Oktobar 1981: Hard rock, "HEAVY METAL"
- pri pomenu ovih termina odmah se pomisli: žestoko, neodoljivo,
strasno, vatreno!!! Zvuk koji je stekao ogroman broj pristalica; zvuk
koji je protekle decenije imao zvezdane, ali i krizne trenutke, i
zvuk koji u poslednje dve sezone doživljava svoje ponovno rađanje. Postoji jedna dosta, interesantna, teza: "HEAVY METAL" je faza u razvitku mladića,
obavezna kao pubertet. Stasala je nova generacija klinaca,
interesovanje za "HM" muziku se reaktiviralo, mladi ljudi u novim bendovima su počeli da
sviraju "podmlađenu" pesmu.
Dugačke kose, zamašćene
farmerke... uniforma od juče, koja je ponovo postala moderna.
Mladi igraju kao da glavama žele da sruše nevidljiv zid i sviraju
zamišljene gitare, kao njihovi "heroji" na pozornici.
Lica su se promenila, ali pesma, buka je ostala ista. Isti akordi,
iste poze kao prethodnici, iste jakne i izvezena imena na platnima,
prišivena na kožu.
No, jedno ime se, ipak, izdvaja svojom
popularnošću, pozicijama na listama "najtraženijih"
albuma, neograničenom privrženošću publike: AC/DC.
Grupa AC/DC (Ejsi, disi) osnovana je
1973. godine u Sidneju, Australija, ali se u mnogome razlikuje od
tamošnjih muzičkih eksportnih proizvoda: (Bee Gees, Little River
Band, Split Enz, Olivia Newton John...)
Hroničari i novinari se
slažu u proceni: oni su vrlo nemarni i bez većih ambicija. Muzika im nije ni najmanje originalna.
Osim neizveštačene žestine i scenske dinamike - u njoj nema ničeg
naročitog.
Oni su primer rokera koji predstavljaju ideju koja dobija
pun smisao na koncertima.
Da biste se uverili u tačnost te
tvrdnje, dovoljno je posmatrati dvadeset dvogodišnjeg solo gitaristu
i vođu grupe Angusa Janga. Deluje krajne dopadljivo i neodoljivo.
Obučen u đačku uniformu, u kratkim pantalonama, dečačkog
izgleda.
"Elektrificirani klovn", u isto vreme je i vrlo talentovani svirač.
Sami AC/DC na
pozornici zvuče kao abartovana mašina nepresušne energije, s
vokalistom grubog glasa dimne bombe, solo sviranje gitara; pevač
otkriva torzo; buka iz zvučnika je bolna, mlađani Angus Jang se u
žaru penje pevaču na leđa... Oni stariji poznaju, ove scene još
od pre deset godina. Točak istorije se okrenuo.
- Prvi koncert održali smo u jednoj
gimnaziji posle doručka, za vreme odmora - priseća se Angus Jang. - Zatim smo instalirali opremu u jednom baru i te večeri imali dva
nastupa. U to vreme smo noću radili, sledećeg dana spavali, a dan
kasnije nastavljali posao. To je bila cena koju smo morali da
plaćamo.
Godina 1976. je presudna. Tada se
ustalila postava: braća Jang, gitaristi, Bon Skot (prošle godine je
umro) glas, Fil Rad, bubnjevi i Klif Vilijams, basista.
Kao vodeća grupa Australije, sele se u Englesku.
Neki producenti su ubrzo pronašli da
su glasovi AC/DC i kvarteta "Slade" veoma slični, da
novodošli predstavljaju čist "visokovoltažni rok" koji
se ponovo vraća u modu.
Zato i nije čudo što su ubrzo postali
omiljeni kod mlade publike (koja im je i glavno uporište).
Ljubimac
i zaštitni znak njihovih đačkih torbi, ispisanih zidova, jakni...
je Angus. Kratke pantalonice, bela košulja, đačka bluza i torba na
leđima - to su njegovi zaštitni znakovi.
Slušajući ritam svog
brata Malkoma suludo se upušta u zabavu.
Novi pevač, Brajen Džonson,
impresioniran je Angusovom energijom. Zato kaže:
- Oduvek sam zeleo da iz nekog prikrajka
vidim kako izgledamo na sceni. Naročito Angus i njegova predstava.
Ne verujem da će ikada prestati da se ludira jer je duboko ubeđen da
to sve vredi. Veruje u to još od školskih dana. Naime, on je i
tada imao svoju grupu. Jedanput, na nekoj priredbi, nije stigao da se
presvuče za nastup. Izašao je drugačije nego što je planirao.
Publici se to dopalo i on je od tada ubeđen da su takvi "školski
kostimi" i te kako pogodni za nastupe.
Publika nije impresionirana sadržajem
i porukama tekstova AC/DC. Ipak, oni se i pored svega, neće menjati.
"Rosie", "Highway To Hell", "If You Want
Blood", "Touch Too Much", "You Shook..." su
tipični naslovi pesama grupe koja je veći deo svog postojanja
provela na turnejama.
- U našim pesmama ne postoji poruka -
izjavljuje Angus. - Mi samo pevamo o svakodnevnim događajima i
stvarima. Publika je jedini kritičar i stručnjak koga poznajemo i
do kojeg držimo. Ona dolazi na koncerte da bi se zabavila. To je
cela naša filozofija.
I to je zaista tako. Na sceni AC/DC
zabavljaju publiku. Muzika koju izvode tera na igru. Dominira Angus
svojim energičnim sviranjem, agresivnim glasom i zabavljačkim
veštinama. Publika mu teško odoleva.
- Publika sve prihvata kao deo
predstave, a za mene je to pravi košmar. Angus često nepromišljeno
uleti među svoje obožavaoce, a oni skoče na njega u poteri za
suvenirom. Žele da mu iščupaju žicu sa gitare ili vlas kose. Taj
metež, kad on reskira život, često se pretvara u pravu pometnju.
Postoji još jedan manje opasan način
kako Angusovi obožavaoci izražavaju svoju naklonost. Većina na
koncerte (i uopšte) dolazi obučena u đačke bluze.
- Da - kaže gitarista - naša publika je
vrlo zgodna i veoma nam je naklonjena. Nosi džins i duge kose i ne
prati modu. Ne interesuje se za pank ili neki drugi novi pokret.
Dirljivo je što nas smatraju za teškometalnu rok grupu i veruju da
se nikada nećemo promeniti.
Ipak, pojava poslednjeg albuma "Black
In Black" označava mnoge izmene za grupu. U snimanju albuma
nisu učestvovali isti producenti kao za prethodne.
Njihovi stari
saradnici zamenjeni su Robertom Džon Lengom, koji je radio sa
grupama "Boomtown Rats", "Thin Lizzy", "City Boy", "Queen", Gremom
Parkerom. To je, u stvari, producent koji je stajao iza mnogih
komercijalnih grupa što je za AC/DC, na prvi pogled, prilično
poražavajuće i izdajnički. Uobičajeno mišljenje da: promena
producenta znači, obično, i promenu grupe.
- Mi želimo da sarađujemo sa
producentom koji ima isto ili slično mišljenje o muzici kao i mi.
Istovremeno želimo i što brojniju publiku.
Poslednji album "Black
In Black" pokazao je da AC/DC stoji na čvrstim pozicijama. Novi, "heavy metal talas" je
samo nastavak, novo poglavlje baražne vatre na naša čula.
Novoprišivena nalepnica "novi talas" ne odgovara.
Jučerašnji obožavaoci "heroja" gitare su sami postali
"heroji" novih generacija, koji će ih, možda, jednog dana
slediti.
Napisao: Dragan Gojković (Strip zabavnik, 1981.)