April 1975: Pre trideset tri godine, 2. aprila, u suton u Gornjoj Jošavki, četnici su mučki ubili doktora Mladena Stojanovića, legendarnog partizanskog komandanta sa Kozare.
Trideset tri godine kasnije, pre nekoliko dana, 1. aprila u Ljubiji, kraj Prijedora, rodnog mesta doktora Stojanovića održana je svečana premijera filma "Doktor Mladen".
Prijedor, Ljubija i Sanski Most, ovih dana bili su u znaku filmske premijere. Na svakom koraku plakati sa likovima glumaca koji igraju u filmu, a najčešće je to lik Ljube Tadića, tumača naslovne uloge.
- Jeste, liči po kosi i po luli - komentarišu stariji Prijedorčani - gledajući panoe sa Tadićevim nasmejanim licem i obaveznom lulom u zubima. - Ako i ne liči sasvim našem Mladenu, glavno je da smo film snimili i da će naš doktor opet biti sa nama.
Možda je strancu malo čudno što Prijedorčani govore o Mladenu Stojanoviću, kao da je živ, kao da je tu, među njima. Taj lekar, humanist, pesnik, borac, partizan, prvi komandant kozarskih partizana, postao je legenda za života. Postao i ostao živa i prisutna legenda koja ništa od svog intenziteta nije izgubila.
I dok traje projekcija filma, dok se ređaju svim Krajišnicima poznate scene iz rata koji je oživljen na filmu, u sali Radničkog doma u Ljubiji tajac. S vremena na vreme, čuje se samo "baš je tako bilo..."
Film "Doktor Mladen", za koji je scenario napisao književnik narodni heroj i saborac doktora Stojanovića Rade Bašić, a režirao ga Midhat Mutapčić (preminuo neposredno pre kraja snimanja), to je jedan fragment života legendarnog doktora, priča o čoveku i borcu, o revolucionaru i organizatoru ustanka u Bosanskoj Krajini, koji je svojom čestitošću i pravdoljubivošću još pre rata ušao u mnoge pesme Krajišnika.
"Oj, Mladene, sa Kozare diko, tebe voli malo i veliko."
Kao lekar, svesrdno je lečio svoje siromašne Krajišnike badava, govoreći:
"Najveća mi je nagrada zahvalan pogled bolesnika koji se pridižu i u život vraćaju".
"Ozdravićeš, Stevane ... "
U sali, pored nas, sedi neki čovek, i kada se na platnu pojavi jedan mitraljezac, čovek se nasmeja i reče:
- Jeste li me prepoznali? Taj mitraljezac, to sam ja. Pristao sam da u filmu igram džabe, kao i mnogi Potkozarčani, samo da pomognem da se snimi film. Tako sam se bar malo odužio našem Mladenu.
Taj čovek, koji nam se nešto kasnije predstavio i rekao da se zove Stevo Vujić i da je radnik u fabrici papira i celuloze "Šipad" u Prijedoru, jedan je od pacijenata doktora Mladena.
- Roditelji su mi umrli pre nego što sam ih i zapamtio. Othranila me baba Stana. Živeli smo tu, blizu Prijedora, u zaseoku Božići, gde su Vujići odvajkada živeli. Bio sam bolešljivo dete i vrlo teško hodao. Stalno su me bolele noge. Baba Stana me lečila nekim travama i oblogama, ali nikako mi nije bilo bolje. Kad je počeo rat, bilo mi je deset godina, i već sam ležao nepokretan.
Nemci su napali i naš kraj i mi smo za partizanima počeli da se povlačimo u šume, u zbegove.
Tu, iznad Božića u jednoj kolibi, gde sam ležao, naiđe doktor Mladen. Baba Stana mu pođe u susret.
"Ajde, bolan, doktore, pogledajte mog Stevicu. Noge ga mnogo bole".
U kolibu uđe visok čovek, stasit, tamnook, nasmejan, sa kosom očešljanom na stranu, držeći lulu u jednoj, a lekarsku torbu u drugoj ruci, doktor Mladen.
Deca su se obično plašila lekara, ali mi smo svi voleli našega doktora! Umeo je on sa nama. Za svakoga je imao lepu reč, bombonu, karamelu ili čokoladu, uvek je bio nasmejan...
Pogledao me je i rekao: "Ne boj se, ti, moj Stevo, prohodaćeš i neće te noge boleti. Biće od tebe jedan kozarski delija".
Tešio je i baba Stanu, dao mi je mnoge lekove i masti. Za jednu je rekao da je mnogo skupa i da je baba nikom ne daje, a da će nam on još nabaviti.
Ostavio nam je dosta hrane i rekao babi da me dobro hrani, jer rahitis, a od toga sam bolovao, dolazi i od neuhranjenosti. Još je rekao babi da mi noge utopljava i oblaže oblogama od rakije i nekih trava.
Kad je baba Stana rekla da nemamo baš neke tople ćebadi, doktor Mladen je za trenutak izašao i vratio se sa jednim ćebetom i jednim toplim šalom.
Još me potapšao po obrazu i rekao da ćemo se opet videti...
"Ubiše ga, prokletnici!"
 |
| Supruga i sin doktora Mladena: Mira i Vojin Stojanović na premijeri filma u Ljubiji '75. (snimio: Al Šimon) |
- Baba Stana plakala je gorko, suza joj je suzu stizala. Ja nisam znao zašto, pa sam je pitao. "Ubiše ga, prokletnici" - jecala je. "Koga ubiše, bako moja?" - pitao sam ja. "Našeg Mladena, našeg doktora, našu diku, čedo moje. Ko će nas sad voditi, ko će nas lečiti?"
"Što ga ubiše bako?" - pitao sam i polako počinjao da shvatam da baka govori o doktoru Mladenu Stojanoviću. Mahinalno sam onaj šal odmotao sa noge i obavio ga oko vrata i počeo da ga milujem.
"Prokleti bili, dabogda i njima puška sudila, dabogda im oči ispale, dabogda im ruke otpale", proklinjala je moja dobra baba Stana, a i ja sam za njom kletve ponavljao.
- Vi koji niste poznavali našeg doktora, ne znate kakav je to čovek bio. Jedno su priče, jedno su legende ali mi koji smo ga znali, videli, koji smo sa njim razgovarali, koji mu život dugujemo, najbolje znamo kakvo je blago odgajila ova naša Kozara - kaže Stevo Vujić.
"Oj, Mladene, sa Kozare diko, tebe žali malo i veliko" - žalopojka je smenila veselu peemu o doktoru Mladenu.
Kada su Potkozarčani čuli da se snima film o doktoru Mladenu Stojanoviću, pohrlili su listom na Mrakovicu, obližnju goru gde je film sniman. Svi su hteli da nekako pomognu, a najmanje što su mogli, bilo je da statiraju besplatno.
I kako je snimanje odmicalo, ti seljani su se tako uživeli u likove koje igraju, a igrali su sami sebe, da su i Ljubu Tadića identifikovali sa doktorom.
Jednom u pauzi snimanja, neka starica, dođe pred Ljubu Tadića, nakloni se pred njim i poče da odvezuje jednu bošču.
"Evo, Mladene moj, donijela sam ti pitu koju ti najviše voliš i malo sira. A odavno nisi svraćao u naše selo."
Napisala: Slobodanka Veselinović (RTV revija, 1975.)