Radomir Stević Ras: Zašto nastojim da budem što manje zavisan od profesije kojom se bavim (1974)

Septembar 1974: Danas kad razmislim, kad prelistam uspomene, kad se prisetim trenutaka koji su na mene ostavili nekakav dublji trag, mislim da je moj odnos prema poslu, prema profesionalnom radu, bio određen još u mom detinjstvu. Još u vreme kada nisam mogao ni da pomislim da ću jednog dana moći da biram ovaj ili onaj zanat.

Sećam se, za vreme okupacije, u Nišu, kao dete kosovskih izbeglica, odlazio sam na železničku stanicu da bih, kao nosač, zaradio koji dinar. U to vreme se dosta putovalo. I to redovno sa pozamašnim prtljagom. Ljudi su odlazili u sela da sklone glavu, da sačuvaju od ratnog pustošenja bar nešto od imovine.

I meni je padalo u deo da ponesem poneki koferčić, da stavim u džep bar nešto bednog bakšiša. Onako mali i žgoljav, nisam baš ličio na nosača, i oni bolji putnici, oni koji će malo bolje platiti za uslugu, samo bi me s prezrenjem pogledali kad bih se ponudio da ponesem stvari.

Tako su moje mušterije bile uglavnom cicije, ljudi koji bi začas ocenili da će moći da mi plate koliko budu hteli. Ili da mi uopšte ne plate, ili, čak, da me povuku za uvo i dreknu:

"Marš, mangupe, nisi ni izišao iz pelena, a već si naučio da pljačkaš!"

Jedne večeri, prišao sam na peronu jednoj pozamašnoj gospođi sa dva nabrekla kofera. Prvo me je odmerila strogim pogledom, a onda klimnula glavom.

S mukom sam zametnuo kofere na leđa i pošao za gospođom. I moram da priznam da do te noći nisam ni imao pojma koliko je Niš velik, jer ulicama i uličicama nije bilo kraja.

Znojio sam se i stenjao, ali nisam smeo da zastanem. Najzad smo se našli u nekom kraju, odakle više nisam umeo da se vratim. Ni kući, ni na železničku stanicu.

"E, baš si vredan dečko!" - pohvalila me je debela gospođa i nagradila me sa dve Nedićeve banke.

Zahvalio sam, ali, vraćajući se, bacio sam one dve banke i više nisam otišao na železničku stanicu.

Bar ne kao nosač.

I MNOGO PUTA kasnije, kada je moj život neočekivano usmeren na neke puteve, bar do tada neuobičajene za jedno krotko seljače, bio sam u prilici da se setim epizode sa niške železničke stanice.

I kasnije sam imao priliku da se uverim da zarada ne zavisi mnogo od toga kako si, šta i koliko uradio, nego više od toga kakav odnos mušterija može da uspostavi prema tebi.

A taj odnos zavisi od mnogih stvari. Počev od toga kako izgledaš i kako fizički stojiš. Da li si jači ili slabiji. Da li umeš da pokažeš zube, ili si kao rođen da primaš batine.

Zato sam bez roptanja, bez patnji i velikih drama, napuštao sve one stvari, sve one poslove, u kojima nisam imao dovoljno snage da se sam izborim za dostojan tretman.

Još za vreme okupacije, sećam se, kad su nas, decu seljaka, nameravali da otpuste iz gimnazije, jedan profesor je održao pravo malo predavanje o socijalnoj pravdi, pa je u trenutku, kao argument protiv svojih kolega, okrenuvši se k meni, izgovorio i ove reči:

"Eto, vi biste ovom dečaku onemogućili školovanje, a od njega će biti odličan živopisac."

Ja nisam znao šta je to živopisac, ali sam bio zahvalan profesoru, jer sam osećao da je rekao nešto lepo, jer sam osećao da me voli.

A u "živopisce" sam otišao sa limarskog zanata. Čak i da nisam otišao, verujem da bih bio dobar limar. Zanat sam učio brzo i lako. Već posle nekoliko meseci drugovanja sa čekićima, kleštima, probojcima i makazama, umeo sam lepo da načinim kantu za polivanje cveća. Umeo lepo da sastavim šavove na levku, čim bi se podičio i jedan kalfa, a kamoli šegrt.

SA ZANATA ME JE iščupala jedna profesorka i dovela u Beograd u umetničku školu, ili kako se to kasnije zvalo - srednju školu za primenjene umetnosti. Posle te škole sledila je, normalno, akademija i ja sam se našao u jednoj profesiji koja nije baš na glasu.

Postao sam slobodan umetnik - ilustrator. 

Dospeo ponovo u položaj u kome sam nekad bio na železničkoj stanici u Nišu - da mi nagrada za trud opet bude pretežno ono: E, baš si vredan dečko!

Nas školovanih ilustratora danas u Beogradu ima vrlo mnogo, a izdavačkih kuća samo nekoliko. Neposredno pre nas, ilustrovanjem knjiga su se bavili uglavnom talentovaniji crtači, koji su to radili bez pretenzija da stvaraju umetnička dela. Prema tome su bili i nagrađeni.

Međutim, danas, mi koji smo ilustraciju izabrali za životni poziv, mi koji smo nešto učili i zanosili se željama da budemo stvaraoci, gotovo da smo ostali izjednačeni sa svojim prethodnicima.

Naša je umetnost deficitarna, kako bi se to reklo jezikom ekonomije. Pa još nije ni cenjena dovoljno, jer se obično misli da je to nešto uzgredno, da knjizi nije neophodna i slika. Kao da se književna kultura može odvajati od likovne.

Izdavači, recimo, katkad traže od nas da radimo dijafilmove za školsku nastavu i unapred nam napominju da je to roba koja se ne prodaje i da zaradu ne treba očekivati. I mi, naravno, radimo crteže, čak čitave male slike za te dijafilmove.

Radimo, jer nam je to profesija, jer volimo taj posao. A pomalo, svakako, i iz straha da se ne zamerimo izdavaču, koji će nam jednog dana, možda, ponuditi i neki rentabilniji posao.

I molim da se ne shvati da se žalim. Ja sam i ovde postupio kao nekad davno na železničkoj stanici. Hleb zarađujem drugim poslovima. Izrađujem, recimo, skupocene diplome i plakete, a kod nas bar ima dovoljno proslava i jubileja. 

Svojim osnovnim zanimanjem bavim se gotovo uzgred. Iz zadovoljstva.

U IZDAVAČKIM KUĆAMA postoje nekakvi cenovnici, na osnovu kojih se nagrađuje naš rad. Moram da priznam da se meni plaća maksimalna cena iz tih cenovnika. Dvadeset i pet starih hiljada neto po jednoj ilustraciji.

Mnogim mojim kolegama, međutim, plaća se bruto. I to petnaest, deset, pa čak i po osam starih hiljada za jednu ilustraciju. A ilustracija je samostalno umetničko delo - slika, grafika, crtež...

Možda među mojim kolegama ima i takvih genijalaca, koji će jednu ilustraciju uraditi za tri sata. Ne znam. Znam samo da je meni potrebno tri dana.

I tako ja radim tri dana za dvadeset pet hiljada. Ako moje kolege, za koje ne važi maksimalna tarifa iz cenovnika, takođe rade po tri dana, onda je njihov trud manje plaćen nego čistačice u nekoj od tih izdavačkih kuća.

I tako, desi se ponekad da se neko od mojih kolega pobuni, da zatraži više novca, da se poziva na neka svoja ljudska i druga prava... Onda mu se obično desi da ostane bez posla. Da ga izdavači svesno zaborave.

A njima se to može, jer na berzi ima dovoljno štrajkbrehera, ima uvek toliko slobodnih umetnika koji će posao prihvatiti, makar u bescenje.

Ali, ponekad mi je gotovo drago što je tako. Jer, kada se mi ilustratori okupimo da bismo porazgovarali o svojim jadima, o svojoj budućnosti, bude više različitih mišljenja i stavova nego što nas ima ukupno. 

Ja sam, na primer, u jednom izdavačkom preduzeću nekakav predstavnik likovnih autora. Ispunjavam dug samoupravljanju. Žale mi se kolege da im se u tom preduzeću uskraćuju ova ili ona prava, da se sa njima postupa ovako ili onako.

Odem direktoru, prenesem mu primedbe mojih kolega, a on plane:

"Nije istina!" - veli. - "Dovedi mi te koji se žale."

Ja bih, naravno, hteo da ih dovedem, jer znam da se sa njima zaista ne postupa kako treba. Ali, oni ne smeju.

Tad vidim da se, u stvari, s njima postupa kako treba. 

Kako i zaslužuju svojim kukavičlukom.

NIJE NIKAKVA RETKOST da umetnici, prilikom preuzimanja posla, blanko potpisuju ugovore. Srećni su samim tim što im je posao dat, a sve ostalo ostavljaju na milost i nemilost izdavaču.

Naravno, iz takvih bi se postupaka mogli, ako to nekom treba, izvesti zaključci o bezgraničnom poverenju umetnika u izdavače. Mene bi bilo stid da nešto tako učinim. A što se tiče poverenja, i tu slabo stojim.

Nekoliko puta su mi, da pomenem primera radi, podmetani ugovori, a očekivalo se da ih, u skladu sa običajima, neću ni čitati. Ali, ja pogledam. I vidim dopisan stav o tome da se sva moja autorska prava jednom zauvek otkupljuju. A u naknadu honorar mi se povećava za neki procenat.

Ja takav ugovor vratim i kažem:

"Podmetnite vi to nekom drugom."

I oni, naravno, podmeću drugima. Onima koji ne čitaju ugovore pre nego što će ih potpisati. Ili onima koji se, možda, i ne usuđuju da čitaju.

Jednom prilikom ostanem sasvim bez novca, a jedno izdavačko preduzeće nikako da mi uplati honorar za posao koji je već odavno završen. Javljao se ja nekoliko puta telefonom, ali sve mi odgovaraju u stilu: biće danas, biće sutra.

Najzad sam okrenuo direktorov telefon, pa mu kažem:

"Vi biste, druže direktore, mogli da učinite veliku stvar za nas likovne umetnike." 

"Kakvu?" - pita on.

"Eto, vi imate tamo mnogo kancelarija" - kažem - "pa biste mogli jednu da ispraznite da mi ilustratori imamo gde da plačemo kad dođemo kod vas."

Naravno, sutradan mi je honorar isplaćen. I to telefonski. 

Zato se ja ponekad setim niške železničke stanice. I nastojim da budem što manje zavisan od profesije kojom se bavim. Ne volim kad mušterija može da mi zavrće uvo i viče: Marš, mangupe, hoćeš da pljačkaš!

Ali, isto tako, izbegavam da mi nagrada za trud bude ono: E, baš si vredan dečko!

Napisao: Radomir Stević-Ras, pripremio: Radovan Tomašević, obrada: Yugopapir (TV novosti, 1974.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate