Avgust 1980: Veternik je odmah do Novog Sada, na
putu koji vodi ka Futogu i, dalje, uz Dunav, Bačkoj Palanci.
Prolazeći između kuća nanizanih sa obe strane druma nameravali
smo da prvog prolaznika koga je kakav posao naterao da se izloži
teškoj avgustovskoj jari zapitamo gde se nalazi dom Gojka Kačara.
Ali, nigde žive duše, osim onih što automobilima, mrzovoljne,
jezde.
Izgledalo je da se narod nekud iselio i da još oni preostali
hitaju za njim, dok se vrelo podne preteći primiče.
Radni dan, utorak, peti avgust.
U to ugledasmo velike zastave, sa svake
strane puta po jednu, a između njih, povisoko iznad kolovoza, belu
traku platna sa slovima nečitljivim iz daljine.
Hitamo, osećajući
da nas ti belezi vode tamo kamo smo namerili. Tekst nas iznenađuje
lapidarnošću:
"OVDE JE SKOVANA ZLATNA MEDALJA".
Ponosni pisac nije smatrao potrebnim da objašnjava ni o kakvoj
medalji je reč, niti ko ju je osvojio. Sve se to zna.
Desno od transparenta, sedamdesetak
metara sklonjena od druma, nalazi se kuća u kojoj živi Slobodan
Kačar, jugoslovenski junak Olimpijade u Moskvi, pobednik u bokserskoj
poluteškoj kategoriji u čiju je čast, tamo, svirana naša himna.
Poput starih Grka koji su svoje
olimpijske šampione dočekivali ispred u njihovu čast izgrađenih
slavoluka, Veterčani su prethodne večeri, kad im se zemljak vratio
iz Moskve, priredili doček kakav u analima mesta nije zapamćen.
Mnogi su ga sačekali već na Surčinskom aerodromu, a na ulazu u
selo okupilo se, po opštoj proceni, bar dvadeset hiljada ljudi.
Uz
meštane, došli su stanovnici okolnih sela i gradova, od Novog Sada
do Bačke Palanke. Nije im smetalo što Slobodan stiže u pozni sat:
morali su da ga vide kao šampiona, da daju oduška ushićenju i da
pokažu da ni tamo, na dalekom olimpijskom ringu, nije bio sam.
Cela dva kilometra nosili su ga na
rukama, uz pesmu i zdravice, zaustavivši saobraćaj, objašnjavajući
zaprepašćenim putnicima u vozilima inostrane registracije da tako
Jugosloveni slave svoje nacionalne junake.
U prostrano dvorište salaša mogli su
stati samo najrođeniji i najpreči, ali ko se te večeri nije
takvim smatrao!
Slavilo se i pilo do tri sata, i šampion više nije
mogao da izdrži: umoran od teških mečeva, od putovanja, od dočeka,
otišao je u svoj krevet koji tako dugo nije video.
Šampioni sa motikom u ruci
Zatekli smo ga kako se brije, u
dvorištu, kraj pumpe, dok susedi i rođaci, okupljeni oko stola u
hladovini, sređuju utiske sa sinoćnje proslave.
Ko ne poznaje braću
Kačar iznenadio bi se: taj mir u kojem bitišu, običnost atmosfere
seoskog doma i odsustvo bilo kakve uznositosti u dvojici sportskih
šampiona jednostavno ne odgovara uobičajenim predstavama o prirodi
i životu "zvezda".
Ništa u tom prizoru ne nagoveštava da
su u prizemnoj kući, u koju zaviruju kokoške, negde sklonjene
četiri medalje sa najvećih takmičenja u amaterskom boksu
današnjice: Tadijina srebrna sa Montrealske olimpijade i prvenstva
sveta, Slobodanova bronzana sa istog svetskog prvenstva i zlatna sa
Olimpijskih igara upravo završenih u Moskvi.
Iako se boksom bave ozbiljno, iako ih
je sport proslavio, oni i na uspehe, i na slavu, a naročito na pompu
koja ih već godinama prati, gledaju kao na stanje privremeno i
varljivo, u svakom slučaju ne toliko važno da bi vredelo trošiti
mnogo reči.
Sutra će zasukati rukave i sa motikom u ruci obrađivati
ona tri jutra zemlje što ih je otac Gojko, Bosanac iz sela Jezera
kod Jajca, kupio godine 1972, kad je skuckao nešto ušteđevine
radeći u Nemačkoj.
I sasvim prirodno će majka Stana olimpijskom
šampionu podviknuti da pazi kako uzgrće zemlju uz stabljike
kukuruza: ne vredi žuriti, a posao ne obaviti kako valja.
