April 1969: Umetnik mora sve svoje vreme i svu svoju energiju da posveti radu. Malo ljudi to shvata, ali tako mora da se ponaša slikar, pisac, muzičar, vajar, svako ko želi da se ozbiljno bavi umetnošću.
Kada je španski gitarista Manitas de Plata prvi put gostovao u Njujorku i kada su ga novinari pitali kakav je
utisak na njega ostavio ovaj grad, umeo je samo da kaže da mu se
učinio "veoma velik". Za nedelju dana boravka nije primetio
ništa drugo. Novinari su se čudili, ali bilo je normalno da bude
tako, jer je Manitas pravi umetnik i misli samo na muziku.
Ja mislim samo na slikarstvo.
Moj posao
počinje posmatranjem onoga što me okružuje i nastavlja se dugim
časovima razmišljanja, koji su neophodni da bi iz mene blesnula
stvaralačka iskra. To su časovi kada se najviše zamaram: jedan leptir, jedno drvo, kuća, pejzaž,
daju mi zbrkanu ideju.
Da bih je definisao, moram da uložim veliki
napor: to je ponekad prava patnja. Ako me tada neko prekine, moram sve da počnem iznova, i zato vodim usamljenički život.
Posmatranje
je osnovni deo moga života. Da ne bih rasipao svoju pažnju na
nevažne stvari (priroda je suviše bogata motivima), dugo sam
vežbao, i sada uspevam da se koncentrišem na stvari koje su, za
mene, važne.
Uskoro navršavam osamdeset osam
godina, ali se još osećam mladim.
I dalje imam poverenja u sebe i
ljude koji me okružuju. Prošle godine izradio sam 319 bakroreza za
pet meseci. Posvetio sam se ovom poslu jer nisam bio raspoložen da
slikam. Bakrorezi su mi služili da bi dali smisao mojim danima. Tako
sam pravio jedan za drugim, i kada bih odlazio na spavanje bio sam
zadovoljan, jer mi dan nije prošao uzalud.
Međutim, kada slikam, nemam problema
te vrste. Naprotiv, dani su mi savršeno organizovani. Dok sija
sunce, zabavljam se ili razgovaram s prijateljima. Počinjem da radim
tek kada padne veče i kada sam okružen tišinom.
Slikam gotovo uvek noću, i sreća je što je napredak
tehnike omogućio da se sada veštački postigne svaki svetlosni
efekat. Slikam već 77 godina, ali imam još mnogo da kažem svojom
kičicom. Mislim da ću biti zaista slavan tek za dvadeset godina,
kada završim svoje delo.
Moja prva vrednija slika, dvoje starih
u kuhinji, nalazi se u muzeju u Malagi.
Naslikao sam je kada sam imao deset godina.
U trinaestoj, moj otac,
nastavnik crtanja i slikar, smatrao je da imam dovoljno talenta da
bih se posvetio isključivo slikarstvu: poklonio mi je svoj pribor i
pomogao mi da otvorim svoj prvi atelje.
Kao umetnik, uopšte ne ličim
na svoga oca, ali moram da kažem da su na
neki način njegovi crteži uticali na moje delo, ako ni zbog čega
drugog onda zato što su mi uvek pred očima.
Prošlost me ne interesuje mnogo, i
beskrajno sam osetljiviji prema slikama koje ću naslikati nego
prema onima koje sam već naslikao. Mislim da tako i treba da bude.
Tako se ponašam i prema kućama u
kojima sam stanovao: kada sam sve prave stvari stavio na pravo mesto
(a za to su potrebne godine), one počnu da mi bivaju dosadne i tada
shvatam da je došao trenutak da se preselim.
Sada živim u
usamljenoj kući u Notr Dam de Vi, gde imam pune ruke posla.
Slava me
prisiljava da živim kao zatvorenik. Morao sam da podignem ogradu oko
kuće i da tražim pomoć policije da bih držao radoznalce na
odstojanju.
Morao sam da isključim telefon da me ne bi neprestano
ometali.
Najbolji prijatelji koje imam su - moja deca
Sve je to suprotno mojoj prirodi, ali drugačije se nije
moglo. Naravno, viđam prijatelje čija mi je privrženost potrebna;
njih sam upoznao s tajnim putevima kojima mogu da dođu do mene.
Najbolji prijatelji koje imam su - moja
deca. S njima provodim najlepše trenutke svoga dana. Gledati ih kako
rastu, za mene je velika radost.
Nalazim da je veoma teško shvatiti
mlade i zato pokušavam da s njima nikad ne budem kategoričan.
Uostalom, ponašam se na isti način i prema svim mladim ljudima, s
kojima se gotovo uvek odlično slažem.
Možda je zbog toga za mene
besmislen famozni "jaz među generacijama", izraz koji je
danas toliko u modi.
Ubeđen sam da današnji ljudi nisu
komplikovaniji od nekadašnjih i mislim da je krajnje glupo
posmatrati ih kao protivnike.
Ovaj stav često zauzimaju
superzadovoljni odrasli ljudi koji bi hteli da svet ostane takav
kakav je, da ne bi morali da promene neku svoju naviku. Jasno je da
takvi ljudi ne mogu da shvate mlade. Da bi uspeo da ih shvati, čovek
ne sme nikada da napusti traganje za boljim.
Napisao: Pablo Pikaso (Ilustrovana, 1969.)