Avgust 1967: Naš saradnik je posetio književnika Veljka Petrovića pre četiri meseca u njegovoj kući. Ovo su sećanja na taj susret...
Veljko Petrović je sedeo u naslonjači sa nogama uvijenim u ćebe, iako je tog aprilskog dana sunce ispunjavalo osobu. Osećao je tuđe prisustvo ali je držao oči zatvorene. Tako nekoliko minuta. I odjednom njegov pogled i reči poremetiše dostojanstvenost tišine kad starina razmišlja.
- Eto, tako živi panj kad i staro korenje izneveri - rekao je Veljko Petrović i sa krila podigao nekoliko pisama koja su stigla tog jutra: izvod iz žiro-računa, jedna dopisnica i račun za televizor.
Glas mu je bio snažan i odmeren, kao da je sastavljao svoju priču. Tako je govorio:
- Lepo je biti sam, ali usamljenost je teška. Prvi put sam je osetio kad je umro Jovan Skerlić. I ništa nisam napisao o toj teškoj praznini. Ne zato što je životni dah kratak, već jednostavno što čoveka stalno melju novi događaji: lepo sediš između dva vodenična kamena. Ništa ne pomaže ni kada ljudi hoće da te sačuvaju.
Kad sam bio u rovu na Kolubari, pozvao me je komandant i rekao: "Poginuo je Dimitrije Tucović. Ostaćemo bez književnika. Nego bolje idi u Beograd kao intendant, dok borbe prođu".
Ali ja sam za dva dana nakupovao robu po magacinima i krenuo opet u Valjevo. Čitavu noć sam putovao u furgonu i - razmišljao: da li je to pravo, tamo ginu vojnici a ja bezbedno sedim.
Kad odjednom furgon se otkači i pođe nizbrdicom, zahuktao, nosi mene pravo u smrt i odjednom ode do vraga i ja sa njim. Pukom sam srećom izbegao smrt.
Onda je opet zažmurio, kao da su samo sećanja i njegov život.
- Zašto ja ovo pričam? - upitao je.
A onda, odjednom se osmehnuo:
- Da, čovek to odmah ne može da shvati: i kad te neko tuče, on ti je prijatelj. Imao sam četiri godine kad sam, igrajući se sa decom u Sremskim Karlovcima pao u veliku krečanu. Žitak kreč se zaklopio iznad moje glave. U krečanu je skočio i izvukao me je jedan dunđerin. Skinuo mi je odelo i oprao vodom i tek onda me dobro isprašio po turu.
Nekada je i zrelom čoveku potrebno vreme i da sačeka da se događaji ponove, da bi shvatio.
Evo, samo ću još ovo da ispričam: Na Ceru, dođe komandant divizije na naš položaj. Mali sedokosi general prosto izgubljen na konju. Odjednom reče: "Književniče, dođi ovamo".
Prišao sam i salutirao, a on reče: "Gledaj ovo".
Kraj nas prolazi kolona trećepozivaca iz okoline Pirota. A pocepani, gladni, bez oružja.
"Kuda ćete, junaci?", pitao je general.
"U rat", odgovorili su trećepozivci.
"A gde su vam puške?"
"Će uzmemo od Švabe".
General se zaplače i meni kaže: "Evo,
zašto mrzim rat."
A 1945. godine nešto slično sam doživeo. Sa Bogdanom Popovićem bio sam u Sremu. Idemo, a svuda popaljene kuće, a majke i sestre u crnim maramama. A Bogdan Popović zaplaka i reče:
"Eto, zašto mrzim rat".
A 1945. godine nešto slično sam doživeo. Sa Bogdanom Popovićem bio sam u Sremu. Idemo, a svuda popaljene kuće, a majke i sestre u crnim maramama. A Bogdan Popović zaplaka i reče:
"Eto, zašto mrzim rat".
Onda je dugo ćutao.
Veljko, pa ti si poludeo...
- Hajdemo gore u moju radnu sobu -
rekao je i drvenim stepenicama pošao je na
sprat.
U ormanima knjige, na stolu knjige i hrpe rukopisa.
- Mnogo se štampa, ali mojih knjiga
nema mnogo. Ne znam da li izdavači ili ja ne valjam. A stalno
govore: "Bogata ste riznica, čitavo jedno vreme je u vama. To
ne sme da propadne. Pišite ..."
Tog trenutka je sa srdžbom rekao:
- Dali su mi magnetofon. "Pričajte
o svemu i svačemu što se setite, nabacajte samo materijal", rekli su. I ja sam jednog dana uključio magnetofon i počeo da hodam
po sobi i da glasno pričam.
Odjednom zastao sam i rekao: "Veljko, pa ti si poludeo, počeo si da razgovaraš sam sa sobom."
I to je moja poslednja rečenica zabeležena na magnetofonskoj traci.
Odjednom zastao sam i rekao: "Veljko, pa ti si poludeo, počeo si da razgovaraš sam sa sobom."
I to je moja poslednja rečenica zabeležena na magnetofonskoj traci.
Stari književnik je dugo ćutao
oborene glave. A onda je sasvim tiho sa setom rekao:
- Možda treba da prođe vreme, možda
treba da umrem, pa da shvate... Ali ja shvatam. Što ne dođeš da
ti pričam pa ti beleži. Dođi u svako doba dana i noći.
- Hoću, čika Veljko - obećao sam.
- Ali nemoj kao Petar da izdaš Hrista
- rekao je šaleći se i pripretio prstom.
Tog trenutka je zazvonilo zvonce.
- Zovu me na ručak - rekao je. - Moram
da idem. Moja žena kuva odličnu čorbu i treba poštovati tuđ rad.
To o čorbi su bile poslednje reči Veljka Petrovića koje sam zabeležio. Često sam se podsećao,
osećao i grižu savesti, ali nikada nisam više otišao. Nisam
ispunio obećanje. Kao i mnogi, nisam shvatio.
Njegove proročke reči su se obistinile: shvatio sam tek kad je vreme prošlo, sad kad više nije među nama.
Njegove proročke reči su se obistinile: shvatio sam tek kad je vreme prošlo, sad kad više nije među nama.
Napisao: M. Mladenović (Ilustrovana, 1967.)