Ali, mi smo ovde došli zbog šampiona,
i stalno razgovor vraćamo na boks. U Slobodanovom kazivanju nema ni
traga hvalisanja, ali se očituje svest o vlastitim sposobnostima.
- U prvoj borbi, sa sovjetskim
predstavnikom Kvačadzeom, bilo mi je najteže - kaže. - Što god da sam
pokušao, on parira. Shvatio sam da taj čovek zna sve o boksu, a
bogami i udara jako. Ja sam, eto, ovog puta pobedio jer sam uspeo da ga "načnem" pre nego on mene - i to vam je to. Ali, kako
sam posle izgledao bolje da ne pričam. Rekao sam tada sebi da nema
tih para koje bi platile takve batine.
Danas ja - sutra on, sve je to tako prirodno
Pitali su Slobodana Kačara novinari u
Moskvi da li će preći u profesionalce. Bilo je to posle njegove
pobede u finalnom meču, dok su se uboji na licu hladili i počinjali
da bole. Odgovorio je da mu tako nešto ni na pamet ne pada.
Tu, u svom dvorištu, ponavlja isto.
Na plaši se on batina, povreda, poraza - nije to razlog. On,
jednostavno, ne želi da život veže isključivo za boks i pretvori
se u gladijatora koji će uveseljavati mase, trošeći zdravlje za
svaki zarađeni dinar.
Ovako, kao amater, sa protivnicima se nadmeće
čisto sportski, spreman da boljem prizna da je bolji, bez zavisti i
jeda. Danas ja - sutra on, sve je to tako prirodno. Dok ide - ide, kad
oseti da je dosta prestaće da izlazi na ring, pomagaće roditeljima
u obrađivanju zemlje, zaposliće se (odslušao je treću godinu
Fakulteta za fizičko vaspitanje u Novom Sadu), oženiti, gajiti
decu.
U dvorište Kačarevih svaki čas stižu
ljudi, stiskaju Slobodanovu desnicu, tapšu ga. On klima glavom,
zahvaljuje se, ali primećujemo da mu sva ta halabuka smeta.
- Kad sam pobedio Kvačadzea - priča - znao sam da ću najverovatnije osvojiti zlatnu medalju. Nas dvojica
smo stvarno trenutno najbolji u toj kategoriji. Ali, i sa Nemcem i sa
Poljakom nije mi bilo lako. Mnogo snage uzeo mi je taj Kvačadze,
veliki je to bokser. To mi je bio možda najteži meč u karijeri.
Modrice posle tog meča Slobodan Kačar
je lečio do kraja treninga, ali su još vidljive na njegovom licu:
desno oko okruženo modroljubičastom koronom, na nosu velika
oteklina. Čitave noći pred finalnu borbu nije zaspao, jer je morao
da drži led na licu i da svaki čas nanosi slojeve neke specijalne
masti.
Ali je uspeo.
Ko je apsolutni šampion doma Kačarevih?
Kaže da mu je mnogo pomogao brat
Tadija, i savetima i blizinom u gledalištu za vreme mečeva. Dok to govori, stavlja bratu
ruku oko vrata, a drugom ga, ovlaš, udara u grudi. U šali se, tako,
ponekad koškaju, ali je harmonija među njima savršena.
Na Olimpijadi u Moskvi mogao je
učestvovati samo jedan, jer su iste težine i pripadaju istoj
bokserskoj kategoriji.
Obojica su pozvana na pripreme reprezentacije,
a stručni štab je odlučio da, pred polazak, u međusobnom meču
odluče ko će putovati.
Ni na pamet im nije padalo da se biju za
mesto u nacionalnoj ekipi: stariji, Tadija, unapred se odrekao učešća,
prepuštajući mesto Slobodanu:
- On još nije bio na Olimpijadi, a ja
sam u Montrealu osvojio srebrnu medalju. Ako ne ode sad, ko zna da li
će imati prilike da ode ikad...
Gledamo ih, zagrljene, i uočavamo
apsurd: zna se da su Kačari šampioni Jugoslavije u bilo kojoj
kategoriji da se pojave (jedan od njih, ponekad, skida težinu da bi
učestvovao u srednjoj kategoriji, ili je "nabacuje" da bi ispunio uslov za tešku).
Ali nikad se neće znati ko je apsolutni
šampion doma Kačarevih, u selu Veterniku, pokraj Novog Sada.
Napisao: Vidan Arsenijević, obrada: Yugopapir (TV novosti, 1980.)
