Jun 1978: Arhitekta Aleksandar Deroko, rođen u Beogradu 1894, bio je preko 40 godina profesor Univerziteta u Beogradu i član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 1955. U toku više od 50 godina rada, bavio se raznim naučnim i kulturnim delatnostima.
Napisao je i objavio 12 stručnih knjiga i preko 100 drugih radova na raznim jezicima, iz oblasti istorije umetnosti (naročito srednjevekovne u našoj zemlji, kao jedan od pionira na tome polju) i etnografije. Učestvovao je na velikom broju naučnih kongresa i održao niz javnih predavanja u zemlji i inostranstvu. Projektovao je i izveo više umetnički obrađenih građevina.
U mladosti, aktivno se bavio sportom. U prvom svetskom ratu učestvovao je kao avijatičar i ima francuska odlikovanja sa solunskog fronta.
Pored ostalih priznanja, dobitnik je
Sedmojulske nagrade (1965), nosilac Ordena rada sa crvenom zastavom,
i jedan od prvih akademika koji je dobio plaketu SANU, kao njeno najviše naučno priznanje.
U poslednje vreme, intenzivno se bavi slikarstvom.
U poslednje vreme, intenzivno se bavi slikarstvom.
*****
U ŽIVOTU sam imao raznih poziva i
zanimanja. I onih koje sam sam birao i onih koje su mi prilike
određivale. Tako sam bio čak i ratnik i u prvom i u drugom svetskom
ratu. U prvom četiri godine a u drugom desetak dana.
Svašta sam tu video i doživeo, no možda bi nekoga od mlađih ljudi današnjice, koji o starim ratovima toliko znaju iz herojskih priča i sa velikih i malih ekrana, mogla interesovati i neka druga strana svega toga, manje patetična i slavna.
Svašta sam tu video i doživeo, no možda bi nekoga od mlađih ljudi današnjice, koji o starim ratovima toliko znaju iz herojskih priča i sa velikih i malih ekrana, mogla interesovati i neka druga strana svega toga, manje patetična i slavna.
Početak ove priče vodi tamo dole na
solunski front, za vreme prvog svetskog rata. Bio sam ono što se
tada zvalo đak-narednik, iz one klase "Hiljadu i trista kaplara"
koja je pošla u kolubarsku bitku na Rajac i Suvobor, ali me je
sudbina nekako pre tog polaska bacila na drugu stranu. Primili su me
kao dobrovoljca da, sa još nekim drugima, u Francuskoj učim da
budem pilot-avijatičar.
No, o tome dalje neću pričati. Bio
sam, dakle, posle tamo na solunskom frontu, i tamo je bio i trajao
taj dugi rat i u njemu razne zgode i nezgode.
SAM SOLUN je bio tada jedan fantastični
centar svega i svačega. Bio je pozadina, živa i bučna, daleka od
fronta, a tada varoši u pozadini nisu ni znale šta je to
bombardovanje iz vazduha, kako je to bilo posle, u drugome svetskom
ratu, za celu Evropu.
Svih onih nekoliko stotina hiljada Francuza, Engleza, Srba, Grka, Italijana, pa i Rusa, prošlo je tuda, zadržavajući se duže ili kraće. Tu su bili štabovi, bolnice, glavno snabdevanje - a iznad svega zabava.
Iako aerodromi nisu bili baš tamo u planinama, blizu rovova, već ovamo dublje u pozadini, pa neki i blizu Soluna, ipak život je tu bio onakav kakav je rat dopuštao, surov i težak.
Svih onih nekoliko stotina hiljada Francuza, Engleza, Srba, Grka, Italijana, pa i Rusa, prošlo je tuda, zadržavajući se duže ili kraće. Tu su bili štabovi, bolnice, glavno snabdevanje - a iznad svega zabava.
Iako aerodromi nisu bili baš tamo u planinama, blizu rovova, već ovamo dublje u pozadini, pa neki i blizu Soluna, ipak život je tu bio onakav kakav je rat dopuštao, surov i težak.
Veliko iskušenje bio je onaj noćni
Solun koji nam se izdaleka činio kao vatromet. Samo što je on, sa
svim svojim privlačnostima, bio nama teško dostupan.
Trebala je izuzetna dozvola koja se teško dobijala, i uz sasvim
izuzetan razlog. Pa i sa tom dozvolom, noćni barovi i zabave, bar
nama nižima u vojsci, bili su zabranjeni. Patrole su krstarile svuda
i proveravale dozvole i papire.
Srbi su se najtešnje družili sa
Francuzima. Mi, podoficiri - sa francuskim podoficirima. Po eskadrilama je bilo mnogo pilota i mehaničara iz fabrika u
pariskim predgrađima, sve veseli i dovitljivi mladići.
Ubrzo su oni pronašli rešenje: lako je bilo u Solunu nabaviti civilno odelo. To su svršavali oni koji su išli tamo službenim poslom, za snabdevanje. Onda se u prvi mrak izlazilo na drum za Solun, gde su prolazili kamioni (najčešće engleski), i na kakvoj okuci, gde kola usporavaju, kačilo se i uskakalo, a pred Solunom iskakalo i u pomrčini presvlačilo u civil.
Tako se slobodno mogla provoditi noć u velikome i sjajnom baru i dansingu "Tour Blanche" kod Beas-kule.
Ubrzo su oni pronašli rešenje: lako je bilo u Solunu nabaviti civilno odelo. To su svršavali oni koji su išli tamo službenim poslom, za snabdevanje. Onda se u prvi mrak izlazilo na drum za Solun, gde su prolazili kamioni (najčešće engleski), i na kakvoj okuci, gde kola usporavaju, kačilo se i uskakalo, a pred Solunom iskakalo i u pomrčini presvlačilo u civil.
Tako se slobodno mogla provoditi noć u velikome i sjajnom baru i dansingu "Tour Blanche" kod Beas-kule.
Pred samu zoru, opet na periferiji
grada, presvlačilo se u uniforme i kačilo ostrag na kamione. U
eskadrili nije bilo strogosti, jedino su bile gadne one patrole u
varoši i njihove drakonske kazne.
Eto, to bi bio prvi deo jedne pričice,
iz ratovanja u prvom svetskom ratu. No godine su prošle zatim, i
pošao sam i u drugi svetski rat. Pitala me žena:
"Zar ti nemaš svoj oficirski sanduk?"
Poneo sam ja moj ruksak i u njemu civilno odelo. Za svaki slučaj, šta ja znam, može opet trebati za nešto. I poslužilo je.
"Zar ti nemaš svoj oficirski sanduk?"
Poneo sam ja moj ruksak i u njemu civilno odelo. Za svaki slučaj, šta ja znam, može opet trebati za nešto. I poslužilo je.
ZAROBILI su nas Nemci u Sarajevu. Bilo
nas je, kažu, tu pet-šest hiljada oficira (bio sam rezervni major).
Njih, Nemaca, malo. Suviše su brzo išli, i oni prvi odoše dalje, a
Gestapo još nije bio stigao. Nekoliko dana nije imao ko ni da nas
negde smesti ni da nas hrani.
Bili smo doduše prikupljeni u nekoj velikoj kasarni, ali smo slobodno išli u varoš za ručak i večeru, pa i na spavanje.
Bili smo doduše prikupljeni u nekoj velikoj kasarni, ali smo slobodno išli u varoš za ručak i večeru, pa i na spavanje.
Nekako se sprijateljim ja sa jednim
našim marinskim oficirom i rešimo nas dvojica da ne pođemo u
zarobljeništvo.
On poskida širite i sjajnu dugmad sa svoje uniforme, i tako je pretvori u civil. Ja izvučem svoj civil a uniformu polijem gasom i spalim u šporetu jedne napuštene kuće (Sarajevo su bili bombardovali italijanski avioni i mnoge kuće su bile napuštene) i uzmemo ti mi lepo, nas dvojica, sobu u hotelu "Evropa".
On poskida širite i sjajnu dugmad sa svoje uniforme, i tako je pretvori u civil. Ja izvučem svoj civil a uniformu polijem gasom i spalim u šporetu jedne napuštene kuće (Sarajevo su bili bombardovali italijanski avioni i mnoge kuće su bile napuštene) i uzmemo ti mi lepo, nas dvojica, sobu u hotelu "Evropa".
Čujemo mi da su u tadanjoj Većnici
počeli davati objave izbeglicama. Umešamo se i mi, i kroz jedno
prozorče ostrag, tamo iza zgrade, dobijemo za po pet stotina dinara
"ausvajze" sa pravim nemačkim štambiljima.
Nemci nisu imali još svoje osoblje ni one "blic-medl", pa su angažovali domaće daktilografkinje iz Opštine, koje su znale nešto nemački, a ove se snašle te pomogle i narodu i sebi.
Nemci nisu imali još svoje osoblje ni one "blic-medl", pa su angažovali domaće daktilografkinje iz Opštine, koje su znale nešto nemački, a ove se snašle te pomogle i narodu i sebi.
Taman mi to tako udesili, kad po
zidovima izlepiše velike objave: ko se bude presvukao u civil, biće
streljan. Ono "ERSCHOSSEN" baš crno i krupno. Dakle, nema
šale, ipak ćemo morati sa ostalima.
Moj prijatelj počne opet prišivati ona sjajna dugmeta i širite, a ja šta ću? Vidim neke naše oficire da nešto kupuju kod Tilera.
To je bila jedna radnja za sve oficirske potrebe naše tadanje vojske. Uđem i ja tamo, kad tamo puno nemačkih oficira, kupuju i oni. Pitam ja imaju li kakvu gotovu uniformu za mene? Kažu nema, ali može za dvadeset četiri časa da se nešto napravi. Te sad, verovao mi ko ili ne, stojimo mi barabar, nemački oficir i ja, pred onim trodelnim ogledalom i "šnajca" nam uzima meru...
Moj prijatelj počne opet prišivati ona sjajna dugmeta i širite, a ja šta ću? Vidim neke naše oficire da nešto kupuju kod Tilera.
To je bila jedna radnja za sve oficirske potrebe naše tadanje vojske. Uđem i ja tamo, kad tamo puno nemačkih oficira, kupuju i oni. Pitam ja imaju li kakvu gotovu uniformu za mene? Kažu nema, ali može za dvadeset četiri časa da se nešto napravi. Te sad, verovao mi ko ili ne, stojimo mi barabar, nemački oficir i ja, pred onim trodelnim ogledalom i "šnajca" nam uzima meru...
Odelo će kao sutra biti gotovo, nosi
ga radnik kući da sašije prekonoć.
I UNIFORMA mi je, kakva takva, bez
probe, zbilja bila sutradan gotova. Obučem je ja i pođemo obojica u
onu kasarnu. Tamo strašna slika. Haos i gužva. Ljudi utučeni.
Atmosfera kraj nje deprimirajuća. Prespavamo mi tu noć na podu i
slami...
Ujutru se formira prvi transport za stanicu. Viču, ko nije iz Srbije neka se izdvoji.
Ujutru se formira prvi transport za stanicu. Viču, ko nije iz Srbije neka se izdvoji.
Pogledamo se nas dvojica, zaboravimo na
ono "ERSCHOSSEN". Još nam pred očima stravična slika
Beograda u noći šestoga aprila kad smo iz njega pošli, pa se pod
Avalom još poslednji put okrenuli a ono ceo horizont u plamenu.
Šta je sa mojima, koje sam ostavio da iz kuće beže nekuda usred bombardovanja? Kad bismo mogli prvo da vidimo šta je i kako je, pa ćemo se i tamo prijaviti. Valjda i tamo kupe. To nam ne gine.
Šta je sa mojima, koje sam ostavio da iz kuće beže nekuda usred bombardovanja? Kad bismo mogli prvo da vidimo šta je i kako je, pa ćemo se i tamo prijaviti. Valjda i tamo kupe. To nam ne gine.
