Maj 1983: Poznati zagrebački glumac priča o svom povratku televiziji (nekada je vodio emisiju "Spretno - sretno", danas vodi dečju seriju "Igra nije samo igra"), o odlasku sa direktorskog mesta "Komedije", o svojim trenutnim preokupacijama...
U TV seriji za decu "Igra nije samo igra", Vlado Štefančić, glumac, voditelj i jedan od autora ovih emisija, predstavlja deci goste i njihova zanimanja. Vedro i spretno, kako to rade samo iskusni voditelji!
- Ja spadam među najstarije žive
glumce u Zagrebu - šali se na svoj račun Štefančić. (Izgleda
premlado da bismo mu poverovali). - To je zato što sam počeo da se
bavim glumom veoma mlad, sa sedamnaest godina. Mene nije upamtila
samo jedna generacija, nego više njih.
I znate li što mi se događalo? Neki ljudi uporno tvrde da su me gledali u opereti "Grofica Marica" još tamo pre rata, tridesetih godina. Čak me uveravaju da sam nosio belu uniformu sa zlatnim dugmadima. A ja sam u to vreme bio tek rođen!
Pošto sam mlad počeo, igrao sam sa poznatim starim glumcima kao što su Vera Misita i Ruža Cvjetičanin. Ispratio sam staru generaciju glumaca i nastavio igrati sa svojom, a stariji gledaoci su to sve pomešali!
I znate li što mi se događalo? Neki ljudi uporno tvrde da su me gledali u opereti "Grofica Marica" još tamo pre rata, tridesetih godina. Čak me uveravaju da sam nosio belu uniformu sa zlatnim dugmadima. A ja sam u to vreme bio tek rođen!
Pošto sam mlad počeo, igrao sam sa poznatim starim glumcima kao što su Vera Misita i Ruža Cvjetičanin. Ispratio sam staru generaciju glumaca i nastavio igrati sa svojom, a stariji gledaoci su to sve pomešali!
• Serija za decu, koju sada vodite,
nije vaš prvi posao ove vrste?
- Ne, često sam radio sa decom i za
decu, čak se ne sećam više što sam sve radio... bilo je
toga dosta.
• Sećamo vas se kao poštara u
emisiji sa Mendom Mendovićem i Slavicom.
- Da, da bilo je to davno. Vodio sam i
seriju "Spretno-sretno"... Bilo je toga... morao bi se
prisetiti.
• Dugo vas nije bilo na televiziji?
- Do sada sam uvek bio domaćin i
voditelj tih dečjih emisija. Ovog puta trebalo je da režiram.
Prošlog leta pozvao me je urednik Dečjeg programa Televizije Zagreb
Pajo Kanižaj da napravimo probnu emisiju. Rado sam prihvatio.
Bilo je zamišljeno da svaki gost ujedno bude i domaćin, ali smo ubrzo svi uvideli da to neće ići. Kako sam već debelo bio u organizaciji posla, prebacili su me u voditelje. Uz to sam i jedan od autora emisije.
Bilo je zamišljeno da svaki gost ujedno bude i domaćin, ali smo ubrzo svi uvideli da to neće ići. Kako sam već debelo bio u organizaciji posla, prebacili su me u voditelje. Uz to sam i jedan od autora emisije.
• "Igra nije samo igra" je
ubrala dosta pohvala i uspeha i kritike i gledalaca. Kakav je vaš
doprinos kao autora i voditelja?
- Pa, pre svega moram reći da se ja
lično u ovakvim emisijama osećam kao riba u vodi. Kada sam u
studiju prepunom dece i gostiju, i to bez teksta, to je teško, ali
meni najdraže! Ja sam iz one generacije koju zovu "generacija
uživo", nas ništa pred kamerama nije smelo omesti, nije se
smelo dogoditi da staneš, da zaboraviš tekst.
Danas, kada emisija ide "uživo", to se objavi preko celog ekrana kao velika senzacija. Nama je to bilo normalno i svakodnevno. Radio sam tako dvadeset godina kao konferansje u emisiji "Veselo veče", imam iza sebe na desetke hiljada radio-emisija snimanih "uživo" i na stotine takvih emisija na televiziji.
Kada smo počeli raditi emisiju "Igra nije samo igra" znao sam da ćemo imati puno gostiju. Postavio sam sebi nekoliko pravila: pre svega, treba istaknuti gosta, a sebe potpuno potisnuti, zatim, treba izbeći silna čestitanja i komplimentiranja kojima je televizija tako sklona. Ipak, dužan sam prema svakom gostu da istaknem njegove najbolje kvalitete. Ali i ne manje dobre, a ipak prisutne.
Treće pravilo, koje to baš i nije, bilo je, oceniti trenutak kada prestajemo biti zanimljivi. Uvek tada pomislim: aha, sada bi nas trebalo isključiti. I u takvim trenucima nastojim se prisetiti nečeg interesantnog, da makar privremeno odgodimo to isključivanje televizora.
Danas, kada emisija ide "uživo", to se objavi preko celog ekrana kao velika senzacija. Nama je to bilo normalno i svakodnevno. Radio sam tako dvadeset godina kao konferansje u emisiji "Veselo veče", imam iza sebe na desetke hiljada radio-emisija snimanih "uživo" i na stotine takvih emisija na televiziji.
Kada smo počeli raditi emisiju "Igra nije samo igra" znao sam da ćemo imati puno gostiju. Postavio sam sebi nekoliko pravila: pre svega, treba istaknuti gosta, a sebe potpuno potisnuti, zatim, treba izbeći silna čestitanja i komplimentiranja kojima je televizija tako sklona. Ipak, dužan sam prema svakom gostu da istaknem njegove najbolje kvalitete. Ali i ne manje dobre, a ipak prisutne.
Treće pravilo, koje to baš i nije, bilo je, oceniti trenutak kada prestajemo biti zanimljivi. Uvek tada pomislim: aha, sada bi nas trebalo isključiti. I u takvim trenucima nastojim se prisetiti nečeg interesantnog, da makar privremeno odgodimo to isključivanje televizora.
Cela ova serija ima svoj razvoj. Svi
smo se u ekipi zajednički uigravali i bili smo jako zadovoljni, jer
smo imali čvrst okvir koji zahteva serija, ali nam je unutar tog
okvira sve bilo dopušteno i moguće. Zajednički smo se trudili da
svoj posao obavimo što bolje.
Ja se tako odnosim prema svakom poslu. Dok sam u pozorištu, dajem svoj maksimum, kada sam na televiziji, onda je ona za mene broj jedan i sve svoje psihofizičke mogućnosti usmeravam u tom pravcu. Tada ne postoji pozorište u meni. Jednostavno se "prekopčam".
Ja se tako odnosim prema svakom poslu. Dok sam u pozorištu, dajem svoj maksimum, kada sam na televiziji, onda je ona za mene broj jedan i sve svoje psihofizičke mogućnosti usmeravam u tom pravcu. Tada ne postoji pozorište u meni. Jednostavno se "prekopčam".
• Vaš rad i život, zapravo su
najvećim delom vezani za pozorište "Komedija"?
- Da, u "Komediju" sam došao
1949. godine. "Komedija" ima specifičan repertoar. To su,
uglavnom, komedije, mjuzikl i operete, dakle, muzičko-scenska dela
koja od glumaca zahtevaju totalno angažovanje. I glumu i pevanje i
pokret.
To je teško, ali upravo me to zadržalo da gotovo trideset godina budem vezan za ovu kuću.
To je teško, ali upravo me to zadržalo da gotovo trideset godina budem vezan za ovu kuću.
• Kako ste postali direktor "Komedije"?
- Pitajte me radije kako sam prestao da
budem direktor?!
• ?!
- Očekujete sigurno neki skandal!
Ne, jednostavno sam se povukao, posle deset godina. Bez buke i
skandala.
• Ali pozorište "Komedija"
je u to vreme doživljavalo svoj ponovni procvat?!
- Da, pre mog direktorstva, pozorište
uopšte, pa tako i pozorište "Komedija" zapalo je u krizu.
Ta se kriza ogledala na svim nivoima. I finansijskom, i
samoupravnom, i umetnmčkom, i kadrovskom. Mnoštvo glumaca koji su
do tada bili stalni članovi "Komedije", i ja među njima,
otišli smo u "dobrovoljno prognanstvo".
Ali nisam mogao izdržati da nešto ne uradim u toj situaciji.
Ali nisam mogao izdržati da nešto ne uradim u toj situaciji.
• Došli ste na mesto direktora?
- Da. Zbog tog direktorstva sam sve
napustio. Prekinuo sam s glumom, s televizijom, ali nije mi bilo
teško zanemariti svoj uspeh, jer sam sa velikim zadovoljstvom gledao
procvat pozorišta. I to je u neku ruku bio jedan od mojih uspeha!
• Nova karijera?
- Da, nova karijera, jer tada sam radio
samo to. Ali nije bilo uzalud. Bilo je to pozorište koje je na svom repertoaru imalo preko dvadeset i pet domaćih savremenih scenskih
dela. U tih deset godina, kao direktor, trudio sam
se da guram domaće autore, domaće mjuzikle, a mnoga strana dela
koja su doživela velike uspehe i u inostranstvu i kod nas igraju se
još dan-danas.
Evo, recimo, "Violinist na krovu" je postigao svojevrstan rekord. Na Brodveju je ovo delo igrano preko hiljadu dana zaredom, ali kod nas igra već punih trinaest godina, sa istim ansamblom, u istoj režiji, istoj scenografiji...
Evo, recimo, "Violinist na krovu" je postigao svojevrstan rekord. Na Brodveju je ovo delo igrano preko hiljadu dana zaredom, ali kod nas igra već punih trinaest godina, sa istim ansamblom, u istoj režiji, istoj scenografiji...
Pratim svoje predstave, ne odbacujem ih od sebe
• I sada da vas pitamo, kako ste
prestali biti direktor?
- U jednom trenutku sam osetio da sam
došao do jednog od mogućih vrhunaca. Kada je bio najbolji
repertoar, najviše plate, najveće zadovoljstvo glumaca - ja sam se
jednostavno povukao. Uvek sam nekako instinktivno osećao kada je
neophodno nešto menjati.
Kadgod sam osetio da se u nekom poslu počinjem automatizovati, kada bih postao dosadan sam sebi, uvek sam razmišljao kako li sam tek dosadio publici! I tada sam tražio nešto novo.
Kadgod sam osetio da se u nekom poslu počinjem automatizovati, kada bih postao dosadan sam sebi, uvek sam razmišljao kako li sam tek dosadio publici! I tada sam tražio nešto novo.
• A to novo bila je režija?
- Režijom sam se bavio i pre. Počeo
sam sa "Violinistom na krovu". To je bilo 1970, a onda sam
gotovo svake godine dodavao još ponešto: "Dundo Maroje',
"O-kaj", "Jalta, Jalta", "Gubec-beg",
"Grička vještica", "Gospoje i husari".
• Upravo ste završili režiju opere u
Hrvatskom narodnom kazalištu?
- Da, to je "Požar u operi" Borisa
Papandopula.
• I sva ta vaša dela još se, gotovo
istovremeno, prikazuju?
- Oko osam do deset predstava stalno se
izvode i stalno žive na sceni. Ja im ne dopuštam da umru.
Stalno sam uz njih. Nema dana da nisam na predstavi kada se izvodi
delo koje sam režirao. Pratim svoje predstave, ne odbacujem ih od
sebe kao neki režiseri koji završe posao i više ne brinu o njemu.
Ja sam tim predstavama "otac", a "dete" ne može odmah pravo u svet, ono raste i stari, ali može ponekad i posrnuti. A ja sam uvek u blizini da priskočim, da pomognem, ako treba. Ako osetim da glumcima to smeta, znam i da se odmaknem. Predstavu teba odgajati kao dete.
Ja sam tim predstavama "otac", a "dete" ne može odmah pravo u svet, ono raste i stari, ali može ponekad i posrnuti. A ja sam uvek u blizini da priskočim, da pomognem, ako treba. Ako osetim da glumcima to smeta, znam i da se odmaknem. Predstavu teba odgajati kao dete.
• Spremate li nešto novo?
- Treba da otputujem u Skoplje na
dogovor. Treba da režiram "Violinistu" u njihovom
pozorištu.
• Spomenuli ste trideset godina rada u "Komediji", a izgledate još mlado i vitalno?!
- Pa, tek su mi pedeset i dve godine.
Ostalo je u meni još sportskog, takmičarskog duha i volim da
savlađujem prepreke. Sada, na primer, noću pišem scenario za
dečju emisiju, danju je snimam, a ostalo vreme režiram u HNK ili
pratim svoja dela u "Komediji".
Mene rad održava i kada ga nema, ja ga izmislim!
Mene rad održava i kada ga nema, ja ga izmislim!
Razgovarala: Mirjana Grbac-Pismestrović (RTV revija, 1983.)
Najava emisije "Spretno - sretno" (subota, 25. januar 1975, I program, 18:15)
Takmičare će i ovoga puta da pratm Vojni orkestar Zagreb s dirigentom potpukovnikom Josipom Jankovićem.
Voditelj je, kao što znamo, poznati zagrebački glumac i direktor "Zagrebačke komedije" Vlado Štefančić. Urednik je Mladen Bjažić, a emisiju je režirao Tinko Globočnik.
Inače, autori kažu da je ovo prilika da mališani kroz zabavu nauče dosta o elektrotehnici i njenom čudnom svetu, nedokučivom i za mnoge starije, koji privlači dečju pažnju i razigrava njihovu maštu, tako da će igre vezane za ovu emisiju biti veoma zanimljive.
Kako je ranije bilo predviđeno, serija "Spretno - sretno" trebalo je da se okonča krajem prošle godine, ali odlučeno je da se nastavi i u 1975. sa novih pet emisija.
Posle toga će TV-Zagreb u saradnji sa TV-Sarajevom sastaviti jedan zajednički program za decu. Biće to niz emisija na temu fizička kultura mladih. Elementi poznatih sportskih igara biće primenjeni na nove dečje igre, koje će za tu priliku izmisliti stručnjaci. Veći deo ovih emisija snimaće se na otvorenom prostoru. (RTV revija, 1975.)