Iskren da budem, nastupi Azre u SKC-u su mi se mnogo manje svideli od onih u Domu omladine par meseci ranije, a objektivno Džoni i njegov bend deluju sve manje ubedljivo i uzbudljivo.
Publika je tokom oba dana bila vrlo zadovoljna onim što je čula i videla.
Džoni se ni ovoga puta nije štedeo, energije nije nedostajalo, bend se trudio da pruži pravu rock predstavu, čija tenzija je varirala od momenta do momenta: tačnije bilo je efektnih, dobrih, loših, nepotrebnih i tragikomičnih perioda za vreme Azrinog muziciranja, a takvo je bilo raspoloženje i muzičara na sceni.
Posebno Džonijevo i drugog gitariste Jure Pađena.
Raspored numera nije bio isti prvog i drugog dana, a izmenjen je bio i izbor stvari.
Džoni ni ovog puta nije zaboravio da "otpraši" nekoliko numera stranih autora, a bend je najraspoloženije delovao u Thin Lizzy standardu "We Will Be Strong".
Koncerti su trajali nešto duže od devedeset minuta, s tim što je drugog dana Džoni ipak izašao na uporno traženi bis.
Čini se da je, kako vreme odmiče, a Azra pravi sve prosečnije albume, publika sve privrženija i odanija svom heroju. A Džoni više nije tako dobar.
