Januar 1983: Antonije Isaković govori o svojoj
generaciji, zanosu, o ljubavi prema Sovjetskom Savezu, o neostvarenim
idealima, nacionalizmu, Deklaraciji iz 1967. godine, o dobrom,
fleksibilnom Beogradu i još o mnogo čemu. Na kraju je priznao da je
u životu, uvek nekako, kasnio...
*****
Postoje i izvan literature neke teške,
tragične i istinite priče koje svojom suštinskom dramom često
nadmašuju i najbrižljivije izmaštane obrte. Jedna takva gorka
priča, koju je autor ovih redova čuo nedavno, izgleda ovako:
Bivši IB-ovac, sa ženom, odlazi na
godišnji odmor. Sunčaju se na plaži nekog otoka, mnogo godina
posle onog golog. Iz mase odjednom izranja neki preplanuli sredovečnik, vičući:
"Treći za preferans! Treba nam treći
za preferans!"
Bivši IB-ovac se javlja, zajedno odlazi u baštu
morskog restorana, gde ih čeka prvi čovek za preferans.
Bivša žrtva prepoznaje bivšeg
dželata. Niko ne otkriva karte, mada se preferans igra sve do noći.
Uveče, sva trojica, sa ženama, izlaze na večeru. Svi su
oduševljeni, naročito žene. Piju i raduju se. Sve je divno.
U neko doba, u nekom teškom, najtežem
dertu, pijan i očajan, bivši IB-ovac, pada na rame svom bivšem
isledniku, i pita ga:
"Sećaš li se ti mene?".
A islednik
je odgovorio: "Pa, dobro, zar misliš da je meni lakše?".
Posle toga više nije bilo pitanja. Pijana noć se nastavila, i niko,
niko nije shvatio ovaj čudni dijalog.
Samo su oni znali.
Svi imamo svoju muku
Antonije Isaković, pisac, dobio je
ovogodišnju "Ninovu" nagradu, i njegov roman "Tren 2"
proglašen je za roman godine. "Tren 2" je roman o Golom
Otoku, o jednom teškom i tragičnom trenutku naše prošlosti.
Roman, koji je posle neizvesne sudbine od skoro četiri godine,
koliko se polujavno i poluprivatno iščitavao u rukopisu, čim je
bio objavljen, dobio najviše domaće književno priznanje. Stvari se
ipak, relativiziraju, i minuli događaji, ipak, govore da treba
sačekati.
DUGA: Čuli ste ovu priču. Da
li će se jednog dana, kad vreme učini svoje, i priče i literatura
na temu Golog Otoka, koje neminovno otvaraju pitanje krivice, svesti
na fatalnu, ali tako istinitu rečenicu: "Pa dobro, zar misliš
da je meni lakše"?
ISAKOVIĆ: Vi ste mi ispričali
jedan vrlo zanimljiv detalj, jednu kopču u životu i to su
suštinski, dramski odnosi među ljudima. To bi zaista moglo da
posluži talentovanom scenaristi da napravi jedan uzbudljiv film, ili
nekom vrsnom piscu da napravi sjajnu priču. Rekao bih da je to jedna
večna, sudbinska tema.
A u životu ljudi, dešavaju se
takvi trenovi, trenovi egzistencijalne muke. Ali, i ti čuvari, koji
su oko zatvora, i oni su ljudi, i oni imaju svoju muku. I kada se
istorija odmota, kada se ponovo nađu, onda se sve relativizira i
menja. Tragika je, izgleda, u tome što krivice nisu tačno
raspoređene.
Muke su najteže kada čovek dela iz ubeđenja.
Razumete? Ali, vidite, i ta ubeđenja se menjaju. Ni čovek nije isti
stalno. Da, rekao bih da sve podleže sudu novog vremena. Ko zna kako
će sve ove stvari izgledati jednog dana.
DUGA: Dobili ste "Ninovu"
nagradu za roman, za koji se dugo vremena uopšte nije znalo da li će
izaći, a za to vreme, već je bio dobio 23 povoljne recenzije. To
što je posle svega, ne samo objavljena, već i proglašena za knjigu
godine, nije li svojevrstan paradoks?
ISAKOVIĆ: Pa, da počnem od te
vaše poslednje rečenice. To jeste veliki paradoks, ali je jedan
jako lep paradoks, to je jedan dobar paradoks. Ja znam, moja knjiga
je na jedan svoj način, drugačiji nego bilo koji do tog vremena,
govorila o nekim sadržajima našega života, i jednog teškog
istorijskog trenutka.
I dok sam je pisao, znao sam da će morati malo
da sačeka, da će doći do određenog sustezanja, i da će sigurno
biti potrebno i pametnog razumevanja, ali bogami, i smelosti, da se
knjiga objavi. Bio je to, ipak, jedan prilično dug vremenski period,
i to nisam očekivao. Međutim, samim tim što sam knjigu pisao na
mom jeziku, za moj narod, bio sam uveren da će ta knjiga ipak da
izađe. Verovao sam u naše društvo, u naš sistem koji će biti
dovoljno fleksibilan.
I tako se i pokazalo. Pobedila je ipak jedna
demokratska snaga, iako sam znao da postoje i konzervativni i
dogmatski umovi. Ali bez njih se i ne može. Oni su, ma kako to
čudesno zvučalo, na neki način, uslov da se društvo razvija.
Naš san je bio lepši
DUGA: Hoćete da kažete, kao u
onoj narodnoj poslovici: "Što ga više stežeš - to više
odskače"!
ISAKOVIĆ: Da, i zato sam
verovao da će se stvari odvijati u moju korist, u korist "Trena
2". Sada sam dobio "Ninovu" nagradu i jako sam srećan.
Mislim, samo se pošten čovek raduje nagradama. To je tako prirodno.
DUGA: Vi ste pravo dete
revolucije. Bili ste mladi u ratu, preživljavali ste ko zna šta, maštali ste, planirali i imali ideale
o lepšoj budućnosti. Kada se osvrnete unazad, sa ove distance, šta
vam se od vaših mladalačkih, zanosnih ideala nije ispunilo?
ISAKOVIĆ: Nisam o tome
razmišljao na takav način. Da to podvučem kao neki svoj lični
tefter. Ali svi mi iz te generacije, ušli smo u revoluciju sa jednim
velikim zanosom, sa fondom nekog svog morala, znanja i etike, i
poneli smo to sa sobom, svako već prema tome kom narodu pripada.
Naša revolucija je bila jedna velika kapa koja nas je sve okupljala,
i verujte, to je bio jedini način da uspemo. Taj strahoviti zanos,
bio je apsolutno potreban. On je iracionalan, zalazi čak u oblast
sna, da ne kažem u oblast nekakve religijske privrženosti ideji.
Mi
smo tada stvarno gledali u Sovjetski Savez, i verovali smo da je tamo
sve nekako rešeno, da je to zaista najbolja zemlja na svetu na čelu
sa Josifom Visarionovičem Staljinom, da je to zaista ona prava
svetska kula svetilja.
I nije to bilo slučajno. Ej, pa ljudi su
odlazili u smrt kao pravi hrišćani, uzvikivali su "Živeo
Sovjetski Savez, Živeo Staljin", pa ko zna da li da viknu neku
svoju parolu.
A sa tim zanosom dolazila su i
razočaranja ... Ej, ali kakav je to bio zanos. Došlo ono vreme, vi
ste mladi, niste se tada ni rodili, "Nema odmora dok traje
obnova". U malim mestima, sve kafane su prestale da budu kafane
...
DUGA: Zašto? Hoćete da kažete
da tada nije bilo razloga za piće?
ISAKOVIĆ: Bilo je sramota
sedeti i piti. Kafane su se pretvorile u narodna zborišta. Tu su se
odvijali analfabetski tečajevi, i mi smo tu hteli da rešimo
odjednom i našu nepismenost, i neznanje, i urednost.
E, ali moram da
kažem: onaj potencijal, i one snage koje nam je revolucija dala,
nismo iskoristili do kraja. Nastali su mnogi pogrešni potezi, oni su
nas odvukli do mnogih društvenih, političkih i ekonomskih kriza.
Moram da priznam, da nismo mislili, niko od nas, da će milion ljudi
morati da ode iz Jugoslavije, u potrazi za poslom. O tome, sigurno,
niko nije sanjao. Naši su snovi bili mnogo lepši. Ej, mi smo bili
neki anđeli, ili đavoli, koji smo hteli sve da ujedinimo u ovoj
zemlji sa teškom, krvavom prošlošću, sa mnogo mržnje.
Ako me sad
pitate, moram da kažem da osećam da mi, kao celina, idemo ka
zatvaranju po svim linijama, omeđivanju, ispoljavanju razlika, ka
malim sistemima, usitnjavanju i ka međusobnom
otuđivanju.
Predlog za razmišljanje
DUGA: Kada smo, po vašem
mišljenju, počeli naročito da insistiramo na nacionalnim
različitostima?
ISAKOVIĆ: Pa, ja mislim, od
amandmana. Naročito od donošenja novog Ustava. Kada smo utvrdili
državnosti. Ja nemam ništa protiv, ali onda će da bude ovako kako
je. Ja nemam potrebu da bilo koga zadržavam. Ako smo za Jugoslaviju,
onda treba negovati nacionalne odnose, ali onda se moraju izmisliti
neki instrumenti tog pravog zajedništva, jer bez njega se ne može.
Eto, ne može. Ništa novo ja tu nisam rekao. Svi naši ljudi tako
osećaju i tako misle, izuzimajući, naravno, one krajnje
reakcionare, separatiste i ostale.
DUGA: Zar nisu ta odvajanja,
počela još sa odvajanjem jezika? Šta se, zapravo događalo sa
hrvatskom "Deklaracijom" iz 1967. i srpskim "Predlogom
za razmišljanje".
ISAKOVIĆ: E, pa sad me to ovako
pitate. Dobro, ja mogu da vam kažem. U toj deklaraciji hrvatski
književnici su tražili da se odvoje srpski i hrvatski jezik! Ja sam
je, barem, tako osetio odmah, da će ona biti uvod za nešto što će
se posle kod nas nazvati "Maspok".
Osetio sam da će se iz
toga razviti nešto čudno, nešto bolesno. A predlog za razmišljanje
je bio jedna reakcija na to. Potpisali su ga književnici Srbije. Mi
smo smatrali: dobro, ako hoćete da odvojite jezik - odvojte ga, ali
smo tražili da Srbi koji žive u Hrvatskoj mogu da kažu da u svojim
školama uče srpski jezik. Kao i Hrvati u
Srbiji - da uče hrvatski. Ako je to problem, uopšte. A svi znamo da
nije.
Ja mislim da mi imamo jedan jezik, ali ja ne mogu da ubeđujem
hrvatskog pisca da on piše zajedničkim jezikom, kad on hoće da
piše hrvatskim!
Ne želim da bilo koga vučem za rukav, ili kako se
to obično kaže, da budem optužen za nekakvu unitarističku
poziciju! Razumete? Mislim da je to jedan jezik, svi ga znaju, i
donose mu nekakva svoja obeležja: mešaju "lj" i "1",
"č" i "ć" i to je tako.
Šta znači da se, ne daj Bože, pojavi sad neko pa izmisli bosansko-hercegovački jezik,
ili crnogorski, na primer? Kada do toga dođe, onda je odmah jasno da
je suština stvari mnogo dublje, a ne u jeziku.
Dolazi se do
pseudonauke, do, ako hoćete, tamnih ideologija, do dogmatizovane
svesti, do mržnje, netrpeljivosti i do antirazvitka.
Kukavičje jaje
DUGA: Jednom ste izjavili, da
ukoliko čovek nešto primeti i izjavi javno, pre zvanične politike,
štrči. Stvar je u vašem slučaju išla čak dotle da ste i sami
bili proglašeni za nacionalistu, iako ste među prvima ukazali na
klicu nacionalizma.
ISAKOVIĆ: To je, ako hoćete,
jedna osobina naše politike. I to meni miriše na jedno
boljševizirano ponašanje. Stvar je izgleda u tome što ljudi govore
u pogrešno vreme. To pravo vreme za govor, uvek se izvlači kao kec
iz rukava. Šta ja imam od toga što mi posle neko kaže: bio si u
pravu. Voz je već prošao.
Mi se mnogo usitnjavamo. Eto, videli ste
preko televizije kako su se OOUR-i, ne preduzeća, ogradili
bodljikavom žicom! Ej, gde smo stigli!
Ali čovek se bori za slobodu, kao za
kiseonik. Nema se dovoljno smelosti, jednog demokratskog, i ako
hoćete kulturnog dijaloga. A kod nas se jednako hoće da se bude u
pravu.
DUGA: Malo, malo pa se u
javnosti pojavi osuda neke knjige ili predstave da je
nacionalistička. Poslednji slučaj je"Golubnjača".
ISAKOVIĆ: Cela kampanja, način
na koji je ta predstava skinuta, to je nedopustivo. Meni je, pravo da
vam kažem, malo smešno da nekolicina glumaca može da ...
DUGA: Da sruši državu?
ISAKOVIĆ: Da. Čovek celu stvar
može da dovede do apsurda. Sada o predstavi treba da daju svoje
mišljenje sindikalne organizacije, invalidi, udruženja sportskih
ribolovaca, vojni garnizoni ... Ja ne kažem ... mi moramo da imamo i
predstave koje će da nas šokiraju, koje će da nam otkriju naše
slabosti.
Jer, ona sredina koja ne ume da bude otvorena, koja ne ume
da bude ironična i kritična prema sebi, ili da se sama sebi nasmeje
- to je loša sredina.
Sve to izgleda kao, eto, u jednom Novom Sadu koji je
sav lep i savršen, koji je kao jedna šećerlema bratstva i
jedinstva, došli su neki zli da im to pokvare, pa kao da je čitav
nekakav štab došao i poturio im to kukavičje jaje ...
Vreme kada smo skinuli šminku
DUGA: Imate li utisak da Srbija
stalno mora da se brani od toga što je Srbija? U predstavi "Hrvatski
Faust" Slobodana Šnjadera, ima jedna zanimljiva rečenica:
"Sačuvaj nas, Bože, srpskog junaštva i hrvatske kulture".
ISAKOVIĆ: Pa, mislim da toga
ima. Srbija je upala u tu poziciju, ali nju treba izmeniti. Srbija
treba normalno da živi u okviru ove zajednice, i ne treba nikome da
se pravda. A bila su, i još postoje takva shvatanja (o čemu ja ne
govorim prvi) kao: "Slaba Srbija - jaka Jugoslavija". Što
je potpuno pogrešno.
To su u suštini reakcionarna shvatanja. Jer
ako se nešto radi na štetu jednog naroda, bez obzira da li je taj
narod najmanji ili najveći, kad-tad će to dovesti do krize u zemlji u kojoj svi
zajedno žive.
Ali, mislim, mi rešavamo mnoge probleme, pa ćemo
rešiti i to.
Što se tiče "Fausta", za mene je jako
zanimljivo, što je to prvi put da je jedan hrvatski pisac progovorio
o tom "svom" nacionalizmu, o "sopstvenom"
nacionalističkom zanosu, koji je i odveo neke slojeve u ustaštvo.
I
on nije hteo odmah da traži neki alibi za njih. Kao, recimo, da je
ustaštvo bilo proizvod šestojanuarske diktature, ubistva Stipice
Radića u Skupštini i tako dalje, nego je ispitivao te korene u
samom nacionu, u pojedincu. On ima zaista jedan raskošan talenat.
DUGA: Kako vam izgledaju
događaji u Beogradu: igraju se uglavnom predstave o Srbima. Na
radiju, ni manje ni više nego ranije, puštaju se narodne pesme, ali
mnogi su, često i zlonamerno, skloni da to povežu?
ISAKOVIĆ: To su preterivanja, i
zlonamerna su. Ali, budite realni. Neću da kažem: "Eto, sad
smo mi najbolji", ali pogledajte istini u oči. Mi smo jedna sredina
koja je živa, koja postavlja mnoga ključna i osetljiva pitanja.
Pogledajte samo beogradsku štampu, i dnevnu i nedeljnu i mesečnu.
Iako je često bila napadana, mislim da je ona uradila veliki posao.
Sve je to, da se izrazim partijskim rečnikom, vodilo sagledavanju
naših slabosti. Ona je pomogla da mi sami sebe sagledamo.
Do sada
smo se uglavnom preterano ljubazno i nakarminisano odnosili prema
sebi. Došlo je vreme da skinemo šminku, dekor. Da vidimo kako
stojimo - od fudbala do privrede. To je za mene demokratizovanje jedne
sredine. I stvorili smo veliko javno mnenje, veće nego ikada
ranije.
Evo, na primer, jedna sitnica koju sam skoro pročitao u
novinama, o tome kako su neki funkcioneri iz Smedereva išli
helikopterom na neki boks meč. Da se to ranije desilo, ako bi se i
znalo - ništa ne bi bilo objavljeno, ostalo bi na nivou lokalnog
političkog trača, i stvar bi se na tome završila.
Posle ovoga,
mislim, mnogi koji bi imali mogućnosti za tako nešto, neće smeti
da urade. A takvih punktova u Jugoslaviji ima na desetine. Tako treba
gledati na stvari koje se događaju u Beogradu.
Prgavi smo, ali...
DUGA: Šta, Vi kao akademik,
pisac godine i stari revolucionar mislite: šta je to što nedostaje
kulturi, duhu Srbije?
ISAKOVIĆ: To mi je, znate,
teško ovako da odgovorim. Ne zato što se plašim da ne uvredim moj narod, i sebe u njemu, i taj
moj jezik, ali mislim, imamo mi u sebi neke prgavštine, neke
nesloge, pa, ako hoćete, i neke balkanske zavisti, ima tu nekog
podmetanja, skloni smo često, nekim kraćim ciljevima i ko zna šta
sve ne još, ali...
DUGA: Ali smo mi, u stvari jedan
dobar, sladak narod, koji biste vi rado, kad biste mogli, zagrlili i
pogladili po glavi?
ISAKOVIĆ: Jeste, jeste. Mislim
da srpski narod, kome, eto, i sam pripadam i dalje treba da se
emancipuje. Malo mu se identitet raslojio ... Ne možemo da
budemo u nekakvoj zaboravnosti, u nepamćenju, moramo da se napnemo i
završimo poslove koji su pred nama, i koje su drugi narodi već
uradili...
DUGA: Odajte mi jednu tajnu: da
li je istina, da je posle rata, Oskar Davičo držao kurs za nove
pisce, u Ribarskoj Banji?
ISAKOVIĆ: Ne. To su, ovako,
male izmišljotine, za decu kao što ste vi. Mislim, to nije bila
nikakva škola. Znam da su neki bili u Ribarskoj Banji, čak sam i ja
bio jednom sa prijateljima, onako izletnički.
Dobrica (Ćosić) nam
je pokazivao vrhove na Jastrepcu gde se borio za vreme rata. Ali,
kakav kurs za književnike, gde to ima? Jel’ se vi to šalite sa
mnom?
DUGA: Koje su to knjige koje još
niste napisali? Da li ćete napisati još neke knjige, o nekim
drugim, našim, značajnim godinama?
ISAKOVIĆ: Ne znam. Ja ću
pokušati da napišem još nešto. Ali u životu svakog pisca dešava
se pretpostavljam, da ne stigne da napiše sve ono što želi. Ja
često nemam vremena ni da pročitam sve one knjige koje bih želeo.
I eto, osećam, nekako ću i otići, a da prosto neću uspeti ni da
se načitam kao čovek. Završiću još dva kazivanja "Trena".
DUGA: Kažite mi, šta biste, kada sve
saberete i oduzmete, mada je za svođenje računa još rano,
izbrisali iz svog života, a šta biste mu dodali?
Isaković dugo ćuti, mršti se, misli,
i opet ćuti.
ISAKOVIĆ: Pa, eto... ja mislim
da sam uvek pomalo kasnio u životu. Prvu knjigu "Velika deca",
objavio sam kada sam imao 30 godina. Ove godine punim 60 godina, i
dobio sam "Ninovu" nagradu. I u tom kašnjenju sam,
sigurno, mnoge stvari propustio, i da napišem, i da naučim, i da
vidim.
Ali, čovek ne može iz svoje kože. On je to.
A ovo sam ja.
Razgovarala: Mirjana Bobić, snimio: Velisav Tomović (Duga, 1983.)
