Radomir Paljić, sećanje na kragujevački oktobar '41: "Ko je žedan, neka izađe", viknuo je folksdojčer

Bio sam čistač cipela i sa svojim sandučetom i četkama obično sam sedeo u centru grada. Nemci su bili dobre mušterije i tog jutra 20. oktobra, ja sam lupkao četkom o sanduk i vikao kao i obično "Puc... puc... "

Na raskršću se pojavila grupa ljudi koje su terali naoružani nemački vojnici. Video sam da usput pri kupljaju i druge muškarce. Zaustavili su se preda mnom i naredili mi da pođem. Moje četke ostale su na trotoaru.

Doterali su nas do starih Topovskih šupa na kraju varoši. Za nama su zatvorili velika vrata. Seo sam u jedan ugao. Položaj nije bio tako nesnosan.

Pojeo sam nešto hleba koji sam poneo sa sobom, legao, ispružio noge i zaspao...

Ni sam ne znam da li me je probudila zora ili me je ko gurnuo. Vrata barake su se otvorila.

- Ko je žedan neka izađe - viknuo je folksdojčer.

Stotinak ljudi potrčalo je napolje. Nedaleko od šupe čuli su se mitraljeski rafali. Oni koji su izašli nisu se više vratili.

- Ko je žedan neka izađe - viknuo je ponovo folksdojčer. Počeli smo da uzmičemo, ali su nas Nemci kundacima isterali.

Oko pedeset ljudi postrojeno je i povedeno prema Šumaricama. Iznenada, dok smo koračali i razgovarali, mitraljezi su počeli da kose.

Osetio sam ubod u uvo, okrenuo se oko sebe i pao. Ljudi su padali oko mene. Priljubio sam se uz zemlju i ležao kao mrtav.

Neko pored mene je jaukao. Nemac je prišao i opalio iz revolvera. Pogodio me je iznad kolena, ali nisam otvorio oči.

Onda su otišli. Osećao sam da se gubim, kao da sam nekuda padao, lak kao pero.

Kad sam otvorio oči bila je noć i sipila kiša. Čuo sam neke glasove. Prišle su dve žene koje su tražile nekog među mrtvima i kad sam im se javio, ciknule su od straha.

- Iz koje si male, kume? - upitala je jedna.

- Sve su male danas moje - rekoh - Vodite me u koju bilo.

Zabeležio: Voja Jovanović (Ilustrovana, odlomak iz knjige o streljanju u Kragujevcu, 1959.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate