Jun 1979: I posle deset godina od tragične
pogibije, Radivoje Žućko Korać ostao je prisutan u našoj košarci,
kao ličnost bez zaborava. Neponovljiv i neizbrisiv u mnogim
sećanjima, savršen i neiskazan do kraja, sportski as i čovek, drug
mnogih, prijatelj samo onima koje je sam odabrao.
Legenda naše i
svetske košarke, majstor za sva vremena. Upamćen da bi se o njemu i drugima pričalo.
- Da je živ, verovatno bi još igrao -
kaže Ivo Daneu, Žućkov drug iz reprezentacije. - Šta bi četiri
decenije života bile za njegovu čeličnu volju, za asketizam koji
niko od nas nije mogao da prihvati.
Nikad nije pio, pušio, nikad nije imao nikakav porok. Takav je bio moj drug i prijatelj Žućko.
Duh mu je bio jači od godina, kakva starost. Nema umora: trening dva
sata, onda 100 ili 200... bacanja sa poludistance, iz "reketa"
... Tuširanje, vlažna, tršava i žućkasta kosa, džemper i
pantalone, nikad kravata, retko kad odelo.
Izlazak sa društvom,
svakodnevni, svakovečernji. Izraz lica ozbiljan tokom svih
razgovora, čak i na šalu ...
Dugo ćaskanje o muzici, jedna od
najbogatijih diskoteka u Beogradu. Ploče sa svih meridijana,
rastanak od skromnog džeparca, suveniri i, naravno, džemperi ...
- Da, znali smo se "u dušu".
Mig očima, pokret levicom ili telom, lopta je u rukama i ... koš.
Nikad izražena radost zbog toga, o oduševljenju ni govora.
Ponekad samo nemi prekor sudiji, nikad loš
gest prema rivalu. Poraz težak, svaki, ali obavezan stisak ruke
protivniku. Hvala publici, pažnja novinarima, savet mlađima, bezbroj potpisa na papirićima dečaka...
- Knjige, udžbenici, elektrotehnika. Ispiti, prvi, drugi, peti i tako redom. Diploma, ipak, pusta želja, jer tako brzo došla je smrt.
- Pariz je voleo, ali Beograd mu je bio najlepši i najdraži, mesto svih povrataka, osnova svih planova. Samo smrt ga nije razumela, ona ga je, bez osećaja za trenutak i vreme, okrutna i podmukla, baš na tom putu presrela...
- Večna ljubav prema umetnosti, drugovanje sa umetnicima. I sam umetnik: igrom i izgledom. Opšti ljubimac, nežan i osetljiv, pošten i pravdoljubiv...
- Glavobolja protivničkih trenera, klupskih i reprezentativnih, uvek nov i nepredvidljiv, brz u pokretu, brži od čuvara, precizan do neverovanja. Podstrek saigračima, motor koji vuče, nesalomiva volja, ličnost, uzor koga niko nije uspeo da oponaša ili dostigne...
- Ko kaže da ga nema. Ja tvrdim da je tu, među nama, ako mi ne verujete pitajte Pina, Siju, Đurića, Miška... Svi će vam reći isto: Žućko ostaje večno živ. Jer, legende ne umiru...
Zabeležio: Jovo Vuković (Tempo, 1979.)
