Oktobar 1959: Možda bi se moglo reći
da svaki čovek ima ili je imao, neke svoje sporedne koloseke, jedan
ili više njih. Kad bih govorio o svom takvom koloseku, ja bih morao
govoriti o svojoj strasti za vodene sportove koja se u mom
konkretnom slučaju može nazvati jednom rečju: Sava.
Iza te reči
krije se čitav jedan svet i jedan dobar deo života. Sunčanje,
kupanje, plivanje, veslanje, pecanje, loptanje.
I ne samo to nego i
dugogodišnji dodir sa onim svetom koji obitava savsku obalu od
Makiša do železničkog mosta i koji živi na vodi i od vode.
Sava,
sa svim onim što mi je ona u toku mnogih godina pod raznim vidovima pružala, od igre i sunca do druženja
i prijateljevanja sa zanimljivim i bliskim ljudima na njenim obalama
i adama, - bila je, da tako kažem, moj glavni "sporedni
kolosek".
Ali to je duga priča i velika strast.
A po nekoj, možda ne mnogo logičnoj ali čestoj i stvarnoj ljudskoj
sklonosti, mi ne volimo da govorimo o onom što najviše volimo.
Verovatno je to uzrok što ću,
odgovarajući na vaše pitanje, govoriti nešto o jednom drugom,
mnogo manjem davno napuštenom sporednom koloseku.
Jedan omladinski list postavio je pre
nekoliko godina mnogim našim javnim radnicima, pa i meni, čitav niz pitanja o tome čime smo se sve
uzgred bavili u svojim đačkim godinama. Izgledalo mi je da sva ta
pitanja nemaju ničeg zajedničkog sa mnom ni mojim detinjstvom.
Ali
kod jednog pitanja sam posve neočekivano zastao. - "Da li ste
se bavili glumom?" - U mom sećanju iskrsnuo je zaboravljen
doživljaj iz dečačkih godina, i sa njim jedan od onih samo
početnih i odmah napuštenih koloseka.
*****
Kad smo se o raspustu između trećeg i
četvrtog razreda gimnazije vratili iz Sarajeva u našu malu
varošicu, mi smo doneli sa sobom sećanja i žive utiske na prve
pozorišne pretstave koje je u Sarajevu tada davala neka putujuća
trupa iz Srbije. Pozornica mi je izgledala kao neki divni, nedostižni svet sjaja i umetnosti, a glumci u nekom komadu sa pevanjem kao neki
viši ljudi.
Mene je obuzela prava teatarska groznica. Pozorište je
postalo, pored knjige i škole, moja glavna strast.
Nemajući nikog ko bi nas posavetovao i
uputio, a željni nekog umetničkog doživljaja, ja i moji drugovi smo se rešili da i sami organizujemo svoje pozorište. Našli
smo prostorije, na jednom vidnom i prostranom tavanu, napravili
nekako pozornicu i pozajmili klupe za sedišta.
Pitanje repertoara
rešili smo tako što smo uzeli jednu pripovetku iz seoskog života,
čini mi se od M. Đ. Milićevića, i preradili je za scenu. Taj
posao je poveren meni. To je bio i moj prvi pozorišno-literarni rad.
Kako sam ga
izvršio, ne bih umeo da vam kažem, jer sam to srećno zaboravio.
Znam da se završna scena dešava u krčmi i da jedan seljak na kraju
ubija krčmara nožem.
Ali naša pretstava je imala neobičan kraj.
Evo kako. Nesreća je htela da je meni poverena i uloga seljaka
ubice. Ja sam je i proučio i naučio. Izdeljao sam i obojio i nož
od drveta, tako da je izgledao "kao pravi".
Na dan pretstave napisali smo i oglase
i išli od kuće do kuće i pozivali publiku. Bila je određena i
neka mala ulaznina. Publike je bilo prilično: naše majke, tetke,
sestre i poneki dokon starac ili neka baba iz susedstva, a iza njih
svi naši drugovi i drugarice.
Na tavanu je vladalo svečano
raspoloženje. Sve je bilo "kao pravo". I zvonce je
zvonilo, i zavesa se digla. Istina, digla se sa malim tehničkim
defektom koji je dobro razveselio publiku.
Pojedinosti se ne sećam,
znam samo da mi je lice gorelo, da mi se činilo da mi tle ispod nogu
poigrava, da vreme juri strelovito i da treba nešto raditi i
govoriti pred raširenim i u nas nemilosrdno uprtim očima publike.
Sve je još nekako išlo, dok nije došao red na mene da se dignem,
da grubo odgurnem stolicu, da oštrim i glasnim rečima napadnem
krčmara zelenaša i da na kraju, kao osvetnik povređene pravde,
potegnem nož i udarim toga nevaljalog čoveka, na što treba da
padnu i krčmar i - zavesa.
Kod mojih prvih, po mom mišljenju
gromkih reči nastalo je neko pomeranje u publici, zatim neki šapat,
koji sam čuo kao kroza san, ali koji je bivao sve jači, pa najposle prešao u prigušen kikot.
Držao sam se grčevito svoje uloge i nastojao da nadvičem svoju publiku. Ali to je imalo, izgleda, obrnuto dejstvo. I upravo u trenutku kad sam potegao nož, izgovorio tragičnu poelednju reč i hteo da udarim krčmara - moja publika je prasnula u grohotan smeh.
Umesto da budu, kako sam ja predviđao i želeo, potreseni i uplašeni, svi su se smejali iz punog grla. Zbunio sam se i potresao - ja. Zbog toga mi udarac, koji smo moj partner i ja toliko studirali i vežbali, nije uspeo kako treba. I to je izazvalo nov talas smeha.
A što je najgore, moj partner krčmar nije hteo - prokletnik! - da padne, nego je živ i zdrav i dalje stajao nasred pozornice, gledao radoznalo u publiku i - smejao se sve više i sam, pridržavajući rukom guste crne brkove od vune.
Ne znam šta bih dao da je tada htela
da se spusti zavesa. Ali ne. I onaj naš "tehničar", koji
je morao da to učini, predao se opštoj veselosti i smehu, i
zaboravio na svoju dužnost. Izgledalo mi je sada da vreme stoji i da
se svi ljudi na zemljinoj kugli grohotom smeju.
Videći da drugog
spasa nema, pobegao sam sa otvorene pozornice i sakrio se negde u dnu
tavana, iza nekih dasaka. Tek tada sam video da u grčevito stisnutoj
ruci držim još uvek drveni nož. Bacio sam ga sa ogorčenjem daleko
od sebe.
Moje razočaranje u sebe i u svoju
publiku bilo je veliko, ali sam se brzo utešio i pomirio sa mišlju
da nisam ja za pozornicu, ni pozorišna veština za mene. Uostalom,
više nismo ni davali pozorišne pretstave, nego priredbe sa
pevanjem. Samo, što ja nisam ni pevao. Jer nisam imao glasa.
I tako
sam spao u tehničko osoblje, pisao programe i nameštao klupe. Pa i
u tom, izgleda, nisam bio naročito vešt. Sve su manje meni
poveravali te dužnosti, dok nisam najposle shvatio lekciju i
napustio i taj posao. Tada sam prešao u publiku i postao prosto
dobar i pažljiv slušalac i gledalac.
Tako je zakopan i zaboravljen ostao u
meni jedan sporedni kolosek, prekinut jednom zauvek već u samom
početku. A jedno novinarsko pitanje oživelo je, posle toliko
godina, već zamrlo sećanje na njega.
Ivo Andrić (Ilustrovana politika, 1959.)
