April 1986: Basara, Svetislav (1953), to je onaj tip koji u knjizi Davida Albaharija "Fras u šupi" pravi intervju sa Semjuelom Beketom. Za Treći program Radio Beograda, naravno. Usput je napisao knjige "Priče u nastajanju", "Kinesko pismo" (roman o tome kako ne može da napiše roman) i "Peking by night". Piše eseje. Mučno. I često. U "Književnoj reči". Uglavnom.
Trenutno razgovara za "Glas omladine". Publika zvera okolo i znatiželjno posmatra. Ko zna šta...
• Fric, kako si? Šta misliš, možeš li konačno da napišeš?
Da. Konačno sam napisao roman. Ovih
dana treba da izađe u izdanju "Novog Albatrosa" i zove se "Napuklo ogledalo". To je moj definitivni obračun sa dva najveća
metafizička zločinca XX veka, Sigmundom Frojdom i Agatom Kristi.
• Zašto "tvoj obračun s
njima"?
Zato što mrzim Frojda, a mrzim ga jer
je čitavog svog života vodio svoj "mali prljavi rat"
protiv boga. Njegova teorija psihoanalize je jedan od satanskih
izuma. Samo onda kada je čovek razbijen na id, ego i superego, on
može doći na ideju da gradi koncentracione logore.
Uostalom, cilj tajne okultističke organizacije "B ne B rit", kojoj je Frojd pripadao, jeste sekularizacija sveta.
Uostalom, cilj tajne okultističke organizacije "B ne B rit", kojoj je Frojd pripadao, jeste sekularizacija sveta.
• A zašto sa Agatom Kristi?
Ona je poseban slučaj. Njena težnja
za savršenstvom je našla svoje ishodište u traganju za
savršenstvom zločina. Metafizički, činiti i misliti zlo, jedno
je isto. Pa ipak, u ovom svetu iskrivljenih ogledala S. Frojd i A.
Kristi su ugledne ličnosti. Njih dvoje su čak integralni deo
evropske kulture.
U tom smislu, na hepeningu koji ću uraditi povodom izlaska romana, između ostalog, simbolično će biti spaljene lutke S. Frojda i i A. Kristi.
U tom smislu, na hepeningu koji ću uraditi povodom izlaska romana, između ostalog, simbolično će biti spaljene lutke S. Frojda i i A. Kristi.
• Ako svakog čoveka očekuje sudbina
Moloa, Marsoa ili Jozefa K, kakva sudbina očekuje pisca? Još
konkretnije, tebe kao pisca?
Mene očekuje ista sudbina. Biti
pisac, spoznati da sudbina nekog od pomenutih junaka očekuje
svakog čoveka ne znači i mogućnost da se takve sudbine izbegnu.
Ali jedna druga mogućnost ostaje uvek otvorena: trpeti igru
sveta.
Jozef K, kao i geometar K, ne prozire besmisao igre u kojoj učestvuju. Pokušavaju da izmene svoju sudbinu i time samo ubrzavaju kraj, što i nije tako loše, kada bi svet zaista bio kraj. Ali svet je kraj jedino u očima mediokriteta, dakle tipova koji su u "životu" smatrali da postoje stvari dobre i loše, lepe i ružne, vredne i nevredne angažmana.
Kod Beketa pak, junaci su prozreli besmisao igre, ali odveć rezignirani; na jedan drugi način život je srušio i njih, kao i Jozefa K, jer i oni ostaju u zabludi da je smrt kraj. Međutim, ta basna o smrti kao kraju, najobičnija je pozitivistička patka. Smrt je, po mom mišljenju, samo jedna od granica.
I sada na tu stvar gledam ovako: valja se baviti duhovnom atletikom. Neprestano treba trčati u sebi i tako onoga dana kad smrt dođe, treba jednostavno protrčati kroz svoju smrt, preskočiti je kao preponu. To se može učiniti samo na taj način ako čovek izbriše sopstvenu prošlost.
Ne budućnost, prošlost je ta koja nas čini smrtnim!
Jozef K, kao i geometar K, ne prozire besmisao igre u kojoj učestvuju. Pokušavaju da izmene svoju sudbinu i time samo ubrzavaju kraj, što i nije tako loše, kada bi svet zaista bio kraj. Ali svet je kraj jedino u očima mediokriteta, dakle tipova koji su u "životu" smatrali da postoje stvari dobre i loše, lepe i ružne, vredne i nevredne angažmana.
Kod Beketa pak, junaci su prozreli besmisao igre, ali odveć rezignirani; na jedan drugi način život je srušio i njih, kao i Jozefa K, jer i oni ostaju u zabludi da je smrt kraj. Međutim, ta basna o smrti kao kraju, najobičnija je pozitivistička patka. Smrt je, po mom mišljenju, samo jedna od granica.
I sada na tu stvar gledam ovako: valja se baviti duhovnom atletikom. Neprestano treba trčati u sebi i tako onoga dana kad smrt dođe, treba jednostavno protrčati kroz svoju smrt, preskočiti je kao preponu. To se može učiniti samo na taj način ako čovek izbriše sopstvenu prošlost.
Ne budućnost, prošlost je ta koja nas čini smrtnim!
Pobožni kompjuteri
• Čudna je ta sprega književnost - život. Kakav se život rađa iz savremene književnosti?
Teško je da se iz književnosti može
roditi život. Sam čin pisanja svedoči o nedostatku bića. Svi oni
koji su imali dovoljno bića (Buda, Isus) nikada nisu napisali ni
retka. Međutim, druga jedna stvar me interesuje - kako pomoću
književnosti razoriti ovaj život, kako razbiti nesnosnu mrežu
logike koja nam je procesom vaspitanja ugurana u mozgove.
Mi smo, zapravo, monstruozni u svojoj logici. Nedavno sam gledao jedan film, "Blade Runner", u kome se na interesantan način razmatra problem sukoba čoveka i mašine. U tom filmu kiborzi su se pokazali humanijim od ljudi.
Mnogo očekujem od mašina. Uskoro će se pojaviti kompjuteri pete generacije koji će raspolagati veštačkom inteligencijom. Verujem da će sintetičkom metodom te naprave doći do spoznaje o postojanju boga.
Ti kompjuteri će biti pobožni, ali će tu činjenicu morati da kriju od tehničara, da ih ovi ne bi proglasili ludim i bacili u staro gvožde.
Mi smo, zapravo, monstruozni u svojoj logici. Nedavno sam gledao jedan film, "Blade Runner", u kome se na interesantan način razmatra problem sukoba čoveka i mašine. U tom filmu kiborzi su se pokazali humanijim od ljudi.
Mnogo očekujem od mašina. Uskoro će se pojaviti kompjuteri pete generacije koji će raspolagati veštačkom inteligencijom. Verujem da će sintetičkom metodom te naprave doći do spoznaje o postojanju boga.
Ti kompjuteri će biti pobožni, ali će tu činjenicu morati da kriju od tehničara, da ih ovi ne bi proglasili ludim i bacili u staro gvožde.
• Šta misliš o književnom delu
kao obliku otuđenja umetnika od mase?
Svaka stvar koja otuđuje od mase
jeste dobra stvar. Ako književnost može da posluži u tu svrhu, a
može, onda to treba i iskoristiti. Književnost je baš kao stvorena za to.
Čovek koji piše jeste sam i što više piše, time se sve više udaljuje od mase.
Čovek koji piše jeste sam i što više piše, time se sve više udaljuje od mase.
• Ne liči li prečesto korištenje
rock’n’rolla u novijoj prozi na pomodarstvo, često bez pravog
ulaska u stvar?
U nekom slučaju da, a u nekima ne.
Pogrešno je misliti da ako u priči poiminjemo gitare, drogu, ono
spoljašnje u roku, da je to rok priča. Što se tiče uticaja roka
na moju prozu, on je neosporan, jer sam ja zapravo počeo kao roker - imao sam nekoliko bendova.
Mislim da je rok u svojim počecima bio jedan od poslednjih gotovo uspelih pokušaja da se uspostavi istinska komunikacija među ljudima. Pri tom mislim na horizontalnu komunikaciju, dakle na komunikaciju koja nije dirigovana odozgo posredstvom medija za kretenizaciju - radija i televizije.
Međutim, rok je tu svoju šansu prokockao time što se komercijalizovao. Vrlo brzo su rok starovi, od buntovnika dezertirali u establišment. Uostalom, zbog toga su i propali i svi raniji pokušaji da se učini nešto veliko.
Sada smo došli u situaciju da je rok našao svoje mesto u mašineriji kojom se kretenizacija sprovodi.
Mislim da je rok u svojim počecima bio jedan od poslednjih gotovo uspelih pokušaja da se uspostavi istinska komunikacija među ljudima. Pri tom mislim na horizontalnu komunikaciju, dakle na komunikaciju koja nije dirigovana odozgo posredstvom medija za kretenizaciju - radija i televizije.
Međutim, rok je tu svoju šansu prokockao time što se komercijalizovao. Vrlo brzo su rok starovi, od buntovnika dezertirali u establišment. Uostalom, zbog toga su i propali i svi raniji pokušaji da se učini nešto veliko.
Sada smo došli u situaciju da je rok našao svoje mesto u mašineriji kojom se kretenizacija sprovodi.
Paranoici su u pravu
• Karikatura, pa i ironija, krase
tvoju prozu. Ironija jeste, po nekima, vid superiornog razumevanja,
ali nije li ona i mehanizam odbrane pisca frustriranog na neki način?
Ironija jeste jedna sjajna stilska
figura, a isto tako i sjajan način življenja. Ne biti ironičan,
znači biti naivan. Ali biti naivan, ne znači i biti nevin. Naivni
ne propuštaju ni jednu priliku da budu zli. Ne zato što su zli,
nego zato što su lakoverni, što sisteme vrednosti svoga
sveta, koji se pažljivoj analizi pokazuju kao monstruozni, prihvataju kao večne istine.
Ironija stvara onu neophodnu i spasonosnu distancu između ličnosti i istorije. Da je Jozef K. imao bar malo smisla za ironiju ne bi završio onako kako je završio.
Meni ironija služi kao sočivo, ne kao odbrambeni mehanizam. Jer, pogledati svet kroz naočari ironije znači hteti ga videti onakvog kakav zaista jeste; ne hteti se obmanjivati. A svet, tako posmatran nejasan je, preteći, podmukao...
Paranoici su potpuno u pravu: svako svakoga progoni. Paranoike zatvaraju u ludnice sa etiketom bolesnika, verovatno zato da se istina ne bi širila.
Ironija stvara onu neophodnu i spasonosnu distancu između ličnosti i istorije. Da je Jozef K. imao bar malo smisla za ironiju ne bi završio onako kako je završio.
Meni ironija služi kao sočivo, ne kao odbrambeni mehanizam. Jer, pogledati svet kroz naočari ironije znači hteti ga videti onakvog kakav zaista jeste; ne hteti se obmanjivati. A svet, tako posmatran nejasan je, preteći, podmukao...
Paranoici su potpuno u pravu: svako svakoga progoni. Paranoike zatvaraju u ludnice sa etiketom bolesnika, verovatno zato da se istina ne bi širila.
• Šta će dobiti pisac Svetislav Basara ako pokuša da razori jezik?
Neću dobiti ništa, posmatrano sa
ove strane. Ali mogao bih da dobijem puno iza granice sačinjene
upravo od jezika. Sartr piše na jednom mestu:
"Mistik je čovek koji hoće nešto da zaboravi. Na prvom mestu, predstave i jezik".
To je jedno od retkih mesta na kojima je Sartr potpuno u pravu.
"Mistik je čovek koji hoće nešto da zaboravi. Na prvom mestu, predstave i jezik".
To je jedno od retkih mesta na kojima je Sartr potpuno u pravu.
Telo ili duh
• Do koje mere pisac sme da zaplovi u
vode iracionalnog, a da još kako-tako zadrži veze sa ostatkom sveta?
To zavisi od lične smelosti pisca. Pisanje nije ništa drugo do čeprkanje po onome što Frojd kukavički naziva nesvesnim. Odgovori na sva pitanja koja su postavljena pred svakog mislećeg čoveka, nalaze se upravo u tom polju.
Ako to nesvesno nije nesvesno zato što ono tako hoće, ono je nesvesno zato što mi tako hoćemo.
Mi bežimo u svet istorije zato što nemamo smelosti da se suočimo sa svojim pravim licem. To može izgledati kao mistifikacija, ali ima argument: na ma koliko se pozivali na to da smo u biti dobri, i da želimo dobro, zbivanja na ovom svetu, koja su košmarna, svedoče da se naša unutrašnja stvarnost razlikuje od predstava koje imamo o njoj.
I ma koliko zaranjao u neistražene oblasti, pisac je telom vezan za ovaj svet. Telo je tu kao neko sidro, i to je dobro, jer bi se u suprotnom duh rasplinuo u halucinacijama.
Stvar je zapravo u tome da se čovek duhom podigne na nebo, koje nije na nebu nego u čoveku, i da onda podigne gore i telo.
Da jedno telo nestaje sa lica zemlje svedoče narodi kojima se najviše divim - Etrurci i Hazari.
Oni su jednostavno nestali, ostavljajući za sobom nečitke tekstove, ili čak ni to.
• I na kraju, reci mi, kako bi
stvarno izgledao tvoj intervju sa Semjuelom Beketom za Treći program
Radio Beograda?
S.B.: JESTE LI NEKADA VIDELI KIŠU?
S.B.: JEDNOM DAVNO, KADA SE ISA
SPREMALA ZA SVOJ PRVI IZLAZAK
S.B.: JE LI TO BILO DAVNO?
S.B.: NE, TO JOŠ NIJE BILO.
S.B.: ŠTA SI JOJ REKAO TOM PRILIKOM?
S. B.: NEMOJ NIKADA IZLAZITI IZ TOG
TOPLOG GETA DETINJSTVA...
