Aleksandar Tijanić '77: Zašto je sarajevska pop scena toliko superiornija u odnosu na beogradsku

Septembar 1977: Ne trošite pendžeta tražeći po Beogradu dvoranu u kojoj ćete slušati pop muziku; i ne tražite (uzalud) na raznim top-listama snimke pevača i grupa iz glavnog grada. Malo ih je! Gorka je pilula koja se mora popiti bez vode, ali - činjenice su tvrdoglava stvar! Beograd je muzička periferija. Naravno, reč je pre svega o krizi muzike koju stvaraju mladi - za mlade.

Na prostoru od Belog Potoka do Kalemegdana, trenutno postoje samo dve grupe koje predstavljaju autentičnu vrednost u jugoslovenskim okvirima: "Suncokret" i "S vremena na vreme", uz pomalo okoštalu "Ju grupu".

A zašto je tako?

Još na početku karijere mladi muzičar na primerima starijih kolega shvati da se isplati komponovati jedino - meksičke i grčke narodne pesme! Zato je i naša zabavna muzika, sa časnim izuzecima, bastard ova dva muzički nama susedna naroda!

U stvari, naša zabavna muzika je u većini slučajeva - anegdota!

Godišnje se na domaćem tržištu proda osamnaest miliona gramofonskih ploča, što je nedovoljno s obzirom na evropski prosek, ali ipak pokazuje veliki obim i društveni značaj toga posla.

Sve je veći i broj radio stanica koje bombarduju zabavnom i narodnom muzikom, prošaranom vestima. Zna se: narodu još od starih vremena treba - hleba i igara, pa komercijalizacija muzike insistira na serijskoj proizvodnji onoga što je prihvaćeno na tržištu. 

Nekad su idole pravili od kamena, a danas obožavaoci svoje idole prave od krvi i mesa, što još nije nikakva garancija da su "ukusniji" od prvih!

Hleba i igara

Rok jeste jednostavan i šabloniziran, ali je baš zato pedesetih godina kad su mlade generacije tražile svoj identitet, bio revolucionaran! Rušio je konvencije, pravila i, sram ga bilo, kršio malograđanski moral! Mada ga sopstveni vetrovi ponekad uznesu do složenosti kad postaje sam sebi svrha, evo njega posle izvesnog vremena u onom obliku u kojem se i rodio - goli rok!

To pokazuje i Televizija, radio i ploče toliko su nam približili ostale zemlje, da svaki novi muzički pravac za kratko vreme proizvede određeni uticaj na domaće stvaraoce. Tako je bilo sa hevi-rokom, fankijem, pankom...

Zbog mogućnosti poistoovećenja i sa muzikom i sa izvođačima, šezdeset hiljada mladih Beograđana došlo je kod Hajdučke česme da u zasedi "otkine" "Bijelo dugme"! Možete im ponuditi što god hoćete; ne vredi - oni vole Bebeka i njegov zub kojeg već davno nema! Jer, tako ljube Bosanci! Bez obzira na mnoge kritičare koji njihovu muziku zovu čobanskim rokom - ona traje. A niko Karlosa Santanu koji svira čistu latinsko-američku narodnu muziku ne zove - gaučom!

Bora Đorđević, lider popularnih "Suncokreta" koji su, oslanjajući se na naš folklor, napravili nekoliko odličnih ploča ("Kara Mustafa", "Moje bube"...) okrivljuje producente za situaciju na beogradskoj pop sceni:

- Producenti diskografskih kuća obično kažu mladoj i talentovanoj grupi - dobri ste, ali još niste komercijalni! To su zapravo stari činovnici koji svoj posao otaljavaju za platu bez posebnog angažovanja. Bio sam svedok kad je Goran Bregović čekao da Šaban Šaulić, koji je prekoračio vreme predviđeno za snimanje - dovrši ploču! A nas bi odmah izbacili! Ipak, naš cilj je da održimo pop muziku uprkos - producentima!

Muzički urednici i muzičari slažu se samo u jednom mišljenju: da jedni o drugima nemaju dobro mišljenje!

Po načinu gledanja na pop muziku, oni su davno penzioneri! - kažu muzičari.

Nepoznata, ali grupa vrhunskog kvaliteta "Tako" iz Beograda ne može da snimi ploču! Kažu da su se obraćali svim produkcijama i dobili odgovor:

"Dobri ste, ali to ne može da se proda!"

Ne daju se ni producenti. Dušan Budimirović iz Produkcije gramofonskih ploča RTB vraća loptu:

Utuk

- Mi u Beogradu nemamo Đelu Jusića, Đorđa Novkovića, Kalođeru, Dedića ili Bregovića. Mladi su nestrpljivi i gladni uspeha, a prvobitni entuzijazam se izgubio. Niko više nije spreman da u podrumu vežba pet sati dnevno! Grupe dolaze na snimanje nespremne, a i među najpoznatijima ima muzički nepismenih koji svoju nemoć kriju iza reklamnih trikova - majica i bedževa! 

Nekada smo u gradu imali desetak sala u kojima se svirao džez, a danas ih nema. Tada su ovde radili izvanredni muzičari. Recimo, Vlada Vitas je svirao na klaviru kao što Kinezi igraju stoni tenis - sve je mogao da učini osim da pojede lopticu, to jest klavir!

A napravite danas od svih grupa u gradu jednu koja ima čvrst program i muzičko obrazovanje.

I Oliver Mandić, koji već desetak godina jede hleb pop muzičara optužuje mlade za ovakvu situaciju:

- Da bi grupa snimila nešto dobro i dobila svoju fizionomiju, mora da postoji tri duge godine! A takvih gotovo i nema! Stagniramo, jer svi hoće pare preko noći. Ja za svoj sastav nisam u stanju da okupim šest ljudi, spremnih da vežbaju i ulažu u nešto dobro. Ako beogradska pop muzika danas nudi dve fanki-grupe i dve lepe devojke kojima je najvažnija stvar u pevanju - lepa haljina, onda je jasno dokle smo stigli! 

Kafane "Šumatovac" i "Lipa" su svakog dana prepune mladih muzičara koji gube dane sanjajući o tome da odu u London, kupe nekoliko šljokica i tako naprave muzičku karijeru. Zanose se bezvrednim stvarima, jer u praznoj glavi i loše note zvuče kao simfonija!

Pretpostavlja se da oko dve hiljade mladih ljudi u gradu ima ambicija da živi od gitare. Oni koji imaju stalnije angažmane postaju članovi nekog udruženja muzičara. Međutim, nije malo onih

koji napuštaju škole i porodicu, zavedeni lažnim bleskom života na visokoj peti. Posle izvesnog vremena neki od njih postaju pravi socijalni slučajevi.

Ništa tužnije od jučerašnje i zaboravljene "zvezde" jer vreme u šou biznisu brzo teče!

- Nešto se ipak dešava u beogradskoj muzici - kaže mladi kompozitor Sanja Ilić. - Ima dosta mladih džez i pop muzičara, ali većinu ne interesuje profesionalna karijera već sviraju za sebe. Takva je recimo grupa "Korak", koja svira muziku poput Herbi Henkoka. Ljudi se teško odlučuju da napuste školu, posao i bave se profesionalno muzikom. Ja sam jedan od takvih: pored toga što komponujem za većinu poznatih pevača, upisao sam i treći stepen na arhitekturi. Ne može se živeti od - neizvesnosti!

Borisav Džuverović, sociolog kulture, kaže o mladim stvaraocima:

- Mladi stagniraju u muzičkom stvaralaštvu i ne samo u njemu - jer se šićardžijski ponašaju oni koji bi trebalo da afirmišu vrednosti. Muzika mladih ne može trenutno da se isplati, a naša industrija zabave je postala suviše nestrpljiva. Ona traži zaradu!

Beograd ima najveći broj studenata, đaka, mladih radnika: njima treba obezbediti odmor i zabavu visokog kvaliteta. A još postoji preteran kritički stav prema mladim stvaraocima. Kritikuju ih sa jedne strane uštogljeni akademci a sa druge, večiti dušebrižnici!

U stvari, to je refleks odnosa prema generaciji koja dolazi - i to trkom!

Kamerna muzika

Profesionalna oprema jedne grupe staje oko dvadeset pet miliona starih dinara. Kad je nekoliko mladih ljudi, posle mukotrpnog rada, pozajmica i odricanja kupi postavlja se pitanje: šta dalje? Angažmane im niko ne obezbeđuje.

Beogradska estrada je prošle godine organizovala 1.500 koncerata i ni na jednom se nije pojavila neka pop grupa (?!).

Eto osnovnog razloga što one uleću u ruke obično privatnog i obično beskrupuloznog menadžera. Tu se završava ozbiljan rad i počinje ono što se u žargonu naziva: tezgarenje!

Opremu treba otplatiti, treba od nečeg i živeti! Zato se u muzičkim krugovima često čuje da je Beograd centar - sobnih muzičara!

Kažu, mnogi se ne usuđuju da se otisnu u uzburkane vode domaće muzike, pa za svoju dušu i svoj groš sviraju u svojoj sobi sa prijateljima. Prava kamerna muzika!

Izgleda da još nismo raščistili sa pitanjem: kakvi nam mladi stvaraoci trebaju? Sigurno je da osnova počiva na amaterizmu, pa makar kvalitet trpeo. Ali šta sa onima koji su stvorili značajnija dela i uz to imaju ambicija da se time profesionalno bave? Opšte je mišljenje, a tako se i radi, da mlade stvaraoce (i ne samo njih) treba prepustiti zakonu tržišta sa svim posledicama.

