Oktobar 1980: Od svih stranih umetnika koji rade i
stvaraju u našoj zemlji, pozorišni režiser Paolo Mađeli nekako je
najbliži našem čoveku.
Ne samo zbog toga što u pravo vreme
upotrebljava naše sočne izraze, kojima ga je, kada je stigao u
Beograd pre blizu devet godina, učila pokojna Ljubinka Bobić u
bifeu Narodnog pozorišta, već i zbog toga što mu, kako sam kaže,
naši ljudi i biološki odgovaraju.
- Kao da živim u komšiluku svoje
duševne inspiracije - kaže Mađeli.
Iz firentinske porodice, koja je veoma
cenila umetnost, (kum mu je bio poznati glumac Rosano Braci), od
malih nogu posetilac pozorišta "Metastazio" u Firenci, u
kome je kasnije počeo svoje prve rediteljske korake, po ubeđenju
komunist i član KPI, Paolo Mađeli je, posle uspešnog početka,
mogao i u Italiji i drugde da ostvari uspešnu karijeru, ali su ga
životni tokovi, i ne samo oni, doveli u naše vode!
- Da budem iskren, ja sam došao u
Beograd sticajem okolnosti. Posle nekih uspešnih režija u Rumuniji,
gde sam gostovao, moj kolega Arsa Jovanović pozvao me je "na
neviđeno" da režiram jednu predstavu u Krugu 101. Tada sam imao 25
godina, sada ih imam 33. Režirao sam u međuvremenu nešto u
Italiji, režiraću sigurno i dalje u inostranstvu, ali sada je
Beograd moj grad jer sam u njemu živeo svoju mladost i u njemu želim
da ostanem.
Mađeli očekuje da ovih dana postane
državljanin SFRJ. Podneo je molbu. Dosta neobično za umetnika, koji
ima široke mogućnosti i u svojoj zemlji.
- Možda je čoveku koji je ovde rođen
teže da shvati nego onom sa strane da je Jugoslavija danas jedan od
najzanimljivijih prostora u Evropi.
Glavni razlog za ostanak ovde, ipak, je
Mađelijev brak sa doskorašnjom prvakinjom somborskog pozorišta
Rozalijom Levai i njihovi blizanci Aurel i Adalberto, koji imaju tri
i po godine.
- Šta bi Roza u Italiji? Nijedna od naših glumica, koje tamo teku
karijeru nije uspela u teatru osim Milene Vukotić, a i ona je tamo
više od dvadeset godina.
Razalia i Paolo Mađeli od nedavno su
članovi Beogradskog dramskog pozorišta na Crvenom krstu.
- Okupila se - veli - tamo sada sjajna
ekipa: "Harold i Mod" nam sjajno idu, sada svi s
nestrpljenjem čekamo premijeru "Prenoćišta" Slobodana
Stojanovića u režiji Milenka Maričića, koji je u sjajnoj formi.
Mađeli govori i o nekim manama "ove
naše sredine"...
- Prvo te sjajno dočekaju, ali posle
izvesnog vremena čuješ: "Šta ovaj ovde radi?" Za skoro devet
godina boravka u Jugoslaviji napravio sam 25 predstava. Neke su bile
dobre, neke loše, dobio sam i puno nagrada i priznanja, ali kao i
mnogi drugi moram stalno ispočetka da se dokazujem.
Neko je
umetnik i naučnik dok stvara. Ta tendencija nipodaštavanja sprečava
ljude da stvaraju u kontinuitetu.
Ja bih, između ostalog, voleo i da
imam kontakt sa svojim kolegama. Ima nekih koje veoma volim, ali
između nas se kao zid stalno uspostavlja individualna trka.
Treba
svi zajedno da pravimo jedan veliki beogradski teatar, da budemo u
službi ovog grada, a ne da brinemo samo o svojoj, kako se to kaže,
"njivici".
Mađeliju režiseru "Ribarskih
svađa", "Galeba", "Mirandoline",
"Vojceka", "Trilogije o letovanju" "Harolda
i Mod"... nedostaje još samo "sitnica" pa da se oseti
pravim građaninom ove sredine - stan.
Čezne li Paolo Mađeli ipak, pomalo za
Italijom?
- Čeznem samo malo za mirisima
detinjstva i kuhinje moje bake, mada je tu čežnju lako i brzo
zadovoljiti. Dom je čovekov ipak tamo gde stvaraš i gde su tebi
najbliži. Govoriti o nacionalnosti u dvadesetom veku je prevaziđeno,
a umetnici su to prevazišli još i ranije. Ovde je moja zemlja i moj
dom.
Napisala: Mila Kodemo (TV novosti, 1980.)