Pages

Vlado Štefančić '83: Teško je biti voditelj u studiju prepunom dece i gostiju - ali, meni je to najdraže


Maj 1983: Poznati zagrebački glumac priča o svom povratku televiziji (nekada je vodio emisiju "Spretno - sretno", danas vodi dečju seriju "Igra nije samo igra"), o odlasku sa direktorskog mesta "Komedije", o svojim trenutnim preokupacijama...

U TV seriji za decu "Igra nije samo igra", Vlado Štefančić, glumac, voditelj i jedan od autora ovih emisija, predstavlja deci goste i njihova zanimanja. Vedro i spretno, kako to rade samo iskusni voditelji!

- Ja spadam među najstarije žive glumce u Zagrebu - šali se na svoj račun Štefančić. (Izgleda premlado da bismo mu poverovali). - To je zato što sam počeo da se bavim glumom veoma mlad, sa sedamnaest godina. Mene nije upamtila samo jedna generacija, nego više njih.

I znate li što mi se događalo? Neki ljudi uporno tvrde da su me gledali u opereti "Grofica Marica" još tamo pre rata, tridesetih godina. Čak me uveravaju da sam nosio belu uniformu sa zlatnim dugmadima. A ja sam u to vreme bio tek rođen!

Pošto sam mlad počeo, igrao sam sa poznatim starim glumcima kao što su Vera Misita i Ruža Cvjetičanin. Ispratio sam staru generaciju glumaca i nastavio igrati sa svojom, a stariji gledaoci su to sve pomešali!


• Serija za decu, koju sada vodite, nije vaš prvi posao ove vrste?


- Ne, često sam radio sa decom i za decu, čak se ne sećam više što sam sve radio... bilo je toga dosta.


• Sećamo vas se kao poštara u emisiji sa Mendom Mendovićem i Slavicom.


- Da, da bilo je to davno. Vodio sam i seriju "Spretno-sretno"... Bilo je toga... morao bi se prisetiti.


• Dugo vas nije bilo na televiziji?


- Do sada sam uvek bio domaćin i voditelj tih dečjih emisija. Ovog puta trebalo je da režiram. Prošlog leta pozvao me je urednik Dečjeg programa Televizije Zagreb Pajo Kanižaj da napravimo probnu emisiju. Rado sam prihvatio.

Bilo je zamišljeno da svaki gost ujedno bude i domaćin, ali smo ubrzo svi uvideli da to neće ići. Kako sam već debelo bio u organizaciji posla, prebacili su me u voditelje. Uz to sam i jedan od autora emisije.


• "Igra nije samo igra" je ubrala dosta pohvala i uspeha i kritike i gledalaca. Kakav je vaš doprinos kao autora i voditelja?


- Pa, pre svega moram reći da se ja lično u ovakvim emisijama osećam kao riba u vodi. Kada sam u studiju prepunom dece i gostiju, i to bez teksta, to je teško, ali meni najdraže! Ja sam iz one generacije koju zovu "generacija uživo", nas ništa pred kamerama nije smelo omesti, nije se smelo dogoditi da staneš, da zaboraviš tekst.

Danas, kada emisija ide "uživo", to se objavi preko celog ekrana kao velika senzacija. Nama je to bilo normalno i svakodnevno. Radio sam tako dvadeset godina kao konferansje u emisiji "Veselo veče", imam iza sebe na desetke hiljada radio-emisija snimanih "uživo" i na stotine takvih emisija na televiziji.

Kada smo počeli raditi emisiju "Igra nije samo igra" znao sam da ćemo imati puno gostiju. Postavio sam sebi nekoliko pravila: pre svega, treba istaknuti gosta, a sebe potpuno potisnuti, zatim, treba izbeći silna čestitanja i komplimentiranja kojima je televizija tako sklona. Ipak, dužan sam prema svakom gostu da istaknem njegove najbolje kvalitete. Ali i ne manje dobre, a ipak prisutne.

Treće pravilo, koje to baš i nije, bilo je, oceniti trenutak kada prestajemo biti zanimljivi. Uvek tada pomislim: aha, sada bi nas trebalo isključiti. I u takvim trenucima nastojim se prisetiti nečeg interesantnog, da makar privremeno odgodimo to isključivanje televizora.

Cela ova serija ima svoj razvoj. Svi smo se u ekipi zajednički uigravali i bili smo jako zadovoljni, jer smo imali čvrst okvir koji zahteva serija, ali nam je unutar tog okvira sve bilo dopušteno i moguće. Zajednički smo se trudili da svoj posao obavimo što bolje.

Ja se tako odnosim prema svakom poslu. Dok sam u pozorištu, dajem svoj maksimum, kada sam na televiziji, onda je ona za mene broj jedan i sve svoje psihofizičke mogućnosti usmeravam u tom pravcu. Tada ne postoji pozorište u meni. Jednostavno se "prekopčam".


• Vaš rad i život, zapravo su najvećim delom vezani za pozorište "Komedija"?


- Da, u "Komediju" sam došao 1949. godine. "Komedija" ima specifičan repertoar. To su, uglavnom, komedije, mjuzikl i operete, dakle, muzičko-scenska dela koja od glumaca zahtevaju totalno angažovanje. I glumu i pevanje i pokret.

To je teško, ali upravo me to zadržalo da gotovo trideset godina budem vezan za ovu kuću.


• Kako ste postali direktor "Komedije"?


- Pitajte me radije kako sam prestao da budem direktor?!


• ?!


- Očekujete sigurno neki skandal! Ne, jednostavno sam se povukao, posle deset godina. Bez buke i skandala.


• Ali pozorište "Komedija" je u to vreme doživljavalo svoj ponovni procvat?!


- Da, pre mog direktorstva, pozorište uopšte, pa tako i pozorište "Komedija" zapalo je u krizu. Ta se kriza ogledala na svim nivoima. I finansijskom, i samoupravnom, i umetnmčkom, i kadrovskom. Mnoštvo glumaca koji su do tada bili stalni članovi "Komedije", i ja među njima, otišli smo u "dobrovoljno prognanstvo".

Ali nisam mogao izdržati da nešto ne uradim u toj situaciji.


• Došli ste na mesto direktora?


- Da. Zbog tog direktorstva sam sve napustio. Prekinuo sam s glumom, s televizijom, ali nije mi bilo teško zanemariti svoj uspeh, jer sam sa velikim zadovoljstvom gledao procvat pozorišta. I to je u neku ruku bio jedan od mojih uspeha!


• Nova karijera?


- Da, nova karijera, jer tada sam radio samo to. Ali nije bilo uzalud. Bilo je to pozorište koje je na svom repertoaru imalo preko dvadeset i pet domaćih savremenih scenskih dela. U tih deset godina, kao direktor, trudio sam se da guram domaće autore, domaće mjuzikle, a mnoga strana dela koja su doživela velike uspehe i u inostranstvu i kod nas igraju se još dan-danas.

Evo, recimo, "Violinist na krovu" je postigao svojevrstan rekord. Na Brodveju je ovo delo igrano preko hiljadu dana zaredom, ali kod nas igra već punih trinaest godina, sa istim ansamblom, u istoj režiji, istoj scenografiji...



Pratim svoje predstave, ne odbacujem ih od sebe 




• I sada da vas pitamo, kako ste prestali biti direktor?


- U jednom trenutku sam osetio da sam došao do jednog od mogućih vrhunaca. Kada je bio najbolji repertoar, najviše plate, najveće zadovoljstvo glumaca - ja sam se jednostavno povukao. Uvek sam nekako instinktivno osećao kada je neophodno nešto menjati.

Kadgod sam osetio da se u nekom poslu počinjem automatizovati, kada bih postao dosadan sam sebi, uvek sam razmišljao kako li sam tek dosadio publici! I tada sam tražio nešto novo.


• A to novo bila je režija?


- Režijom sam se bavio i pre. Počeo sam sa "Violinistom na krovu". To je bilo 1970, a onda sam gotovo svake godine dodavao još ponešto: "Dundo Maroje', "O-kaj", "Jalta, Jalta", "Gubec-beg", "Grička vještica", "Gospoje i husari".


• Upravo ste završili režiju opere u Hrvatskom narodnom kazalištu?


- Da, to je "Požar u operi" Borisa Papandopula.


• I sva ta vaša dela još se, gotovo istovremeno, prikazuju?


- Oko osam do deset predstava stalno se izvode i stalno žive na sceni. Ja im ne dopuštam da umru. Stalno sam uz njih. Nema dana da nisam na predstavi kada se izvodi delo koje sam režirao. Pratim svoje predstave, ne odbacujem ih od sebe kao neki režiseri koji završe posao i više ne brinu o njemu.

Ja sam tim predstavama "otac", a "dete" ne može odmah pravo u svet, ono raste i stari, ali može ponekad i posrnuti. A ja sam uvek u blizini da priskočim, da pomognem, ako treba. Ako osetim da glumcima to smeta, znam i da se odmaknem. Predstavu teba odgajati kao dete.


• Spremate li nešto novo?


- Treba da otputujem u Skoplje na dogovor. Treba da režiram "Violinistu" u njihovom pozorištu.


• Spomenuli ste trideset godina rada u "Komediji", a izgledate još mlado i vitalno?!


- Pa, tek su mi pedeset i dve godine. Ostalo je u meni još sportskog, takmičarskog duha i volim da savlađujem prepreke. Sada, na primer, noću pišem scenario za dečju emisiju, danju je snimam, a ostalo vreme režiram u HNK ili pratim svoja dela u "Komediji".

Mene rad održava i kada ga nema, ja ga izmislim!

Razgovarala: Mirjana Grbac-Pismestrović (RTV revija, 1983.)



Najava emisije "Spretno - sretno" (subota, 25. januar 1975, I program, 18:15)




Današnja epizoda ove dečje serije "Halo, halo, da li me vidiš?" snimljena je u prostorijama i halama Radio-industrije Zagreb. Televizijska ekipa i mališani, učenici škola "Antun Mihanović" i "Grigor Vitez" iz Zagreba, na licu mesta upoznaće se sa procesom proizvodnje radio i televizijskih prijemnika.

Takmičare će i ovoga puta da pratm Vojni orkestar Zagreb s dirigentom potpukovnikom Josipom Jankovićem.

Voditelj je, kao što znamo, poznati zagrebački glumac i direktor "Zagrebačke komedije" Vlado Štefančić. Urednik je Mladen Bjažić, a emisiju je režirao Tinko Globočnik.

Inače, autori kažu da je ovo prilika da mališani kroz zabavu nauče dosta o elektrotehnici i njenom čudnom svetu, nedokučivom i za mnoge starije, koji privlači dečju pažnju i razigrava njihovu maštu, tako da će igre vezane za ovu emisiju biti veoma zanimljive.

Kako je ranije bilo predviđeno, serija "Spretno - sretno" trebalo je da se okonča krajem prošle godine, ali odlučeno je da se nastavi i u 1975. sa novih pet emisija.

Posle toga će TV-Zagreb u saradnji sa TV-Sarajevom sastaviti jedan zajednički program za decu. Biće to niz emisija na temu fizička kultura mladih. Elementi poznatih sportskih igara biće primenjeni na nove dečje igre, koje će za tu priliku izmisliti stručnjaci. Veći deo ovih emisija snimaće se na otvorenom prostoru. (RTV revija, 1975.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate