April 1982: "Čudne su to stvari: pitanje je da li bi baš ovakva bila sudbina "Prijatelja" da nije bilo događaja na Kosovu" - kaže Slobodan Selenić, pisac najčitanije knjige u prošloj godini...
Šta biste rekli o nagradi za najčitaniju knjigu godine, koju je upravo ovih dana dobio vaš roman "Prijatelji"?
- Ta nagrada je lepa i, verovatno,
svima draga zato što ima, varljiv ili ne, prizvuk objektivnosti.
Čistim numeričkim principom dolazi se do najčitanije knjige i to
od jedne, rekao bih, kompetentne publike, one koja dolazi u
biblioteke. Nagrada u izvesnom smislu vredi, pri tom, onoliko koliko
vrede nagrađeni, a ovu su dobili odista sjajni pisci - Miloš
Crnjanski, Mihailo Lalić, Miodrag Bulatović, Aleksandar Tišma,
Dobrilo Nenadić, Mirko Kovač i Saša Božović - tako da mi je
gotovo nelagodno što sam se našao među njima.
Za "Prijatelje" ste dobili
prošle godine i NIN-ovu nagradu. Nije, međutim, retko mišljenje da
se vaš prvi roman "Memoari Pere Bogalja" smatra boljim.
Imate li vi odnos prema tim svojim knjigama, koje ste pisali sa
nemalom pauzom od dvanaest godina?
- I ja sam čuo takva mišljenja, a
slušao i obrnuta. Lično mislim da su "Memoari Pere Bogalja"
čitljiviji roman. Nikako nisu rađeni sa manje ambicija, ali su
izvesno pisani sa manje književnih ambicija.
U "Prijateljima" sam pokušao da rešim mnogo više književnih problema. Što se pauze tiče, ona je malo isforsirana spoljnim okolnostima: ja sam 1972. godine napisao roman "Pismo-glava" o vremenu Informbiroa i knjiga je bila već u štampi, u "Prosveti", ali je njen izlazak pred javnost obustavljen, jer je to bio jedan neuralgičan trenutak, pa se smatralo da nije vreme da se uleće sa takvom osetljivom temom.
Da je "Pismo-glava" tada objavljeno, ne bi bilo te pauze koju pominjete, odnosno tog iskidanog ritma. U svakom slučaju, taj moj drugi, odnosno treći roman, trebalo bi da izađe do kraja ove godine, mada stoji moja lična tuga što se nije pojavio onda...
U "Prijateljima" sam pokušao da rešim mnogo više književnih problema. Što se pauze tiče, ona je malo isforsirana spoljnim okolnostima: ja sam 1972. godine napisao roman "Pismo-glava" o vremenu Informbiroa i knjiga je bila već u štampi, u "Prosveti", ali je njen izlazak pred javnost obustavljen, jer je to bio jedan neuralgičan trenutak, pa se smatralo da nije vreme da se uleće sa takvom osetljivom temom.
Da je "Pismo-glava" tada objavljeno, ne bi bilo te pauze koju pominjete, odnosno tog iskidanog ritma. U svakom slučaju, taj moj drugi, odnosno treći roman, trebalo bi da izađe do kraja ove godine, mada stoji moja lična tuga što se nije pojavio onda...
Prema romanu "Prijatelji"
napisali ste komediju "Kosančićev venac 7", koja se sa
velikim uspehom trenutno igra u "Ateljeu 212". Komad je
doživeo dobre kritike i jednu izuzetno lošu: šta biste vi, kao
dugogodišnji pozorišni čovek, rekli povodom tih kritika, i kako
biste sami ocenili postavu vaše prve drame?
- Pa, znate, svaki kritičar piše
svoju biografiju. Ono što je neuobičajeno u kritici na koju,
pretpostavljam, da mislite jeste grubo političko podmetanje i
denunciranje te predstave. Kritikovani baš nema mnogo prava da se
opredeljuje prema kritikama, ali činjenica da je taj kritičar
jedini koji je primetio antikomunizam u toj predstavi daje mi, možda,
za pravo da posumnjamo kako on pod komunizmom podrazumeva
primitivizam.
Jer, "Kosančićev venac 7" je predstava o našim primitivizmima. Kritičaru je očigledno najviše smetalo prozivanje crnogorskog primitivizma, ali ja mu tu ne mogu pomoći, jer on, naravno, ima svoje mesto u vavilonskom mozaiku koji ova predstava pokušava da odslika...
Jer, "Kosančićev venac 7" je predstava o našim primitivizmima. Kritičaru je očigledno najviše smetalo prozivanje crnogorskog primitivizma, ali ja mu tu ne mogu pomoći, jer on, naravno, ima svoje mesto u vavilonskom mozaiku koji ova predstava pokušava da odslika...
Što se mog suda tiče, moram najpre
reći da sam bio vrlo zadovoljan kad sam čuo da će tu predstavu
raditi Zoran Ratković, koga veoma cenim kao reditelja. Mislim da je
neke komplikovane zadatke koji proizlaze iz labave strukture romana
on jako dobro rešavao.
Mislim, uz to, da su sjajni protagonisti i Petar Kralj i Enver Petrovci, a ima takođe i veoma dobrih epizoda. Ukratko, verujem da smo napravili predstavu koja se očigledno tiče publike pošto, kao što znate, karte se rasprodaju za čitav mesec unapred, čim se pojave na blagajni.
Mislim, uz to, da su sjajni protagonisti i Petar Kralj i Enver Petrovci, a ima takođe i veoma dobrih epizoda. Ukratko, verujem da smo napravili predstavu koja se očigledno tiče publike pošto, kao što znate, karte se rasprodaju za čitav mesec unapred, čim se pojave na blagajni.
Od pojave "Prijatelja" i
NIN-ove nagrade do dramatizacije i postavljanja na scenu proteklo je,
za naše prilike, izuzetno kratko vreme. Čime biste objasnili tu
brzinu? Možda činjenicom da ste godinama pisali pozorišnu kritiku
i uopšte bavili teatrom?
- Da li će komad biti odmah realizovan
ili ne, to zavisi od mnogo stvari koje neupućenima ne bi ni pale na
pamet. Od toga šta se paraleno radi, koji su glumci slobodni, koji
su bili angažovani u prethodnom projektu, itd. Mislim da je srećan
sticaj okolnosti ovaj moj tekst izveo tako brzo pred publiku.
A da li je uticalo i to što sam ja, kako kažete, pozorišni čovek? Možda, mada ne verujem. Uticalo je, verovatno, na činjenicu da su me pozvali da radim dramatizaciju. Ima ljudi koji su mnogo dublje od mene locirani u pozorištu, pa, ipak, ništa...
A da li je uticalo i to što sam ja, kako kažete, pozorišni čovek? Možda, mada ne verujem. Uticalo je, verovatno, na činjenicu da su me pozvali da radim dramatizaciju. Ima ljudi koji su mnogo dublje od mene locirani u pozorištu, pa, ipak, ništa...
Zadržavši iste likove i odnose,
napisali ste jedan gotovo potpuno novi tekst: kakva je to vrsta posla
bila?
- Pa, ima likova koji postoje u romanu,
a u drami su ispali. Bitno sam, međutim, redukovao situacije i od
nekoliko planova na kojima se odvija roman izabrao sam jedan - život
tog opštežitija - koji mi se učinio najzgodnijim za dramatizaciju.
Došao sam, međutim, do zaključka, radeći ovaj posao, da je potpuno iluzorno stvarati od romana dramu. Čini mi se da se jedino po sećanju na roman drama može pisati. I sve dok se nisam odlučio da pišem zapravo dramu, a ne dramatizaciju romana, posao mi je išao veoma loše. Vidi se po rezultatu. Mislim da predstava ima zaista malo veze sa romanom.
Došao sam, međutim, do zaključka, radeći ovaj posao, da je potpuno iluzorno stvarati od romana dramu. Čini mi se da se jedino po sećanju na roman drama može pisati. I sve dok se nisam odlučio da pišem zapravo dramu, a ne dramatizaciju romana, posao mi je išao veoma loše. Vidi se po rezultatu. Mislim da predstava ima zaista malo veze sa romanom.
I u romanu i u drami naznačen je
homoseksualni odnos između Vladana i Istrefa, glavnih junaka...
Odnos redak i neuobičajen za našu, čak i savremenu književnost:
zbog čega vam je baš takav odnos bio važan, jedan od bazičnih?
- Trebalo je izmisliti neki znak,
upadljiv znak za dekadenciju jednog posla u društvenoj situaciji
koju opisujem, pa mi se Vladanov latentni homoseksualizam učinio kao
dovoljno upadljiv i književno fotogeničan.
Zatim, i to što vi kažete: činjenica je da je naša literatura zaobilazila tu temu, pa je i to bio podsticaj za mene da pokušam da je obradim.
Treći i, možda, najvažniji razlog - postoji u predstavi, a mnogo slojevitije u romanu - odnosi se na metaforički plan, dakle preneseno značenje i mislim da na tom planu taj neostvareni homoseksualni odnos može da bude izvor novih asocijacija.
Zatim, i to što vi kažete: činjenica je da je naša literatura zaobilazila tu temu, pa je i to bio podsticaj za mene da pokušam da je obradim.
Treći i, možda, najvažniji razlog - postoji u predstavi, a mnogo slojevitije u romanu - odnosi se na metaforički plan, dakle preneseno značenje i mislim da na tom planu taj neostvareni homoseksualni odnos može da bude izvor novih asocijacija.
Vi ste uzeli za jednog od junaka
Albanca. Nekoliko meseci po prijemu NIN-ove nagrade, Kosovo je postalo
izuzetno aktuelno. Šta biste rekli za tu, uslovno govoreći,
paralelu?
- Pa, recimo da sam veštica, pa sam
predvideo događaje... Šalim se. Nisam, naravno, predvideo ništa.
To je bila čista koincidencija. Pošto se radi o velikim
civilizacijskim razlikama između ljudi koji su se našli na istom
geografskom prostoru - u poratno vreme, u kući Vladana
Hadžislavkovića - ja sam izabrao onu najveću u nadi da ću tako najbolje odslikati
civilizacijski problem s kojim se suočavamo.
Čudne su to stvari: pitanje je da li bi baš ovakva bila sudbina "Prijatelja" da nije bilo događaja na Kosovu.
Čudne su to stvari: pitanje je da li bi baš ovakva bila sudbina "Prijatelja" da nije bilo događaja na Kosovu.
Godinama ste neposredno pratili
Sterijino pozorje: šta mislite o njegovom novom ustrojstvu?
- Mislim da su učinjene neke vrlo,
vrlo ozbiljne greške. Koliko sam upoznat sa sastavom raznih tela
Sterijinog pozorja, ono je, pre svega, u personalnom pogledu vrlo
oslabljeno. Naročito je teško razumeti to što ono umesto da
postaje mlađe, postaje upravo po ljudima u njegovim strukturama
starije.
Mislim, dalje, da je razdvajanje funkcija umetničkog direktora i selektora katastrofalni potez. Posle više godina potpune letargije, prave i duboke krize Sterijinog pozorja, upravo su dva umetnička direktora i selektora Georgij Paro i Vladimir Stamenković relevatizirali tu ustanovu.
Naravno, osnivanje Programskog odbora, koji njegov predsednik Josip Vidmar otvoreno naziva u jednom intervjuu cenzurom, nešto je sasvim protivno našoj društvenoj praksi. Nisam siguran da će svi pristati da rade i učestvuju na Sterijinom pozorju tek pošto dobiju odobrenje jednog cenzornog tela.
Ako je sve to izazvano prošlogodišnjom kontroverzom oko predstava Dušana Jovanovića i Ljubiše Ristića, odnosno činjenicom da se Vidmaru njihove predstave nisu dopale, a ogromnoj većini drugih jesu, biće jasno da je trebalo imati više širine i strpljenja da bi se sačuvala ova ustanova kao živa i dejstvujuća u našem pozorišnom životu.
Mislim, dalje, da je razdvajanje funkcija umetničkog direktora i selektora katastrofalni potez. Posle više godina potpune letargije, prave i duboke krize Sterijinog pozorja, upravo su dva umetnička direktora i selektora Georgij Paro i Vladimir Stamenković relevatizirali tu ustanovu.
Naravno, osnivanje Programskog odbora, koji njegov predsednik Josip Vidmar otvoreno naziva u jednom intervjuu cenzurom, nešto je sasvim protivno našoj društvenoj praksi. Nisam siguran da će svi pristati da rade i učestvuju na Sterijinom pozorju tek pošto dobiju odobrenje jednog cenzornog tela.
Ako je sve to izazvano prošlogodišnjom kontroverzom oko predstava Dušana Jovanovića i Ljubiše Ristića, odnosno činjenicom da se Vidmaru njihove predstave nisu dopale, a ogromnoj većini drugih jesu, biće jasno da je trebalo imati više širine i strpljenja da bi se sačuvala ova ustanova kao živa i dejstvujuća u našem pozorišnom životu.
Šta vi lično mislite o predstavama tandema Jovanović - Ristić?
- Oni imaju zajedničko to što se ne
zadovoljavaju postojećim formama, već ih traže, i to uglavnom sa
uspehom, a na drugoj strani se ne libe da tematski prošire polje
kojim se kod nas teatar bavi, da uđu u najosetljivije teme našeg
istorijskog i društvenog postojanja kakva je, recimo, i njihova
poslednja predstava "Karamazovi".