U nekom mračnom hodniku, podrumu, šta
li je, presvučemo se mi opet u civil, i sa onim švapskim ausvajzima
na kapiju. Ustaša (jer su stražu čuvali oni) vrti glavom, ali su
štambilji sa onim krilcima ipak dovoljno ubedljivi, te ti mi
uhvatimo prvi "pajton" (fijaker) i trkom na stanicu.
Čuli smo da će, zbog rasterećenja varoši od silnih izbeglica, biti vozova. Prenoćimo mi tu negde u gužvi, i zbilja se u ranu zoru nekako kroz prozor ubacimo u vagon. Ne sećam se kad smo pošli, znam samo da smo dva dana i dve noći putovali onim malim vozom, "ćirom", preko Vardišta i Užica do Beograda. Bilo nas je u kupeima, hodnicima, klozetu, čak i na krovu, kao u kutiji sardina.
Čuli smo da će, zbog rasterećenja varoši od silnih izbeglica, biti vozova. Prenoćimo mi tu negde u gužvi, i zbilja se u ranu zoru nekako kroz prozor ubacimo u vagon. Ne sećam se kad smo pošli, znam samo da smo dva dana i dve noći putovali onim malim vozom, "ćirom", preko Vardišta i Užica do Beograda. Bilo nas je u kupeima, hodnicima, klozetu, čak i na krovu, kao u kutiji sardina.
Kako smo izdržali, ne znam, tek pred
Čukaricom pronese se glas: "Ne u Beograd, tamo sa stanice sve
muškarce odmah odvode, ne zna se kuda!", te ti mi preko Banovog
i Topčiderskog brda, sve kroz zelenilo i žbunje, stignemo ipak
nekako kućama i pronađemo svoje, razbežane na sve strane.
POSLE sam video da je i tu haos i da se
ne moramo prijavljivati, mada je stroga naredba za to i ovde
postojala, ali sam se grdno pokajao jer sam se najzad ipak našao u logoru na
Banjici, a tu više nije bilo zaštite ženevske konvencije, kao u
vojnim zarobljeničkim logorima.
Moj prijatelj je prošao još gore, odveli su ga u Mauthauzen, no i on je nekako ostao živ. Živ je i danas, zove se Herman, i ako bi trebalo mogao bi sve ovo i da potvrdi, jer zbilja može izgledati prilično neverovatno, a na časnu reč sve je baš ovako bilo.
Moj prijatelj je prošao još gore, odveli su ga u Mauthauzen, no i on je nekako ostao živ. Živ je i danas, zove se Herman, i ako bi trebalo mogao bi sve ovo i da potvrdi, jer zbilja može izgledati prilično neverovatno, a na časnu reč sve je baš ovako bilo.
No, sve dalje bi bila druga priča koja
sa ruksakom i civilnim odelom u njemu - a to je bio osnovni lajtmotiv
celoga ovog kazivanja - nema već više nikakve veze.
Eto kako se ratovi i zbivanja u njemu
mogu uzimati i sa skoro šaljive strane, mada je i tu bilo mnogo
trenutaka u kojima nikome nije bilo do smeha.
No sve se kroz duge godine sliva najzad u jednu daleku uspomenu, ukupno ipak dragu, jer je mnogo štošta od toga ispunilo život intenzivnim sadržajem i učinilo da je čovek čak i zadovoljan što je sve to doživeo - razume se, samo ako se na kraju sve dobro svrši.
No sve se kroz duge godine sliva najzad u jednu daleku uspomenu, ukupno ipak dragu, jer je mnogo štošta od toga ispunilo život intenzivnim sadržajem i učinilo da je čovek čak i zadovoljan što je sve to doživeo - razume se, samo ako se na kraju sve dobro svrši.
Inače bi bilo šteta proći kroz život
a intenzivno ga ne proživeti.
Napisao: Aleksandar Deroko (TV novosti, 1978.)
