasle aleje u parku okupila se grupa uzrujanog sveta. Neki su se krstili. Prišli smo i mi: u džbunu, u lokvi krvi ležao je mrtav čovek, sav unakažen. Glavu nije imao, bila je odsečena. Očigledno političko ubistvo.
Ujutru, jedva sam dočekao da dograbim novine i pročitam šta pišu o lešu bez glave usred Sofije. Ni u jednim listu nije bilo ni pomena.
Opet sam se našao s Nikolovom:
"Je li bre, brajko, cenzura vam zabranila da pišete o onom čoveku bez glave?" pitao sam ga.
On mi je odgovorio malo ironično, ali još više rezignirano:
"Nije to. Ali, bre, brajko, šta da pišeš kad čovek nema glavu ..."
Nije samo taj čovek ostao bez glave.
Pod strahom od terora i moj prijatelj Nikolov osećao se očigledno
obezglavljen.
*****
Pred prekim vojnim sudom u Sofiji
nalazila su se trojica optuženih. Nijedan nije bio direktno umešan
u atentat. Sva trojica su imali na nogama teške okove i dovođeni su
u sud povezani lancima jedan za drugog.
U izveštajima sa suđenja, ja sam svu
trojicu detaljno opisao kao tri oličenja Bugarske. Prisustvovao sam
i njihovom javno vešanju na jednom trgu u Sofiji.
Utiske koje sam dobio sa ovog suđenja i od sveg drugog što sam video u Bugarskoj pod brutalnim režimom generalske klike sa civilom Cankovim kao firmom, ja sam izložio u jednom članku "Politike" pod naslovom "Cankov i kompanija". Pisao sam:
Utiske koje sam dobio sa ovog suđenja i od sveg drugog što sam video u Bugarskoj pod brutalnim režimom generalske klike sa civilom Cankovim kao firmom, ja sam izložio u jednom članku "Politike" pod naslovom "Cankov i kompanija". Pisao sam:
"Moram da priznam, meni se Cankov
dopada. Dopada mi se isto onako kao što mi se dopada Šekspirov
Ričard III, kao što mi se dopada ... i tako dalje... "
Cankovu i njegovima moje "dopadanje"
očigledno se nije dopalo - bio sam najuren, pošto sam u policiji
potpisao saopštenje da se proterujem iz Bugarske zasvagda.
Ova poslednja reč bila je podvučena crvenim mastilom.
Režim je očigledno verovao da će da traje večno, a ja sam ipak dočekao njegovo "večnaja pamjat".
Zabeležio: M. M. Tivi, obrada: Yugopapir (Praktična žena, 1974.)
Ova poslednja reč bila je podvučena crvenim mastilom.
Režim je očigledno verovao da će da traje večno, a ja sam ipak dočekao njegovo "večnaja pamjat".
Zabeležio: M. M. Tivi, obrada: Yugopapir (Praktična žena, 1974.)
