Ferenc Deak 1990: Mogu da zamislim Jugoslaviju drukčije uređenu, ali da to bude, ipak, Jugoslavija

Avgust 1990: Pre desetak godina posle filmskog festivala u Puli, na kojem je njegov film " Trofej" dobio lepa priznanja, scenarista Ferenc Deak najavio je da priprema novi scenario. Tema: iz bliske prošlosti a iz vojvođanskog miljea. Trebalo je da prođu godine pa da scenario za film "Granica" bude napisan, a trebalo je da ga proprate i neprilike, pa da bude snimljen.

Na ovogodišnjem festivalu u Puli, film "Granica" primljen je sa velikim uvažavanjem i obilato nagrađen: Arena Ferencu Deaku za scenario, Srebrna arena Zoranu Mašireviću ("poslednjem praškom đaku") za režiju, Zlatna arena Mirjani Joković za glumu...

Književnik Ferenc Deak je trenutno v. d. direktora TV Novi Sad.

Verovatno je jedini čovek pod ovim nebeskim šarom koji priznaje da mu ni ta ni bilo koja druga "fotelja" ne odgovara i da mu je situacija nametnula i fotelju i posao koji - ne ume da radi! Deak je tokom godina obavljao raznorazne dužnosti, među njima bilo je i ambasadorsko mesto u Gvineji, uporno čeznući da se preda - pisanju.


• Zar ste još na televiziji!

- Ovde sam došao u trenutku velike nužde. Bilo je u smislu moranja. Nastao je interregnum, prethodni direktor je abdicirao i nije bilo drugog rešenja nego dislocirati nekog iz poslovnog kolegijuma. Nisam ni dan danas smenjen sa mesta pomoćnika generalnog direktora za programska pitanja RTV Novi Sad.

• Mesto vas čeka?

- Najavljeno je raspisivanje javnog konkursa za sva rukovodeća mesta u svim sredstvima informisanja u Vojvodini od takozvanbg pokrajinskog karaktera. Ubrzo će biti rešeno pitanje svih tih prvih ljudi. Siguran sam da neću konkurisati ni za jedno od ovih mesta. Mene to ne zanima.

• Koliko se zna, i na ovo privremeno mesto ste podnosili ostavku.

- U nekoliko navrata sam molio da me oslobode dužnosti jer je situacija u ovoj kući bila takva, a i atmosfera koja se oko nje stvara, da nije bilo moguće dalje raditi. Nisam mogao da ostvarujem ni minimalne funkcije koje pripadaju direktoru, pa makar on bio i vršilac dužiosti.

Sedeću ovde do izbora pravog. Znate, ova Televizija spolja izgleda kao premija. Doći ovde i biti glavni urednik ili direktor izgleda nešto, za onog ko nije probao! Biti danas direktor Televizije, to znači biti menadžer, a ja to nisam. Ja to ne umem da radim.

• Da li je atmosfera u kući i oko nje promenjena?

- Menja se utoliko što sada svako očekuje da će njemu baš, ili njegovoj grupaciji, pošto ima više grupacija - sinuti sunce! Da će "njihov čovek" doći na ovo mesto. Ja ničiji čovek nisam bio, nikad nisam bio u tim "bandama" da kažem, ne zanima me to.

Uvek sam bio van svih grupacija. I u književnosti sam bio potpuno sam.

• Biti sam je vaše prirodno stanje?

- To nosim od detinjstva. Ja sam na salašu odrastao. Deca sa salaša su usamljena. Ja sam usamljen čovek.

Ljudi sa salaša su okrenuti svojoj porodici. Jedino društvo koje zaista volim je moja porodica. Od samog početka, od kako sam se oženio, a Živka je moja drugarica iz Škole za primenjenu umetnost u Novom Sadu, zajedno smo diplomirali, porodica je ono sveto mesto kojem se vraćam posle svih bitaka, sa svim svojim ranama.

Upravo u porodici mi se vraća samopoverenje. Dve godine nisam bio na odmoru! Jednostavno, nije bilo mogućnosti. Ono što zaista volim, za šta mi srce brže kuca je književnost, umetnost. Ne mogu da priđem svojim rukopisima već godinama. Ne mogu samo za vikend da radim. To nije način.

Svestan sam toga da u ovim burnim vremenima, posebno sad kad je stvaralaštvo bačeno na margine društva, nemoguće živeti kao samostalni stvaralac. To je apsurd. Tim pre što nisam od onih drčnih pisaca koji svakog dana iz sebe izbacuje određenu količinu teksta!

U meni određena tema dugo sazreva, i tek kad prođe kroz mene, kad osetim da mogu da radim - počinjem. Tek kad osetim prvu rečenicu, krećem.

• Pomenuste grupacije na televizlji...

- Postoji čak nekoliko koje se ovde javljaju! U njima možete naći veliki broj talentovanih mladih ljudi koji su, praktično - trabanti. Nije mi žao za te zrelije, oni znaju šta hoće. Ali, žao mi je ovih mladih koji gube orijentire u svim tim obračunima, u tim, da kažem podzemnim ratovima. Gube orijentir i u odnosu na samu profesiju. A koriste se sva sredstva samo da se postignu ciljevi.

Pomenuo sam da se i spolja stvara atmosfera koja je neprimerena. Nije dobro "ložiti" spolja, a to se čini. Ovde treba sesti i hladne glave proceniti šta je to što zaista smeta radu ove kuće. Ovde su mine koje svakog časa mogu da eksplodiraju! Vi ne znate šta će i kad će da pukne. Kad će da pukne program!

• Program?

- Najviše se plašim za program! On je takav kakav jeste, ali postoji. A upravo tu može da pukne. Polarizuju se novinari, ali polarizuje se i tehnička inteligencija. Upravo smo danas razgovarali o tome: jasno se vide anomalije koje nastaju zahvaljujući isticanju čisto privatnih interesa. Tehnika je nervni sistem, kičma ovakve delatnosti. Kad tu počinje da se gubi korak, o tehničkom standardu ne govorim, onda u koincidenciji ova dva zla dobijamo nešto drugo od onog što se u svetu izražava floskulom da je televizija organizovani haos.

Ovde će biti neorganizovani haos!

Toga se najviše plašim i imam košmarne sne u bukvalnom smislu. Ogromna je odgovornost, a praktično ništa ne mogu. Stvari su do te mere dovedene do ivice, da ako se radi, sad se radi na osnovu benevolentnosti i dobrovoljnosti. Tako dugo držati ovo mesto, ovu funkciju koju ja vršim, na nivou vršioca dužnosti, u najmanju ruku je neodgovorno.

• Kome odgovara ta situacija?

- Upravo kad smo došli do jednog trenutka kad je trebalo da odredimo i osnove unutrašnje organizacije Radio-televizije, ovde na Televiziji to je posebno osetljivo pitanje, stalo je sve jer smo promenili osnivača. Promenili smo i status pa sad više nismo društveno nego javno preduzeće. Sad treba memorizirati samu činjenicu da smo nešto drugo.

Nama je juče predsednik Izvršnog veća Vojvodine, doktor Radoman Božović, jasno rekao da ono što se njih tiče, mislim na osnivača, to je isključivo sektor informisanja. Sve ostalo je stvar same kuće kako će se, marketinški ili na koji drugi način, organizovati.

A ne može sve da se marketinški organizuje i proda kao roba. Ogromne su obaveze televizije u građenju i doprinosu kulturama naroda i narodnosti, obrazovanja...

• Kultura baš i nije neka roba.

- Ako se već pozivamo na zapadna iskustva, treba da znamo da se država tamo itekako brine o tome da kulturi obezbedi mesto i novac. Ne baca se sve na pijačnu tezgu! Da uzmemo samo obrazovanje: može li se ono predvideti? A obrazovanje ne spada u bukvalno shvaćeno informisanje.

• Osnivača interesuje informisanje po njegovoj meri?

- Jeste. To je jasno rečeno. Za informisanje će se odrediti osnovi programske politike, a za sve ostalo neće biti određene. Samo za informisanje.

• To važi za pre ili posle izbora?

- Po rečima doktora Božovića, to važi trajno.

• Čak i ako se promeni partija na vlasti?

- Zato sam rekao da se sada treba hladne glave okrenuti profesiji, i pre svega profesiju sačuvati od bilo kakve politikantske igre, da se zaista postigne objektivno informisanje, celovito i pravovremeno. Zapravo: da se postigne ono što se pod informisanjem podrazumeva u svetu. Da se isključe razne ružne strasti koje se posebno osećaju u samoj televiziji, ali i one koje bujaju oko televizije.

• Pa, Mihalj Kertes o TV Novi Sad nije govorio u poslednje vreme...


...

• Kad vas ova čaša mimoiđe, vraćate se na salaš?

- Stari salaš je srušen. Da nije, već bih odavno bio tamo. Taj salaš je bio u Velikom ritu između Itebeja i Srpske Crnje. Mali i Veliki rit razdvaja Begej. Tamo je opruga mog književnog stvaralaštva. Odatle idu moje rezerve koje sam stvorio u velikoj tišini salaša.

To bih voleo da sačuvam, i niko me neće sačuvati ako ja to ne sačuvam.

• Kao dete ste otišli sa salaša?

- Imao sam dvanaest godina. U Srpskom Itebeju još mi jedino živi najstariji brat... Nemam kome da odem... Odem na groblje... Prošetam tim njivama... To mi pomaže. U junu sam bio na ivici sloma. Zaista nisam mogao dalje ovde.

Znate, kad i u najboljoj nameri donesete neke odluke, i kad ih jednostavno ignorišu, a odluke su od bezbednosnog značaja za sam program i za celu kuću pa se opet ne poštuju, onda čovek zaista ne može mirno da spava.

Tada počinje preispitivanje: Ceo kredibilitet koji ste stvarali decenijama nemilice troše drugi, oni koji pucaju iz džepa i, uglavnom, u leđa!

• "Granica" je priča iz vašeg detinjstva?

- Naš salaš je bio nedaleko od granice. Moj najstariji brat je bio traktorista. Radio je na velikom imanju. Strahovali smo: sa rumunske strane bi često pripucali. Stradali su traktoristi na njivama. Bogu hvala, prošlo je to vreme.

Granica je ostala u meni ne samo kao geografski pojam, nego i kao teška uspomena. Posle sam otkrio i ove druge granice u ljudima.

• Koje su to druge?

- Skoro da su značajnije od prvih. Poltička atmosfera je bila takva da su se umesto realnog prikazivanja tih evidentnih granica u ljudima, neprestano se govorilo, u operetskom stilu, o tom našem neverovatnom stepenu zajedništva!

Niko nije ni pokušavao da detektira to zajedništvo. Da posmatra malo dublje. Da ispita kakvog je kvaliteta. Da utvrdi kako je nastalo. U Vojvodini ono zaista postoji u generalnom smislu. A započeto je strahovitim lomovima u ljudima odmah posle rata. Tu je bilo, posebno u Bačkoj...

• Šta se događalo?

- Posle prvog svetskog rata sprovodi se agrarna reforma i stvaraju nova sela. Dolaze prvi kolonisti. To su dobrovoljci. Oni dobijaju dobrovoljačku zemlju. Između dva rata bilo je više takvih doseljavanja. Dolaskom Hortijeve soldateske na ove prostore, dobrovoljci su progonjeni kao zveri odavde. Neki su izgubili živote po raznim logorima, neki su se bežeći davili u Dunavu, bilo je i crnih i prljavih igara...

Imam neke dokumente koji govore o trgovini ljudskim životima: da li ih prebaciti u Srbiju preko Srema, koliko to košta...

Onda dolazi taj grozan period ledene zime 1942... Srbe su terali, a u ta sela su naseljavali neke jadnike, Mađare, iz podkarpatskih sela. Kad se oslobađala Jugoslavija, onda su oni odjureni...

Promaja je večito bila na ovim terenima. Tih seoba, tih kolonizacija, uvek je bilo i stvarale su posebnu atmosferu. Zamislite: za trideset godina da se tri puta "prošeta" granica nad glavama ljudi!

To nije značilo samo da se "prošeta", to se uvek plaćalo krvlju onih koji su živeli na granici ili blizu nje. To je osnova moje priče. A ima i drugi moment.

• Koji?

- Svojim očima sam gledao kad su došli kolonisti iz Bosne, posle rata. Njih sam upoznao. Bilo je tragično gledati ih kako pate. Njima je ovde sve bilo neshvatljivo ravno, nisu mogli da piju ovu vodu, razboljevali su se, tuberkuloza ih je kosila... Mentalitet je bio sasvim drugačiji.

Naše nove komšije nikako nisu mogle da se načude: što mi to odmah posle ponoći idemo na njivu! Starosedoci su oduvek radili kako su radili: ustaje se u dva izjutra i kreće na njivu, čim počne da sviće plug se pušta u zemlju i radi se do kasno uveče.

To je težački posao. Njima je bilo teško da se naviknu na taj tempo i ritam rada.

• Navikli su?

- Jesu. Postali su izvanredno dobri radnici. To su vredni ljudi. Ali, trebalo je da prođu godine da svoj unutrašnji ritam prilagode ovoj zemlji koja traži celog čoveka. U početku je to bilo strašno: ljudi nisu mogli da nađu svoje parcele jer nisu imali orijentire.

U Banatu to je ravna ploča, u celom ataru bude da nema ni jednog bagrema! Nema ni brda, ni drveta, ni busena po kojem se može ravnati.

Hoću da kažem da je to bio krvav i težak period: s jedne strane muči ih problem adaptacije i na teren, i na način života, a s druge bije ih isti pendrek koji bije i starosedeoce: obavezni otkup, čupanje brkova, zatvori... Nisu oni ništa bolje prošli.

Sećam se naših komšija: dobili su nekakav tekstil, nekakvu cicovinu, preko reda. Bili su gordi i nisu hteli da je uzmu. Kažu: Ako nema za njih, nema ni za nas!

Puno njih je bežalo na stara ognjišta, pa su ih sa strahom vraćali ovom... U mojoj porodici, posebno je moj otac bio izuzetno pažljiv i sa velikim razumevanjem se odnosio prema njima. Pomagala im je i moja majka, učila ih je kako se ovde živi.

Oni su, zapravo, morali da nauče ponovo život.

• Sad, kad smo naučili neke nove živote, ponovo se preti novim pomeranjem granica, nacionalno se delimo, ističu se neravnopravnosti, kao da smo na nekom kraju...

- Niz političkih nesmotrenosti dovelo je do odvajanja jednog dela i na nacionalnoj osnovi i ovog življa kao i u celoj zemlji. Ali, u najvećem delu, i danas tvrdim, dah ovog stanovništva ovde - a porodično sam vezan sa Srbijom, žena mi je rođena Aleksinčanka - i onog tamo je isti: postoji velika zabrinutost i veliki strah za našu budućnost.

Lično ne mogu ni da kažem konkretno koje su to političke nesmotrenosti, samo ih nagađam, ali bilo ih je i dan danas ih čine, i to vodeći političari. To se oseća u pulsiranju, ne onog naroda na koji se stalno pozivaju - to je već politička floskula, nego ovog naroda koji ne priča mnogo već koji radi i pokušava da preživi.

Stanujem u delu Novog Sada, na Detelinari, gde apsolutno u najvećem broju žive radnici. Tamo nisam ni video, ni osetio nacionalno podvajanje. Zajedno se živi i brine za budućnost. Mislim da će oni imati kuraža da odbrane jedan drugog.

• Koliko će osnivanje Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara, i osnivanje drugih političkih organizacija ostalih narodnosti ovde, ljude zaluditi i biti dolivanje ulja na vatru?

- Pomalo sam zbunjen takvim načinom organizovanja, a radi se o tome da se dozvoljava takvo organizovanje. Ako se to legalizuje, neka bude, ako je to deo demokratije. Sada su svima usta puna demokratije, ali one demokratije koju oni zastupaju i koju oni zamišljaju.

Mislim da demokratija, pre svega, podrazumeva ogromnu kulturu. A ako se u oblasti kulture ukinu ravnopravnosti i prožimanja, ako se zakinu, onda ćemo dobiti demokratiju nepismenu, mucavu a možda i slepu, zaslepljenu mržnjom i nacionalnom isključivošću.

Toga se plašim.

Plašim se da će sve to da eskalira. A ova vrsta organizovanja, to je sad već sasvim jasno, tome vodi.

• Kakav je kraj?

- Očito je da se niko ne brine za posle, za svoju decu, za ono što njih čeka. Mislim da je osnovna stvar: ne podleći svim mogućim agitacijama već pokušati da se realno razmišlja i procenjuje. Vidite, mediji pa i televizija, učestvuju u tim raznim agitacijama.

• Televizija prednjači!

- A reaktivna je. Ali, televizija je medij mediokriteta. Umesto da vrši svoju informativnu funkciju u pravom smislu, umesto da obrazuje, mi imamo televiziju koja je od početka do kraja, pa čak i u epepeu - ideologizirana.

Danas je ideologija i to što jedete! Šta ćete kupiti. Koje cipele nosite. Iz koje ćete fabrike pojesti! Pa to je strašno!

Takav način odnosa prema sebi preko sredstava informisanja i medija, u najmanju ruku, je necivilizovan. On je provincijski. To je odnos malih duša koje postavljaju medije i međaše. To je mrak.

• Ima li jugoslovenska opcija šansu?

- Nemam drugu opciju nego - jugoslovensku. Mogu da zamislim Jugoslaviju drukčije uređenu sa svim različitostima, ali da to bude, ipak, Jugoslavija.

Uz sve ovo što se događa, mislim da je ovo period prelaznog karaktera. Mora da dođe otrežnjenje i smirenje. U to verujem.

Kad će to doći i koliku ćemo cenu platiti za to, drugo je pitanje, ali pitanje koje se vrlo oštro postavlja.

Jugoslovenska opcija je i pitanje moje porodice: moja žena je iz Aleksinca, učili smo školu primenjene umetnosti u Novom Sadu, diplomirali smo kod Zlate i Karla Baranjija keramiku. Venčali smo se posle škole. Živka i nije znala ko sam ja. Čudila se kad su joj rekli da sam Mađar: Otkud? On samo zna dobro mađarski - rekla je!

Naš Žarko je rođen u Beogradu. Živka je dugo radila u Velikoj Krsni, Žarko je bio sa njom, ja sam odavde putovao svakog petka. Dete taman upozna oca, pa ga za pet dana zaboravi. Strašno! To ne želim nikome. To je bio izuzetno težak period naših života.

Konačno smo zajedno. Tu je sada i Stefan Deak, naš unuk. U međuvremenu dobili smo snahu Gocu. Roditelji su joj Krajišnici. Imamo divne prijatelje.

Nemam drugu opciju izuzev - jugoslovenske.

• Samo nema salaša...

- Ovih dana sam prelistavao moju malu zbirku priča za koju sam svojevremeno dobio nagradu "Neven". Zove se "Sova i čizme". To su priče sa salaša u Velikom ritu. U međuvremenu, beležio sam neke teme.

Lepo je vratiti se tim temama, makar i u sećanju. Želeo bih da dopišem te priče, ali ne znam da li ću ući u fakturu onih starih. Te prve pisao sam u drugoj atmosferi, sa drugim osećanjem...

• A pozorište?

- Pripremam jednu dokumentarnu dramu, nadam se da će biti dobra. Osećam da će to biti moj najbolji dramski tekst. Radi se o jednoj izuzetnoj ličnosti koja je delovala za vreme drugog rata i Hortijeve okupacije ovog dela Jugoslavije.

• Ko je to?

- Bajči Žilinski. Bio je parlamentarac. On je taj čovek koji je zaustavio istrebljenje i genocid nad Srbima u Bačkoj. On je svojom interpelacijom u Parlamentu, i posle audijencije kod Hortija, postigao da bude smenjen Fišer Zajdner, vojni zapovednik ovih krajeva, sa svojim zamenikom.

General Fišer Zajdner je sve to zlo ovde izmislio i sprovodio, a Bajči Žilinski je, praktično, zaustavio veliko istrebljenje, genocid nad Srbima u Bačkoj. O naporima Žilinskog, njegovim mukama, o njegovoj poseti Novom Sadu, govori ova drama. Mislim da će biti razumljiva svima.

• Ko je bio Bajči Žilinski?

- On je bio u Hortijevoj kohorti kad je ovaj iz Segedina, na belom konju, krenuo u Budimpeštu da preuzme vlast. Bio je u najužem Hortijevom štabu i član krajnje desnice do konca dvadesetih godina. Posle se polako odvajao, da bi bio zakleti neprijatelj te desnice u najmračnijim danima fašizma.

Upravo kad dolazi do zamračenja u Mađarskoj, u njemu se pali svetlo i ubeđenje koje je od izvanredne važnosti za svest i savest toga doba.

• Šta je bilo sa Žilinskim?

- Taj isti Zajdner koji je bio smenjen na njegovu intervenciju, potpisao je njegovu smrtnu presudu! Izvršena je kad su se već čuli ruski topovi.

Vešan je dugo, skoro ceo sat. Dželati su bili pobegli. Vešali su ga neki pijani vojnici. Mučili su ga. Nisu to umeli da urade.

• Priča za ovo vreme?

- Baš za ovo vreme! Mislim da će biti shvaćena u punom značenju.

• Mučite sebe i sa Žilinskim?

- Čovek mora da sve pusti kroz svoje vlastite muke. Pisac mora da pusti svako delo kroz pakleno usijanje svog vlastitog habitusa. Inače - čemu pisanje.

• Kad ćete na odmor?

- Ne znam.

Razgovarala: Zorica Pašić, obrada: Yugopapir (TV novosti, 1990.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate