Ovih dana, tačnije 27. septembra 1977,
ansambl "Sedmorica mladih" proslaviće "punoletstvo"
- punih osamnaest godina zajedničkog rada. Večiti mladići uspeli
su da se održe gotovo dve decenije među najpopularnijim domaćim
ansamblima, a zna ih cela Evropa.
Pre nego što ih pojedinačno
predstavimo, dodajmo da je razgovor zabeležen u "Topčiderskoj
noći" u Beogradu, gde su nedavno svirali (i gde se vraćaju 15.
oktobra) i da im uskoro izlazi i prva domaća LP ploča, u produkciji TV Ljubljana.
Dakle, evo sedmorice, redom kojim su govorili:
BRANISLAV TODOROVIĆ KIKERE (bubnjevi):
oženjen Biserkom, kćeri Ljiljana i Vera.
LJUBIŠA STOŠIĆ BUCA (bas): oženjen
Nenom, sin Srđan.
NEBOJŠA DANČEVIĆ (klavir): supruga
Snežana, deca Nikola (9), Rajna (6 godina).
LJUBA MILIĆ: neoženjen.
MILUTIN VASOVIĆ VASKE: takođe.
ZARIJE ZORAN RAKOVIĆ TASA
(truba): supruga Ljiljana, kćeri Nataša i Marija (10 i
4). Oženio se "na potvrdu" preko jednog prijatelja koji je
doneo punomoćje u Beograd, dok je Zoran svirao u Cirihu.
JOVAN RADOVANOVIĆ (klarinet, saksofon): žena Koviljka, sin Miloš, bliznakinje Ivana
i Zorana.
Ovo će biti neobičan razgovor, jer
vas ima sedam, a trebalo bi svi da učestvujete. Malo jedan, malo
drugi, treći... Prvo: kad ste počeli da se sakupljate i kako?
ZORAN: Još se sakupljamo, još se
nismo sakupili...
KIKERE: Još se nismo sabrali.. .
Mislio sam da bar počnemo ozbiljno,
od početka ansambla...
JOVA: Tu ja mogu da odsustvujem dve-tri
godine, još nisam došao...
ZORAN: Evo ga lepi Mile (VASKE), on
zna...
VASKE: Na jednoj strani su bili
Beograđani: Buca, Vaske i Dane. Išli smo u školu, Četvrtu
beogradsku, a Buca i ja smo drugari još iz osnovne škole. Počeli
smo lupanjem po stolici, sa nekim starim gitarama bez jedne žice,
zaljubljeni u staru muziku, Luisa Primu, Armstronga i tako
dalje...
Za to vreme, na drugoj strani, u Kragujevcu, dobri poznavaoci isto drugovi kao i mi u Beogradu, bili su
Zoran...
ZORAN: Izvini, mi smo u Kragujevcu već
svirali, zarađivali, imali smo profesionalan orkestar.
Koji "mi"?
- Kikere, Ljuba i ja. Naravno, ne sami.
Imali smo još par drugova, isto jako solidnih muzikanata. Naravno,
svi zaljubljeni u džez, sving, diksilend. To smo svirali, uz ondašnje popularne šlagere, na igrankama, drugarskim
večerima, u školama...
Prelom, odnosno korak ka nastajanju ovog
ansambla, bio je onda kad je Ljuba došao u Beograd, na fakultet, a
za njim odmah i ja. Nas dvojica smo bili i u klupi zajedno. Ljuba je
našao ove naše današnje kolege, počeli su zajednički da sviraju,
onda sam se priključio i ja, došao je i Kikere, od prilike negde u
septembru 1959. godine, kad je odslužio vojni rok...
Zar je još tada bio vojnik?
- Pa, nećemo o godinama!
Zašto, vama bar u imenu ansambla piše da ste mladi?
- Na kraju krajeva, punoletstvo nam tek
dolazi. Dakle, 27. septembra smo počeli da sviramo u ovoj formaciji.
Bili smo prinuđeni da se švercujemo
Tada nije bio Jova sa vama, nego
pokojni Vlada Vasilić. Niste rekli sa koje je on strane: beogradske
ili kragujevačke?
KIKERE: On je bio i sa jedne i sa
druge. On je došao iz Smederevske Palanke na studije, pa se sreo sa
Ljubom. Inače, moj susret sa njim datira sa verovatno prvog
balkanskog festivala džeza u Smederevu 1956. godine.
ZORAN: Taj festival je Đurađ
Branković osnovao!
KIKERE: Pozdravila te Jerina! I tu smo
se mi upoznali sa Vladom Vasilićem... U to vreme sam ja radio u
Smederevskoj Palanci, bio sam nastavnik. Pošto mi je familija bila u
Kragujevcu, a probe ansambla u Beogradu, a slabo se zarađivalo,
vozne karte skupe, bili smo prinuđeni da se švercujemo.
I ne samo
Vlada i ja, nego i mnogi đaci koji su se školovali u Beogradu. Tu
je 95 odsto putovalo bez karte.
VASKE: Zato je ŽTP propalo posle!
KIKERE: Ne može da se oporavi ni
dan-danas.
VASKE: S obzirom da smo tada držali i
po dve probe dnevno, Kikere je išao i po dva puta do Palanke, što
znači da je sve vreme provodio u vozu ili na probi.
DANE: On i sada putuje u Kragujevac,
samo se ne švercuje.
VASKE: Isto putuje i po dva puta dnevno
ako treba, isto zna napamet svakog konduktera...
ZORAN: On priprema teren, ako jednog
dana digne ruke od muzike. Odmah može da postane najbolji kondukter.
Kad ste se skupili u Beogradu, gde
ste držali probe?
VASKE: U prvo vreme kod Daneta u stanu.
On je jedini imao koliko-toliko sređenu stambenu situaciju, imao je i
klavir, tako da smo kod njega svirali, pa je cela Hadži-Milentijeva
ulica praštala.
DANE: Stvarno, u ono vreme ljudi su to
sa simpatijama primali. Mi sviramo, a dole sa ulice čujemo "Bravo!" i tako dalje...
VASKE: S tim što smo, recimo, kada je
došla nova 1961. godina, i tada smo svirali, 31. decembra smo držali
probu, a onda u ponoć sa instrumentima izišli na ulicu, svirali po
trolejbusima, na Terazijama...
I posle su nas ljudi
očekivali svake Nove godine u ponoć, postala je tradicija da
sviramo diksilend... Pa su došle čajanke u "Mažestiku"...
KIKERE: Čekaj, onda treba da pomeneš
i igranke u "Indeksu"...
A ja sam hteo da pitam gde ste prvi
put javno zasvirali?
VASKE: U "Jurici Ribaru",
domu omladine, preko puta kafane "Smederevo", što je
vrlo važno...
ZORAN: Tamo smo prve gaže trošili, imali smo gažu od prilike za
dve pljeskavice, bile su osam banki... Honorar se kretao od šest
banki do trista sedamdeset dinara...
Čajanke su ponekad bile "očajanke"
U to vreme svi ste imali klasične
instrumente, bez te silne tehnike, pojačala, elektrike...
KIKERE: Najviše problema sa prenosom
imali smo Buca i ja: klasični bas i bubnjevi. Ja sam pozivao na
neke redove iz istorije džeza, po kojima klavirista treba da pomaže
bubnjaru, pa sam stalno terao Daneta da mi nosi bubnjeve.
Buci je posle bilo lakše kad je
došla bas-gitara...
VASKE: Njemu je jednom čak i leteo bas
sa folksvagen-busa. S obzirom da smo svi morali da uđemo u taj bus,
bas je morao na krov. Onda je dunuo neki vetar, a neravan put,
odjednom smo kroz zadnje staklo videli kako promiče bas...
ZORAN: Ne, ne, ne... Interesantno je to
što bas nije bio "go", nego u futroli. I iz daljine kad
smo pritrčavali, svi smo vikali "Hvala Bogu, ceo je!"
Međutim, kad smo podigli futrolu, samo se čulo ono "brlllrr",
kao u crtanim filmovima i on se sručio!
BUCA: Ja sam sedeo i gledao kroz
prozor, kad odjednom nešto prolete. Šta je ovo? Pomislim da samo
bas može da padne! I posle sam morao, prvi put u životu, da sviram
na tamburaškom basu. Video sam sve moguće muke te večeri...
Pomenuli smo već čajanke u
"Mažestiku". To je bio vaš zlatni period. Bilo je sve lepo i
krasno, ali nije bilo čaja!
ZORAN: Bile su ponekad i "očajanke", kad je počelo
neko društvo da dolazi i pravi ekscese, to je bilo pred sam kraj. A
dotle: elita, ako mogu tako da kažem, bila je zaista divna
atmosfera...
U prvo vreme svirali ste diksilend i
sving, niste pevali, niste imali "program", u današnjem
smislu reči...
DANE: Pa, počeli smo zapravo kad smo
dobili angažman u Siriji...
VASKE: To se zapravo zbilo preko noći.
Dane i ja smo sedeli u "Mažestiku", slušali "kućni
orkestar" koji je tamo svirao i od nekog starog čike Vase
prepisivali pesme koje su tada bile komercijalne: Ćelentana
naročito.
Noć uoči odlaska tako smo spremili jedno petnaestak
takvih kompozicija. Treba reći da nas je otpratilo puno sveta jer je
to bio naš prvi odlazak u inostranstvo. Sećam se da smo i na
stanici svirali. A krenuli smo vozom, sa po pet
dolara u džepu - da nam se nađe.
ZORAN: To je bio limit koji su naši
devizni organi dozvoljavali za put u inostranstvo...
VASKE: U Siriji smo bili dva i po
meseca, ali smo prvi put napravili svoj program. Tako, kad smo se
vratili, bili smo čudo jedno u Beogradu.
BUCA: Tamo smo prvi put svirali i na
televiziji, svake nedelje imali smo po jednu emisiju.
VASKE: S obzirom da su Sirijci tada
dobili televiziju, kamere su bile nepokretne, a mi smo morali da se
mrdamo.
Počeste o tom novom programu...
VASKE: Da, u Beogradu smo postali
maltene "kućni orkestar" Doma sindikata, jer smo pratili
mnoge pevače, tu smo stvarno ispekli zanat. Došla je onda 1963.
godina i dobili smo angažman u "Zvezdari" koja je, preuređena
za tu svrhu, bila veoma prijatna.
Gosti su imali na raspolaganju
aparat za brijanje, aparat za čišćenje cipela, ulazak je koštao
dvesta dinara, a naš program je bio prilagođen, pa su ljudi
dolazili u velikim količinama.
BUCA: Pevali su Lola Novaković, Dragan
Toković, Lado Leskovar... Tu je počeo karijeru kao voditelj Jovan
Ristić, danas poznati reditelj, Peca Petrović iz Studija B... I
mnogi drugi...
KIKERE: Iste godine išli su i prvi
jugoslovenski estradni umetnici na turneju po Sovjetskom Savezu:
Đorđe Marjanović, Nada Knežević, Nada Mamula, ansambl
"Dalmacija" i mi. Tamo smo snimili i prvu longplej ploču.
VASKE: Sve to iskustvo nam je mnogo
pomoglo kad smo dobili i prvi angažman na Zapadu, u Augsburgu kod
Minhena. Stigli smo nekoliko dana ranije, da vidimo kako se radi.
Onda smo prvi put čuli kako radi "eho". Naš menadžer je
odmah uvideo naše mogućnosti i kvalitete i odrešio kesu.
Mi smo prvi orkestar koji je uveo samoupravljanje
Kako zapravo radite vas sedmorica?
Kakva je podela zaduženja?
VASKE: Mi smo prvi orkestar koji je
uveo samoupravljanje. S obzirom da mi najbolje znamo sopstvene
mogućnosti, svako je primio zaduženje koje mu odgovara. Buca vodi
finansijsku politiku, opšte troškove i tako dalje.
Kikere je
korespondent, on vodi prepisku sa prijateljima, poznanicima i tako
dalje. I šef je transporta. Jova drži fonoteku, ima sve naše
snimke, Tasa je kontakt-majstor...
Ko je Tasa?
ZORAN: Tako mene zovu, Kikere je
nezvanični kum, on me prozvao Tasa, ali mi do danas nije odao tu
tajnu. Valjda je taj Tasa bio neki trubač, tek, ime je prihvaćeno.
VASKE: On kontaktira sa menadžerima,
sklapa ugovore, piše muziku, piše tekstove, Ljuba isto tako, glavni
je aranžer...
Da li se događa da ne možete da
donesete odluku, pa stvar rešavate glasanjem?
VASKE: Događa se: da li se prihvata
ta i ta uniforma, da li se prihvata taj i taj angažman, da li
kompoziciju uvrstiti u repertoar, izbaciti...
Pravite dosta troškova onima koji
vas zovu. Honorar - sedam puta.
ZORAN: Imamo i mi dosta troškova.
Neupućeni misle: al’ ovi zarađuju! Niko ne pominje da velike sume
tog novca odlaze na raznorazne stvari neophodne za održavanje
ansambla.
VASKE: Suma koju dobijamo deli se na
sedam jednakih delova, niko nije povlašćen, niko nije šef. Ljudi
su skloni da pričaju o nekim basnoslovnim honorarima, ali mi smo
vrlo prisutni, sa obe noge na zemlji, znamo da budemo u platežnim
okvirima, naročito kad smo u Jugoslaviji.
Pa bih čak rekao da smo
vrlo jeftini, da nismo dovoljno plaćeni prema radu. I kvalitetu.
DANE: Međutim, niko nikad nije kukao
za neke olakšice od društva. Stanove i sve ostalo, sve smo sami
kupovali.
ZORAN: Od 1964. pa do današnjih dana,
za relativno kratko vreme postigli smo, u toj branši, evropsku
reputaciju. U svim zemljama gde smo svirali važimo za jedan od
najboljih orkestara za tu vrstu posla. Naravno, jako smo mnogo
radili, redovno održavali probe, bez obzira na radno vreme uveče...
BUCA: I u "Zvezdari", pa i
pre "Zvezdare", mi smo imali jednu vrstu šou-programa. Nije
to još bio pravi šou. U to vreme, po dolasku na Zapad, videli smo
da svi imaju tako nešto. Kad je došao Jova koji je vrlo pokretljiv,
vrlo smešno izgleda i ima divnih ideja, mi smo došli na ideju da
pravimo šou. Vremenom se to sve usavršavalo, pa danas naš šou može
da traje i puna dva sata.
U sećanju su ostale vaše, retke,
emisije na našoj televiziji. (Intervju vođen godinu dana pre serijala "7 + 7" - op. Y.) Pripremate nešto novo?
VASKE: U planu je, upravo smo u
pregovorima da napravimo nešto interesantno. To bi bila kompletno
nova muzika, kompletno novo sve.
ZORAN: Beograđani nas najčešće
pitaju zašto više ne priređujemo koncerte u Domu sindikata.
Evo šta: Beograd je veliki grad, a ovaj šou koji sada radimo već
je viđen u Beogradu i smatramo da, dok ne napravimo nešto novo, ne
bi trebalo da se pojavljujemo na taj način.
Konačno nam se pridružio i Jova.
Sada će on morati više da priča.
JOVA: Ja sam svirao u "Veselom
bendžu", a moj prvi susret sa "Sedmoricom mladih" bio
je kada sam svirao sa svojim orkestrom "Domino" na
Tehnološkom fakultetu u Beogradu. Tamo su oni dolazili svake subote.
Ja sam u "Sedmoricu" došao kad je pokojni Vlada Vasilić
otišao u vojsku. On je u to vreme rekao da jedini može da ga zameni
Jova, talentovan dečko! To je bio moj rođendanski poklon. Lako sam
se uklopio jer je i moj prethodni orkestar svirao diksilend.
Malopre neko reče da je "Jova
smešan"...
JOVA: Dok sam još bio u osnovnoj
školi, u meni je živeo taj šou, iako nisam znao šta to znači. Ja
sam to na neki način morao da ispoljim. Prvo sam ubacivao taj
,"duh" dok sam svirao, a kasnije je to preraslo u poziv,
ako može da se kaže.
Sada ste pravi komičar. Da li ste
pomišljali na glumu, mislim, nevezano za muziku?
JOVA: Ja sam i dobijao ponude, ali sam
odbijao, jer vremenski nisam mogao da postignem. Bila mi je ponuđena
uloga u TV seriji "Muzikanti", uloga harmonikaša koju je
Zare igrao. Posle je Džon Bajford dobio pet emisija za decu, što mu
je bila proba za "Neven".
I ja sam odigrao jednu glavnu
ulogu i to je dobro prošlo, pa sam dobio i glavnu ulogu u "Nevenu".
Ali, morao sam da odbijem, jer sam morao da putujem, nisam mogao dugo
da odsustvujem.
Evo i Ljube da malo priča. Šta vam
predstoji ovih dana?
LJUBA: Predstoji nam proslava
punoletstva, dobićemo lične karte, nameravamo to da i obeležimo na
jedan način, pojaviće se ploča koju upravo završavamo za RT
Ljubljana. Napravićemo promociju te ploče i, kao što je Vaske
rekao, malo televizije, malo ostalog, ne bismo li se više vratili na
ovo tržište i time obeležili tih osamnaest godina.
Namera nam je
da što više sviramo i radimo u Jugoslaviji, a jedan od pokušaja je
bio i ovde, u "Topčiderskoj noći". Takva vrsta zabave ne
postoji u Beogradu, i ne samo u Beogradu, i za svaku je pohvalu potez
"Topčiderske noći".
Jer, postoji masa muzičara i pevača
i dobrih orkestara, od kojih mnogi, zato što nemaju gde, sviraju u
inostranstvu. Mogli bi da zabavljaju Beograđane kao i stanovnike
Minhena, Hamburga, Stokholma...
Kod nas postoji pogrešan stav i kod
nekih pevača i muzičara: jedni neće da pevaju u kafani, drugi neće
da sviraju muziku za igru. Kod vas toga nema...
LJUBA: To je apsolutno pogrešno. Da ne
uzimamo uvek za primer Zapad, ali u Americi, još od vremena
prohibicije, tako su svirali jedan Glen Miler, Beni Gudman, Luj
Armstrong, Frenk Sinatra je pevao u lokalu. Za tu vrstu zabave kod
nas ima mnogo publike, ali nema organizatora.
JOVA: Sistem zabave se uopšte menja.
Nekad smo sedeli pored radio-aparata i slušali "Veselo veče",
sedeli smo i na koncertima, a moderan čovek ima sve manje slobodnog
vremena.
VASKE: Ja bih tome samo dodao...
JOVA: Čekaj, ja još nisam završio...
VASKE: Dobro, kaži.
JOVA: Zbog nedostatka slobodnog vremena
sve se fuzioniše: i zabava, i vrste slušanja, i gledanje...
Može li Vaske sada da govori?
BASKE: E, neću sada! Šalim se,
hoću: ovo ovde uopšte ne liči na kafansku atmosferu. Jer, staro je
pravilo da atmosferu u jednom lokalu čine orkestar i publika. Ovde
su pokazali dugotrajni aplauzi da to ima više karakter koncerta...
DANE: Događalo se da ljudi čak neće
da igraju! Samo sede i slušaju.
Zlobnici pitaju: dokle ćete se zvati
"Sedmorica mladih"?
LJUBA: Neka i dalje ostanu zlobni!
Razgovarao: Dragutin Milanović, obrada: Yugopapir (TV novosti, septembar 1977.)