I činjenica je da će se još dugo autori samostalno i profesionalno baviti ovim poslom isključivo na sopstvemi rizik! To se može reći i za džez i za ozbiljnu muziku.

- Svi misle da sam ja napravio karijeru preko noći - kaže vođa "Bijelog dugmeta" Goran Bregović - A ne znaju da sam sto puta ostao gladan kraj gitare, za ovih desetak godina koliko sviram. Što se naše grupe tiče, mi sviramo našu muziku i za nas je to rok, onoliko svetski koliko smo i mi svetski i onoliko naš koliko smo i mi naši. Nije se bilo lako probiti u sredini koja je mislila da rok muzika ne može nikad doneti ni popularnost ni zaradu! A danas kome god tata kupi gitaru - taj se pojavi na televiziji.

Kovač: tri "zato"

Poređenje beogradske i sarajevske muzičke situacije se nužno nameće: "Iver", "Teška industrija", "Ambasadori", Kemal Monteno, Zdravko Čolić, Jadranka Stojaković, "Kod", Nikola Borota, Neda Ukraden, "Bijelo dugme", "Rezonansa" - vredno rade izbacujući hit za hitom.

U glavnom gradu "Suncokreti", "S vremena na vreme", Sanja Ilić, fanki grupe "Zdravo" i "Zebra", Kornelije Kovač, Nenad Pavlović: već na prvi pogled se vidi da su Sarajlije toliko jača ekipa da bi dva boda uzeli i na gostovanju.

Na samo jedno "zašto je beogradska pop muzika takva kakva jeste", kompozitor Kornelije Kovač ima tri zato:

- Zato što ne nudi ništa novo i originalno! Zato što stvaraoci nemaju društvene stimulacije! Zato što su tekstovi impotentni, pa svi ovu muziku prihvataju kao isključivu zabavu a ne kao deo kulture. Moja "Korni grupa" se raspala kad smo osetili da se sve više udaljavamo od publike. Plašio sam se da me sredina ne smatra "nastranim", kao što danas smatraju džez muzičare koji sviraju radi umetnosti. 

Međutim, dobre posete koncertima na kojima su Čik Koria, Meklafin i drugi, svirali "tešku" muziku, naterale su me da ponovo razmišljam o stvaranju nove pop grupe. Pregovori su završeni i očekujem premijeru oko prvog novembra.

Pošto je očigledno da diskografske kuće daju obrazac kako ne treba raditi, Vojkan Borisavljević, nekoliko prijatelja i ja nameravamo da osnujemo producentsku grupu. Ona bi pomagala mladim i neafirmisanim stvaraocima i velikim kućama davala gotove materijale za distribuciju.

Jer, situacija je sada apsurdna: kuće nisu u stanju da se nametnu kvalitetom svojih ploča i umešnom propagandom. Neiskusna grupa se u studiju oseća kao slon u staklarskoj radnji: za svaki gaf dobija po prstima od mrzovoljnih snimatelja i još gorih producenata.

Zato momci i budu srećni kad dobiju pet minuta u emisiji Radio Beograda "Veče uz radio" ili sličnoj! Jednom, pa nikad više! I to se zove šansa!

Slobodan Konjović, radio voditelj i novinar misli da Beograd ima onakvu muziku kakvu zaslužuje! I dodaje:

- U gradu ne postoji stalna scena gde bi mladi i neafirmisani muzičari mogli da se predstave publici i producentima. Ako želimo da napredujemo, tu scenu moramo hitno da izmislimo. Publika ima stvaralačkih snaga takođe, ali nedostaje kontinuiran rad. Za mene je sasvim normalno što Sarajevo ima toliko dobrih grupa i mladih kompozitora i pevača; nenormalno je međutim, što ih nema i Beograd!

Malo je ljudi koji o ovoj muzici misle kao o neodvojivom delu kulture mladih; pre je smatraju - incidentom! Čak se i organizacija mladih Savez socijalističke omladine seti pop grupa samo pred neki praznik, kad treba da sviraju na priredbi.

Finansijski uspeh "Bijelog dugmeta" razbio je famu da se ova muzika ne isplati, ali producenti sad na silu hoće nove "Dugmiće" ne shvatajući da je takav muzički izraz već iscrpljen!

U isto vreme muzičari misle da će neko sa strane rešiti njihove nevolje, u situaciji kad oni nisu u stanju da sami sebe orgaiizuju - a to je fatamorgana!

Koliku krivicu za ovakvu situaciju snosi i radio koji danonoćno vrti strane hitove - tek treba videti!

Generacija farmerki i bistrih glava stvorila je svoj stil, svoju literaturu, svoj jezik i umetnost; ona traži i svoju muziku - i pop, i rok i klasike! Betovena, ali i "Bitlse"!

Neko mora da im pruži zadovoljenje - jer, situacija još nije tako loša da ne bi mogla da bude i gora!

Napisao: Aleksandar Tijanić, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, 1977.)

(Ilustracija: Aleksandar Klas)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate