Jul 1988: Ako ste Voju Čolanovića otkrili tek pošto je dobio "Ninovu" nagradu za roman "Zebnja na rasklapanje" to znači da su korice nekih vrednih knjiga bile suviše dugo sklopljene. "Non" je tu da vam otkrije šta ste propustili...
Objavivši Zebnju na rasklapanje, Voja
Čolanović je dobio NIN-ovu nagradu. Ima li u tome nečeg neobičnog?
Ima! Svi su dosadašnji nagrađeni (a to traje više od trideset
godina) uglavnom bili odranije poznati, a neki su se, kao Oskar
Davičo i Dobrica Ćosić, i više puta našli na spisku.
Sa ovim piscem, međutim, situacija je bitno drugačija. Bio je, naime, nepoznat... ali samo za onu ogromnu većinu čitalaca (javnosti) koji su tada prvi put čuli za njega. Manjina je pozdravila uspeh (očekivani!) i podsetila kako je krajnje vreme da se o ovom autoru izriču i drugačiji zaključci od onih dosadašnjih, parcijalnih.
Od tada, po svemu sudeći, ne prestaje interesovanje za ovog pisca: kako kritike (još uvek se piše o romanu), tako i publike...
Čita se Zebnja iz različitih pobuda, ali su utisci gotovo identični. A naslov, ta "tipično poetska sintagma tako netipična za roman", rasklopljena, javlja se u ozbiljnim tekstovima, novinskim komentarima, kolokvijalnom govoru... pa se, sledi dalje, reči zebnja i rasklapanje mogu ukomponovati gotovo u sve o čemu se govori.
Sa ovim piscem, međutim, situacija je bitno drugačija. Bio je, naime, nepoznat... ali samo za onu ogromnu većinu čitalaca (javnosti) koji su tada prvi put čuli za njega. Manjina je pozdravila uspeh (očekivani!) i podsetila kako je krajnje vreme da se o ovom autoru izriču i drugačiji zaključci od onih dosadašnjih, parcijalnih.
Od tada, po svemu sudeći, ne prestaje interesovanje za ovog pisca: kako kritike (još uvek se piše o romanu), tako i publike...
Čita se Zebnja iz različitih pobuda, ali su utisci gotovo identični. A naslov, ta "tipično poetska sintagma tako netipična za roman", rasklopljena, javlja se u ozbiljnim tekstovima, novinskim komentarima, kolokvijalnom govoru... pa se, sledi dalje, reči zebnja i rasklapanje mogu ukomponovati gotovo u sve o čemu se govori.
Naslove dela (Čolanovićevih) prvi je,
vešto i zgodno ukomponovao Jovan Ćirilov (odmah posle nagrade),
nastojeći da izvede definiciju pisanja romana: "pisati roman
često znači osedlati mećavu, osvajanje druge polovine neba i
pustolovinu po meri; i pored zebnje na rasklapanje autor često oseti
miris promašaja".
Uz napomenu da je "ovog puta Voja Čolanović s razlogom osetio miris uspeha i priznanja".
Možda bi ovde (radi potpunije informacije za čitaoce) trebalo dodati još dva naslova: Legende o starim japanskim junacima (pripovetke, 1967) i Telohranitelj (roman, 1971).
I da nije Voja Čolanović, profesionalni novinar u penziji, aktivan pisac koji uz to ima i znatan broj prevodilačkih i esejističkih radova, u svom dosadašnjem književnom životu ostao baš sasvim bez priznanja.
Zabeležio je, upravo, dve nagrade: našu, časopisa Mladost, 1946, na konkursu za najbolju jugoslovensku pripovetku i, stranu - međunarodnu, Benito Huarez, dodeljenu za najbolji prvi roman jednog jugoslovenskog pisca, za roman Druga polovina neba (godinu dana pošto je izišao, 1964).
Uz napomenu da je "ovog puta Voja Čolanović s razlogom osetio miris uspeha i priznanja".
Možda bi ovde (radi potpunije informacije za čitaoce) trebalo dodati još dva naslova: Legende o starim japanskim junacima (pripovetke, 1967) i Telohranitelj (roman, 1971).
I da nije Voja Čolanović, profesionalni novinar u penziji, aktivan pisac koji uz to ima i znatan broj prevodilačkih i esejističkih radova, u svom dosadašnjem književnom životu ostao baš sasvim bez priznanja.
Zabeležio je, upravo, dve nagrade: našu, časopisa Mladost, 1946, na konkursu za najbolju jugoslovensku pripovetku i, stranu - međunarodnu, Benito Huarez, dodeljenu za najbolji prvi roman jednog jugoslovenskog pisca, za roman Druga polovina neba (godinu dana pošto je izišao, 1964).
No, nagrade kao nagrade. Mogu biti
važne i ne moraju. Iako se ne čini da je Voja Čolanović njima
posebno impresioniran (mada se oko nje, nagrade, najzad izgradio i
ovaj intervju) - ova NIN-ova je u ovom slučaju, ipak,
učinila mnogo.
Reklo bi se, bez preterivanja, da je doprinela "ponovnom pronalaženju pisca"; da je osvetlila skriveno postojanje jednog značajnog autora i da je uticala na blagovremeno čitanje romana koji se svrstava (po svojim kvalitetima) u sam vrh ostvarenja u ovom žanru.
Reklo bi se, bez preterivanja, da je doprinela "ponovnom pronalaženju pisca"; da je osvetlila skriveno postojanje jednog značajnog autora i da je uticala na blagovremeno čitanje romana koji se svrstava (po svojim kvalitetima) u sam vrh ostvarenja u ovom žanru.
prag svetske književnosti
Neposredan povod za susret sa Vojom
Čolanovićem sada, nekoliko meseci nakon drugog izdanja "Zebnje
na rasklapanje", jeste njegov nedavni boravak u Parizu, gde je u
Jugoslovenskom kulturnom centru bio predstavljen francuskoj publici
kao ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade.
Dakle, krenuti od utisaka, onda preneti razgovor na pitanje francusko-jugoslovenske (literarne) veze, ... a tu se već pitanja sama nameću.
Dakle, krenuti od utisaka, onda preneti razgovor na pitanje francusko-jugoslovenske (literarne) veze, ... a tu se već pitanja sama nameću.
- Poneo sam utiske ne mnogo drugačije
od onih što sam ih, po dodeljivanju NIN-ove nagrade za roman, bio
stekao na drugim našim tribinama. To samo potvrđuje pravilo da
stereotipija ne poznaje granice. A što ne znači da nije bilo
zanimljivo čuti kako jedan stranac - u ovom slučaju: slavistkinja
Mirej Roben - vidi tu moju izmišljotinu, i kako je tumači. Kad je
humor u Zebnji na rasklapanje uporedila sa humorom Borisa Vijana (za
koga znamo da nije bio ravnodušan prema Jonesku), setio sam se istog
časa onoga što su o tom romanu rekli Svetlana Velmar-Janković i
Milosav Mirković; oni su ga, naime, doživeli kao burlesknu
tragediju.
O mišljenju slavistkinje Mirej Roben
biće kasnije reči, kao i o poređenjima.
Relacija Pariz-Beograd, znači... Francuzi su posle Kiša, Crnjanskog, Pavića... upoznali i Voju Čolanovića.
Ako je istina da je ovo jedinstven slučaj da jedna jugoslovenska nagrada otvara svojim piscima vrata u svet, da li je istina da takva pojava uliva izvestan optimizam kada je reč o prisustvu naše literature u tom istom svetu?
Relacija Pariz-Beograd, znači... Francuzi su posle Kiša, Crnjanskog, Pavića... upoznali i Voju Čolanovića.
Ako je istina da je ovo jedinstven slučaj da jedna jugoslovenska nagrada otvara svojim piscima vrata u svet, da li je istina da takva pojava uliva izvestan optimizam kada je reč o prisustvu naše literature u tom istom svetu?
- Izvestan optimizam? Da. Ali, ne
opijajmo se mišlju da su tu i bogzna kakvi izgledi za ozbiljniji
prodor naše književnosti u svet. Proces je to spor i krajnje
neizvestan. Uprkos nesumnjivom uspehu nekolicine naših pisaca u
kulturama velikih jezika.
Pogledajmo Francusku. Njena izdavačka mašinerija, valjda kao i drugde u razvijenom svetu, počiva na fantastičnom i fantastično nestrpljivom kapitalu. Koji bi, iznad svega, da se mresti.
U redu. Ali, ne verujem da bi takva mašinerija, sa vlastitom idiosinkrazijom i vlastitim merilima, bila raspoložena da omogući naše veće prisustvo u svom vilajetu samo zato što je odavde dobila dva ili tri izuzetna spisateljska imena.
Voleo bih, naravno, da se u tom utisku varam. Voleo bih, razume se, da i sam vidim neku svoju knjigu (možda baš "Zebnju na rasklapanje") objavljenu na francuskom. Biti objavljen na tom (ili engleskom, svejedno) jeziku, najčešće je znak da se stiglo do praga svetske književnosti... ali ne i da će se u nju zasigurno ući, i u njoj ostati.
Pogledajmo Francusku. Njena izdavačka mašinerija, valjda kao i drugde u razvijenom svetu, počiva na fantastičnom i fantastično nestrpljivom kapitalu. Koji bi, iznad svega, da se mresti.
U redu. Ali, ne verujem da bi takva mašinerija, sa vlastitom idiosinkrazijom i vlastitim merilima, bila raspoložena da omogući naše veće prisustvo u svom vilajetu samo zato što je odavde dobila dva ili tri izuzetna spisateljska imena.
Voleo bih, naravno, da se u tom utisku varam. Voleo bih, razume se, da i sam vidim neku svoju knjigu (možda baš "Zebnju na rasklapanje") objavljenu na francuskom. Biti objavljen na tom (ili engleskom, svejedno) jeziku, najčešće je znak da se stiglo do praga svetske književnosti... ali ne i da će se u nju zasigurno ući, i u njoj ostati.
U Parizu je sredinom prošle godine
pokrenut i jedan časopis, nazvan "Migrations" ("Seobe")
po velikom romanu Miloša Crnjanskog - zaslugom jednog našeg čoveka,
Nikole Milenkovića.
Kako ceo problem izgleda sa tog aspekta: "ulivanje optimizma" od takvih i sličnih pojedinačnih akcija?
Kako ceo problem izgleda sa tog aspekta: "ulivanje optimizma" od takvih i sličnih pojedinačnih akcija?
- Nemam razloga da ne verujem u
vrednost pojedinačnih individualnih napora sračunatih na
"izronjavanje" u drugom jezičkom medijumu. Utoliko pre što
se zna da su neki naši pisci doživeli da budu štampani u
inostranstvu upravo zahvaljujući ličnom angažmanu u plasiranju
vlastitih dela.
A lično su se angažovali, daje se razumeti, zbog razočaranja u tromost i neefikasnost ustanova pozvanih da im u toj stvari pomognu.
Ne mislim, naravno, da je to što preduzima (pisac kao) pojedinac za potcenjivanje, ali smatram da bi individualni napor trebalo da bude samo dopuna stalnim i sistematskim nastojanjima ustanova osposobljenih za tu vrstu promocije, a ne čin usamljeničkog očaja, usamljeničkog posrtanja ka onome što volimo da slikamo kao naš zajednički cilj.
A lično su se angažovali, daje se razumeti, zbog razočaranja u tromost i neefikasnost ustanova pozvanih da im u toj stvari pomognu.
Ne mislim, naravno, da je to što preduzima (pisac kao) pojedinac za potcenjivanje, ali smatram da bi individualni napor trebalo da bude samo dopuna stalnim i sistematskim nastojanjima ustanova osposobljenih za tu vrstu promocije, a ne čin usamljeničkog očaja, usamljeničkog posrtanja ka onome što volimo da slikamo kao naš zajednički cilj.
humor i strepnje
Vratimo se slavistkinji Mirej Roben
koja je, u ime francuske strane, (na tribini u Jugoslovenskom
kulturnom centru) govorila o "Zebnji na rasklapanje".
"Humor koji se graniči sa strepnjom, nalik, inače, na humor Borisa Vijana, bitan je element Čolanovićevog romana i još jedan poziv na čitanje ove knjige" kaže ona.
Bez sumnje, to može biti (još jedna u nizu za poslednjih nekoliko meseci) dobra preporuka za čitanje ovog romana. Samo, ta veza njegovog pisca sa Vijanom (kao i sa čitavom francuskom književnošću) ne izgleda da je posebno izrazita: pre bi se reklo kako je Voja Čolanović svojim delima, a posebno prevodilačkim i esejističkim radom, više okrenut anglosaksonskoj književnosti.
"Humor koji se graniči sa strepnjom, nalik, inače, na humor Borisa Vijana, bitan je element Čolanovićevog romana i još jedan poziv na čitanje ove knjige" kaže ona.
Bez sumnje, to može biti (još jedna u nizu za poslednjih nekoliko meseci) dobra preporuka za čitanje ovog romana. Samo, ta veza njegovog pisca sa Vijanom (kao i sa čitavom francuskom književnošću) ne izgleda da je posebno izrazita: pre bi se reklo kako je Voja Čolanović svojim delima, a posebno prevodilačkim i esejističkim radom, više okrenut anglosaksonskoj književnosti.
- Sasvim je tačno to što ste na kraju
primetili. Mogao bih da kažem da je moj dodir sa savremenim
francuskim književnim stvaralaštvom bio i ostao najvećim delom
posredan. Nije tajna da je francuski novi roman, sa svim vrlinama i
manama što mu ih pripisuju, izvršio određeni
uticaj na američki (u perspektivi: novi) roman, koji sam u svoje
vreme dosta pažljivo čitao.
O ovoj konstataciji, o tom uticaju imali bi šta da kažu Tomas Pinčon, Teri Sadern, Džon Bart. Ako je nešto od tog upliva stiglo preko američkog novog romana u moje knjige, mogu samo da slegnem ramenima.
Činjenica je, međutim, da me "nulti stepen pisanja" nije nikad osobito oduševljavao. Jedan hladni blow-up zacelo bi pokazao da iza takvog književnog postupka nećete lako nabasati na misli koje svojim značenjem i značajem uzbuđuju savremenika.
Kao da je tu važnu dimenziju neko iz njega hotimice izvukao poput srednje kosti iz ribe. Nadam se, dakle, da sam objasnio taj mali, naoko, besmisao. Ukoliko i ovo objašnjenje nije samo dobro prerušena greška.
O ovoj konstataciji, o tom uticaju imali bi šta da kažu Tomas Pinčon, Teri Sadern, Džon Bart. Ako je nešto od tog upliva stiglo preko američkog novog romana u moje knjige, mogu samo da slegnem ramenima.
Činjenica je, međutim, da me "nulti stepen pisanja" nije nikad osobito oduševljavao. Jedan hladni blow-up zacelo bi pokazao da iza takvog književnog postupka nećete lako nabasati na misli koje svojim značenjem i značajem uzbuđuju savremenika.
Kao da je tu važnu dimenziju neko iz njega hotimice izvukao poput srednje kosti iz ribe. Nadam se, dakle, da sam objasnio taj mali, naoko, besmisao. Ukoliko i ovo objašnjenje nije samo dobro prerušena greška.
Negde već izrečenu konstataciju da je
Voja Čolanović netipičan jugoslovenski pisac, možemo da tumačimo
različito.
Ovde isključujemo objašnjenje koje se
tiče izlaženja iz "senke" tek posredstvom najnovijeg
(petog) romana; ono se ne čini, naime, posebno relevantnim, bar ne u
poređenju sa činjenicom da se povlače paralele sa Vijanom, na
primer - a ne sa nekim našim piscem.
solvitur scribendo
- Još jedan privid. Biti poređen sa
perom Borisa Vijana i jeste i nije kompliment. Jer, šta znači
ličiti na jednog pisca za koga do danas nije raščišćeno da li je
tipičan ili atipičan stvaralac? Nemojmo se zavaravati: atipični
su, u pravom smislu reči, samo kolosi u literaturi. Pošto je
taština u osnovi činjenica života, pretpostavljam da bi svakom
piscu, u manjoj ili (posebno) većoj meri, godilo kad bi se za nj
moglo utvrditi da je značajan, a da ne podseća ni na koga drugog.
Ali to nije stvar koja bi trebalo da ga zaokuplja. Njegovo je da pažljivo osluškuje i sledi naloge svog unutrašnjeg glasa, onoga što bih, za ovu priliku, nazvao "nečastivim u pisaćoj mašini".
Bude li se tako ponašao, na kraju će (i ne sluteći) otkriti vlastitu stvaralačku samosvojnost. (Otkriti, a ne razviti - jer se individualnost ne razvija!) Doći će, dakle, do rešenja samim pisanjem: Solvitur scribendo.
Ali to nije stvar koja bi trebalo da ga zaokuplja. Njegovo je da pažljivo osluškuje i sledi naloge svog unutrašnjeg glasa, onoga što bih, za ovu priliku, nazvao "nečastivim u pisaćoj mašini".
Bude li se tako ponašao, na kraju će (i ne sluteći) otkriti vlastitu stvaralačku samosvojnost. (Otkriti, a ne razviti - jer se individualnost ne razvija!) Doći će, dakle, do rešenja samim pisanjem: Solvitur scribendo.
Pitanje priključivanja književnosti
kakvu piše Voja Čolanović nekoj od struja, linija, ili nekom od
tokova naše literature postavljeno je, i otvoreno...
Ostavljamo po strani nimalo lak ni jednostavan put do odgovora i, obaveštavamo se o piščevoj lektiri.
Ostavljamo po strani nimalo lak ni jednostavan put do odgovora i, obaveštavamo se o piščevoj lektiri.
- Svakodnevica na koju smo osuđeni
lišava nas, znamo i zašto, mogućnosti da iole ozbiljnije pratimo
čak i ono najbolje što se ovde (da i ne pominjemo: drugde) piše i
objavljuje. Ta okolnost nesumnjivo deprimira. A deprimira,
najvidnije, na sajmovima knjiga, gde se pisac ne može da ne oseti
kao uškopljenik u haremu.
Pa, ipak, otimajući od više nego bedne dokolice, uspevam gdekad da na brzinu osmotrim poneki predeo našeg savremenog književnog stvaralaštva - pre svega, proze - diveći se i radujući njegovoj fascinantnoj raznolikosti.
Ima pisaca koje istinski ili volim ili cenim, ili i volim i cenim.
Među njima su, pogađate, Tišma, Pekić, Kiš, Kovač, David, Basara... da dalje ne nabrajam.
Čitam ih manje kao pravi uživalac lektire, a više kao neko koga zanima tehnika tih prozaika, i ko otuda očekuje podsticajno zračenje, makar ono pristiglo i kroz kakav metafizički šamar.
Pitam se, međutim, ne izmiče li svima nama, našem spisateljskom opažanju ta današnja stvarnost (jave i sna), koju je sve teže definisati, jer su je poslednjih decenija svojim vrtoglavim razvojem đavolski kompleksifikovale nauka i tehnologija.
Ako nam zbilja izmiče, hoće li onda, naš "desnohemisferni" umetnik, kao stvaralac sa prevagom desne polutke mozga odgovorne za vizuelno mišljenje (a pisac i jeste takav stvaralac budući da je pripovedanje, prevashodno, nizanje slika, a ne ideja), biti primoran da "uvežbava" levu polutku svog mozga koja je, kažu, temelj apstraktnog teorijskog mišljenja?
Pa, ipak, otimajući od više nego bedne dokolice, uspevam gdekad da na brzinu osmotrim poneki predeo našeg savremenog književnog stvaralaštva - pre svega, proze - diveći se i radujući njegovoj fascinantnoj raznolikosti.
Ima pisaca koje istinski ili volim ili cenim, ili i volim i cenim.
Među njima su, pogađate, Tišma, Pekić, Kiš, Kovač, David, Basara... da dalje ne nabrajam.
Čitam ih manje kao pravi uživalac lektire, a više kao neko koga zanima tehnika tih prozaika, i ko otuda očekuje podsticajno zračenje, makar ono pristiglo i kroz kakav metafizički šamar.
Pitam se, međutim, ne izmiče li svima nama, našem spisateljskom opažanju ta današnja stvarnost (jave i sna), koju je sve teže definisati, jer su je poslednjih decenija svojim vrtoglavim razvojem đavolski kompleksifikovale nauka i tehnologija.
Ako nam zbilja izmiče, hoće li onda, naš "desnohemisferni" umetnik, kao stvaralac sa prevagom desne polutke mozga odgovorne za vizuelno mišljenje (a pisac i jeste takav stvaralac budući da je pripovedanje, prevashodno, nizanje slika, a ne ideja), biti primoran da "uvežbava" levu polutku svog mozga koja je, kažu, temelj apstraktnog teorijskog mišljenja?
vančulni opažaj
Ono što bi, možda, ali samo posredno,
moglo da ima veze sa razmišljanjima ovoga tipa, jeste i pojava (u
poslednje vreme, čini se, i sve učestalija) parapsiholoških
fenomena kao vida "fantastike" u književnosti.
Iako to nije primarna osobina Čolanovićevog dela - činjenica je da ga na izvestan način obeležava. Istovremeno, kao poslednje, nameće se pitanje: do koje mere je to svesno posezanje za vančulnim opažanjem, fatalizmom, magičnim brojevima, vidovitošću i sličnim elementima u funkciji oneobičavanja priče?
Iako to nije primarna osobina Čolanovićevog dela - činjenica je da ga na izvestan način obeležava. Istovremeno, kao poslednje, nameće se pitanje: do koje mere je to svesno posezanje za vančulnim opažanjem, fatalizmom, magičnim brojevima, vidovitošću i sličnim elementima u funkciji oneobičavanja priče?
- Dozvolite da primetim da je stepen
svesnosti u posezanju za tim elementima za mene manje važan od
razloga zbog kojih sam to činio kao beletrista... valjda svih ovih
godina. A činio sam to ne radi oneobičavanja priče, ma koliko se
takav utisak nametao, već zato što mi nije padalo na pamet da
materijal graničnih ljudskih iskustava tretiram kao manje vredan,
ili čak beznačajan u odnosu na onaj vezan za takozvanu binarnu
dimenziju života. (Kažem takozvanu, jer doista nalazim da je za
beskrajno čuđenje i ono čemu smo odavno prestali da se čudimo.)
Ovom građom baratao sam baš kao i svakom drugom, oblikujući je već prema tome šta je nalagala dramaturgija, recimo: u ranoj priči Vančulni opažaj (1958) kao krajnje eluzivnu, nepouzdanu stvar; u noveli "Another Brick In The Wall" (1981) kao stisak ruke "kamenog gosta"; u romanu Zebnja na rasklapanje (1987) - kao numinozno numeričko prisustvo.
Da posredi nije želja za oneobičavanjem, videće se, verujem, i iz činjenice da nijedan od tih elemenata ovde nije apsolutizovan, mada bi tako nešto, priznajem, olakšalo posao književnim klasifikatorima.
Ovom građom baratao sam baš kao i svakom drugom, oblikujući je već prema tome šta je nalagala dramaturgija, recimo: u ranoj priči Vančulni opažaj (1958) kao krajnje eluzivnu, nepouzdanu stvar; u noveli "Another Brick In The Wall" (1981) kao stisak ruke "kamenog gosta"; u romanu Zebnja na rasklapanje (1987) - kao numinozno numeričko prisustvo.
Da posredi nije želja za oneobičavanjem, videće se, verujem, i iz činjenice da nijedan od tih elemenata ovde nije apsolutizovan, mada bi tako nešto, priznajem, olakšalo posao književnim klasifikatorima.
Razgovarala: Jelena Herceg, snimio: Zoran Ivanović, obrada: Yugopapir (NON, 1988.)