Koliko je meni poznato, to je najsigurniji način da jedan teatar postane relevantan i niko kome je stalo do pozorišta ne može imati metodološke primedbe na njihovo postupanje.
Koliko je meni poznato, to je najsigurniji način da jedan teatar postane relevantan i niko kome je stalo do pozorišta ne može imati metodološke primedbe na njihovo postupanje.
Profesor ste i odnedavno dekan
Fakulteta dramskih umetnosti, dakle škole koja svake godine "liferuje" nove glumce, reditelje, dramaturge: kolike su stvarne
potrebe za tim kadrovima u našim uslovima kulture?
- Pa, razne profesije različito
kotiraju. Gotovo svi glumci, na primer, nađu zaposlenje, bilo u
beogradskim pozorištima, bilo na filmu, televiziji. Izvanbeogradska
pozorišta, međutim, vapiju za njima, nude im se i stanovi, ali ne
mogu da ih dobiju i pozorišni ljudi van metropole se sa razlogom
ljute, ali tu pomoći nema, jer nema načina kojim bi se oni
prisilili da odu.
Tako će biti sve do trenutka dok u Beogradu ne zavlada takva zasićenost glumcima da se više u njemu neće moći da igra, odnosno živi...
Tako će biti sve do trenutka dok u Beogradu ne zavlada takva zasićenost glumcima da se više u njemu neće moći da igra, odnosno živi...
Za razliku od njih, pozorišni reditelji lako odlaze u manja pozorišta, naročito u privremeni angažman, a i iz istog razloga: u beogradskim pozorištima veoma je teško dobiti rediteljski posao. Za divno čudo, do sada su dramaturzi dobro prolazili, naročito na radiju i televiziji, ali i tu počinje da se oseća zasićenost.
Od "filmskih studenata", montažeri i kamermani lako nalaze posao, a što se filmskih reditelja
tiče, to vam je i inače kod nas čista
lutrija. Na našem fakultetu ima sada 379 studenata, a na drugoj
strani vi imate, koliko ja znam, svega pet, šest školovanih glumaca
u pozorištima Srbije.
To je neprirodno i verovatni je izlaz da se krene više van Beograda. Vi imate paradoks i na drugoj strani: svuda u svetu na stotine njih pokušavaju da budu pisci ili glumci, a tek malo njih od toga i živi, to jest ogroman broj otpadne, dok kod nas, gledajući proporcionalno, mnogo više ljudi uspeva upravo da živi od pomenutih profesija.
To je neprirodno i verovatni je izlaz da se krene više van Beograda. Vi imate paradoks i na drugoj strani: svuda u svetu na stotine njih pokušavaju da budu pisci ili glumci, a tek malo njih od toga i živi, to jest ogroman broj otpadne, dok kod nas, gledajući proporcionalno, mnogo više ljudi uspeva upravo da živi od pomenutih profesija.
Koja je, po vašem osećanju, vaša
prava vokacija: pisac, teatrolog, pedagog? Može li se biti uspešan
u svemu tome?
- Ne mogu ja da procenjujem koliko sam u nečemu uspešan, ali znam da sa najviše ambicija pišem. Isto tako mislim da ono što se naziva kreativnim pisanjem ne mora nužno da bude u suprotnosti sa sposobnošću teoretskog mišljenja.
Ne verujem u glupavog pisca, sumnjam u neobrazovanog.
Što se pedagogije tiče, ja mislim da nisam profesor zato što se od pisanja ne može živeti, već zato što nalazim da je vrlo stimulativno, i sa stanovišta mentalne higijene korisno, svake godine sresti novu generaciju mladih ljudi, videti u čemu misle drugačije i na koji način osećaju.
Neko vreme bili ste i omiljeni
TV-voditelj emisija iz kulture, poput hronika sa Bitefa i Pozorja:
zbog čega ste se povukli iz TV-života?
- Najjednostavniji odgovor bi bio da mi je dosadilo. Ne može se jedan posao beskonačno raditi, a naročito ne ako čovek nije na njega prinuđen. Drugi razlog je, mada ga je teško braniti i argumentovati, što ja mislim da je televizija, ipak, medijum za mlađe i da njih treba tražiti.
Imam i treći: nema tog čoveka koji posle izvesnog vremena ne dosadi na malom ekranu, a naročito ako se često pojavljuje. I četvrti: imao sam druga posla. Ne može se sve raditi.
Razgovarala: Jasmina Lekić (Intervju, 1982.)
