Oktobar 1978: Frane Matošić odskora nije više potpredsednik "bilih", ali nema dana kad ne dođe u Dom Hajduka. Ovo je, čini se, neophodno navesti upravo na početku uvek prijatnog susreta s jednom od legendi ne samo splitskog nego i jugoslovenskog fudbala, jer se pričalo da Matošić "nikako ne može sa Ivićem" i da je zato prestao da dolazi "pod murvu", u Dom Hajduka.
Odbio je da odemo na kafu i "čašicu
razgovora" u neku od mnogih i prijatnih splitskih kafanica.
- Idemo u 'Ajduka, di bi drugo - rekao
je gotovo iznenađen i nekoliko trenutaka docnije, osmehnuvši se,
počeo da priča:
- Eto, o tim našim putovanjima do Skoplja i natrag hteo bih da vam govorim ... Bilo je dosta utakmica koje se nikada neće izgubiti iz sećanja, posebno onih sa Crvenom zvezdom, pa ona reprezentativna kad sam se oprostio od dresa sa državnim grbom u odlučnom susretu sa Grčkom u Beogradu jedinim, odlučnim pogotkom, ali ipak ta putovanja do Skoplja i natrag nikada neću zaboraviti.
- Eto, o tim našim putovanjima do Skoplja i natrag hteo bih da vam govorim ... Bilo je dosta utakmica koje se nikada neće izgubiti iz sećanja, posebno onih sa Crvenom zvezdom, pa ona reprezentativna kad sam se oprostio od dresa sa državnim grbom u odlučnom susretu sa Grčkom u Beogradu jedinim, odlučnim pogotkom, ali ipak ta putovanja do Skoplja i natrag nikada neću zaboraviti.
Sa suvom hranom u trećoj klasi
Hajduk je, kao i ostali prvoligaši u
to doba pre više od četvrt stoleća, putovao u Skoplje vozom.
- Utakmice su se tada igrale samo
nedeljom - seća se Matošić. - I mi smo na to naše najduže
putovanje polazili već u četvrtak po podne, vozom, za Zagreb.
Putovali smo trećom klasom, jer za komfornije putovanje nije bilo
para.
Vama to danas može izgledati čudno, ali u petak ujutru u Zagrebu, čekajući vezu za Beograd, neko bi se od starijih, najčešće ja, kao kapiten, usudio da upita vođu puta: "Ima li para da nas odvedete da pojedemo nešto kašikom ... Teško je na suvoj hrani izdržati do Skoplja."
Ako je bilo para, vođa puta bi nas odveo u neki restoran blizu stanice i mi bismo se veselili. Ako para ne bi bilo, ćutali smo, jer smo dobro znali da Hajduk, u to vreme, nije s parama najbolje stajao ...
Evo vam još jedne pojedinosti koja taj naš manjak para može da ilustruje: nijedan igrač nije mogao da uz ručak u Skoplju, Zagrebu, Beogradu, zavisno od toga gde smo igrali utakmicu - dobije duplu porciju voća ili kolača...
Ako je bio gladan, mogao je dobiti još mesa, ali desert - ne. Na slatkišima se štedelo ...
Vama to danas može izgledati čudno, ali u petak ujutru u Zagrebu, čekajući vezu za Beograd, neko bi se od starijih, najčešće ja, kao kapiten, usudio da upita vođu puta: "Ima li para da nas odvedete da pojedemo nešto kašikom ... Teško je na suvoj hrani izdržati do Skoplja."
Ako je bilo para, vođa puta bi nas odveo u neki restoran blizu stanice i mi bismo se veselili. Ako para ne bi bilo, ćutali smo, jer smo dobro znali da Hajduk, u to vreme, nije s parama najbolje stajao ...
Evo vam još jedne pojedinosti koja taj naš manjak para može da ilustruje: nijedan igrač nije mogao da uz ručak u Skoplju, Zagrebu, Beogradu, zavisno od toga gde smo igrali utakmicu - dobije duplu porciju voća ili kolača...
Ako je bio gladan, mogao je dobiti još mesa, ali desert - ne. Na slatkišima se štedelo ...
Da se vratimo na ta vaša nezaboravna putovanja u Skoplje... Iz Zagreba ste nastavljali put preko Beograda.
- Da, i u Beograd stigli bismo istog
dana, u petak, uveče. Prošetali bismo malo peronom čekajući vezu
za Skoplje, a onda ponovo u voz.
- Uz hleb i sir, salamu i pršut...
- Ma vraga pršut, najčešće salamu i
slaninu ... Nije bilo pršuta.
- A vina?
- E, o vinu ćemo posle ... U Skoplje,
dakle, posle cele dve noći i više od jednog dana putovanja
trećom klasom, stigli bismo u subotu pre podne i jedva čekali da se
naspavamo i najedemo kao ljudi u hotelu ... Onoliko, koliko se u to
vreme moglo najesti.
- U nedelju utakmica, a onda, istim
putem natrag ...
- U Split smo stizali u utorak pre
podne.
Klub plaćao izostanke sa posla
Frane Matošić, kao i većina igrača
Hajduka u to vreme, bio je stalno zaposlen. Radio je u
"Elektro-Dalmaciji", gde je i penzionisan.
- Zimi su me s posla puštali sat
ranije da bih imao vremena za trening. Znate, zimi je dan kratak, pa
sam morao da stignem najpre kući na ručak a onda - trk oko Marjana,
zajedno s ostalima, zbog vežbi razgibavanja i izdržljivosti.
Svaki trening završavali smo ovde, kod Plinare, obavezno igrom na dva gola, a trenirali smo četiri puta nedeljno.
Svaki trening završavali smo ovde, kod Plinare, obavezno igrom na dva gola, a trenirali smo četiri puta nedeljno.
- Zašto naglašavate "obavezno"?
Nasmejao se.
- Zato što mi se čini da se tako
danas ne radi i da je to jedan od razloga što se ne igra dobro ...
Franu Matošića - i ne samo njega -
neki smatraju predstavnikom konzervativnih fudbalskih shvatanja. Može
čovek i da se s njim ne složi, kao i sa onima koji slično misle,
ali ne može da ne zabeleži njegove ocene o splitskom i
jugoslovenskom fudbalu.
- Tada je nama jedina zabava bila
lopta... Razumem ja mlade, sad imaju sve ono što mi nismo imali:
automobile, disko-klubove.
- Obećali ste da ćete na kraju reći
nešto više i o vinu. Ako smo dobro obavešteni, vi ste uvek uz
obrok uzimali po čašu-dve ...
- Jesam. I ne samo ja... A kad su nam
neki počeli da zameraju, obratili smo se dr Smodlaki koji je živeo
i radio u Beogradu. I znate šta nam je rekao? Eto, ovo: dva-tri deci
uz obrok ne može da škodi...
I od tada uvek je na šesnaest igrača dolazilo litar i po crnog vina.
I od tada uvek je na šesnaest igrača dolazilo litar i po crnog vina.
- Dozvolite, Frane, ali tu nema ni po
deci za svakog.
Šeretski se nasmejao:
- Bilo je onih mlađih koji su pili
kiselu vodu. A ja, Žiga (Luštica), Koke (Kokeza) i još neki stari
pomalo više ...
Frane Matošić poslednju utakmicu za
Hajduk odigrao je 1956. u 38. godini života.
