Raša Plaović, poslednji intervju: Bio je naš najbolji Hamlet i Leon Glembaj (1977)

Novembar 1977: Sećanje na jedan susret s Rašom Plaovićem, velikanom naše scene kojom je vladao više od 50 godina...

U prvi sumrak otišli smo njegovoj kući. Raša Plaović se pojavio u odeći od tamnoplavog platna sa muštiklom u ruci, a kuću je bio sasvim osvojio domaćinski miris pečenih kolača.

Dara, supruga Raše Plaovića mesila je za Novu godinu. Dočekivala se tada 1976...

Raša Plaović je sedeo preko puta nas i svaki čas pripaljivao cigaretu. Ruke su bile drhtave, teško je uspevao da plamen primakne cigareti.

- Sine - rekao je. Tako je oslovljavao one s kojima je razgovarao. - Penzioneri uvek bacaju jednu malu senku tugovanku.

Od te senke tugovanke Raša Plaović se ovoga puta branio uspomenama iz svoje mladosti, retko bogate i izuzetno duge.

- Pre nego što sam postao glumac, bio sam šegrt obućarski, pekarski, stolarski, bio sam knjigovođa, dvadeset godina sam učio neke škole pa sam onda otišao u pozorište. Zašto? Ne znam. Morao sam, valjda. Drugi su videli da sam glumac, možda. A ja zavoleo.

- Da li ste se pokajali nekada? - pitali smo ga tada.

- Kad sam se prvi put pokajao, otišao sam da studiram filosofiju i diplomirao. Hteo sam da budem profesor pa nisam. Opet sam se posle pokajao pa sam završio arhitektonski fakultet. Hteo sam da budem arhitekta, pa ni to nisam. Ostao sam glumac.

Za sve imam diplomu, jedino za glumu nemam baš nikakvu školsku svedodžbu.

Kad je imao tri godine roditelji su ga sa Uba, gde je rođen 3. februara 1899. godine i gde su do tada živeli, doveoli u Beograd, grad u kojem je doživeo sve počasti koje naša zemlja ukazuje svojim izuzetnim građanima: Raša Plaović je dobitnik nagrade vlade FNRJ, oktobarske nagrade, Sedmojulske nagrade za životno delo, dve Sterijine nagrade, nagrade AVNOJ-a i niza drugih priznanja i plaketa.

Opasni trenutak

Bio je naš najbolji Hamlet i Leon Glembaj. U "Koštani" je tokom pola veka igrao sve muške uloge, bio je Jago, Marko Antonije, Nemanja - reklo bi se da je odigrao sve uloge koje je mogao poželeti.

Ipak, ostala je jedna neostvarena želja - Ričard III.

Ali, vratimo se uspomenama koje su Rašu Plaovića odvlačile od senki tugovanki.

- U "Ričardu II" igrao sam Ričardovog strica koga vrlo bolesnog izvode na scenu, a nekoliko trenutaka kasnije njega odvode iza kulisa i tamo umire. Sedajući u naslonjaču trebalo je da kažem: "Čini mi se da sam nadahnuti prorok i čujte šta ću umirući reći: ludost njegove mladosti neće dugo trajati" i umesto da tako počnem, nešto mi je sigurno odvuklo pažnju, tek sam rekao: "Čini mi se da sam nadahnuti prozor" - svi se oko mene skameniše, gledaju me u užasu, a ja znam: ako glumac napravi grešku u govoru ili se zaplete na sceni, publika s velikim oduševljenjem dočeka njegov kiks s grohotom smeha. 

Bio je to opasan trenutak, ali sam uspeo da istim glasom u stihu nastavim: " ... kroz koji vidim da ludost njegove mladosti" i završim misao.

Takve zgode i nezgode dešavale su se često i drugima i meni, ali nikad nisam dopustio da se iz te teške situacije izvlačim besmislicama i da tek kažem "da, da" ili "ne, ne", to mi se nije događalo.

Dok je igrao sa drugim jednim velikanom naše scene, Ljubišom Jovanovićem u "Gospodi Glembajevi", dogodilo se nešto slično.

- Ljubiša je igrao mog oca, a ja Leona, iako sam bio stariji od njega. I pre onog velikog sukoba u drugom činu, Ljubiša mene pita može li da zapali cigaru. Ja mu pripaljujem i pitam ga: "Koja ti je večeras?" 

Ljubiša me pogleda začuđeno, pa nastavi da tera šegu sa mnom i gromoglasno me upita: "Vječeras?"

Napravio sam grešku, strpao sam "j" u večeras, a i u ijekavskom se kaže večeres ne vječeras, i to je Ljubiša primetio i bilo mu to smešno, meni je isto bilo smešno, ali smo obojica na sceni održali zanatsku ozbiljnost.

Setio se tada Raša Plaović i svog rada u Udruženju dramskih umetnika Srbije i onim svojim drhtavim glasom koji niko ko ga je makar samo jednom čuo nikada više ne može da zaboravi, dugim rečenicama pričao o tim danima:

- Sinko, nekada, u samom početku bio sam čak i sekretar Udruženja, a potom godinama saradnik, takozvana siva eminencija, a to su bile godine velike aktivnosti Udruženja koje se borilo da glumca izvuče iz onog mutnog, neodređenog i arhaičnog stanja u kome je bio naš stalež, a naročito glumci koji su bili vezani za putujuća pozorišta - i stvaralo je tada Udruženje ekonomsku bazu da pomogne svojim ostarelim i nezbrinutim članovima...

Idite na Kalemegdan!

Ostavio je za sobom mnoga dela, a možda najlepše od svih - svoje bivše studente, danas veoma priznate dramske umetnike.

Kad su pre dvadesetak godina Slavka Ružičić, Pavle Minčić, Branislav Jerinić, Momčilo Životić, Dragan Laković, Petar Banićević stigli na svoj prvi čas glume, dočekao ih je Raša Plaović:

- Zašto ste, deco, došli ovamo, vidite da je danas lepo vreme, sunce sija, idite na Kalemegdan, šetajte. Ovo je težak zanat.

Naravno, niko od njih nije otišao da šeta.

Ostali su i kasnije tokom studija, a kad god neko od njih nije uspevao da neku ulogu odigra iskreno, Raša Plaović bi rekao:

- Lažeš, sine, sad lažeš. Hajde iz početka.

Za diplomski ispit, da bi svi iz njegove klase imali bar približno podjednako važne uloge, Raša Plaović je sam napisao komad, "Avlija" se zvao, i u njemu su Slavka Ružičić i Branislav Ciga Jerinić igrali ženu i muža.

- Tada nismo ni sanjali da ćemo se kasnije zavoleti i uzeti, Ciga i ja - priča danas Slavka Jerinić. - Prosto nam je naš profesor to prorekao.

Bio je Raša Plaović njihov kum na venčanju i sinu njihovom dao ime: Vuk.

Napisala: Ljiljana Binićanin, snimio: Bratislav Patrnogić, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, 1977.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate