Decembar 1983: "Kafana i tambura su mi duševna hrana,
jer samo sam s njima u stanju da ljude, makar na trenutak, učinim
srećnim, a moto mog života je živeti skromno, veselo i vedro", kaže
Janika, prva tambura Jugoslavije, čovek koji maestralno svira,
komponuje i aranžira narodne i starogradske pesme, otkriva mlade
talente...
*****
Kada je, ovih dana, po ko zna koji put,
iz sveta, stigla vest da naš film "Skupljači perja" još
uvek oduševljava, setili smo se Jovana Janike Balaža, jer je nastup njegovog tamburaškog orkestra i muzika jedna od osobenosti
tog filma.
Drugi razlog je vest da je bolestan i da se sve ređe
pojavljuje. Imali smo sreće i zatekli ga sa njegovim tamburašima s
Petrovaradina.
• Od čega bolujete, sem gojaznosti, što je očigledno?
Srce, bubrezi, jetra... Gurman jesam
ali ne jedem mnogo već samo kvalitetno. Moja Jovanka je svetski
prvak u spremanju dobrih jela i tome se doista ne mogu odupreti iako
sam svestan da je gojaznost moj najveći neprijatelj. I, što je još
gore, i mene je naučila kulinarstvu, pa kad ona ne
sprema, to radim sam, pa tako...
• Jeste li čuli da su Grci ovih dana
sa neskrivenim oduševljenjem prihvatili "Skupljače perja"
i da se taj film trenutno s velikim uspehom ponovo prikazuje i u
mnogim našim mestima?
Čuo sam i to me raduje, to
doživljavam i kao vlastiti kompliment.
• Sećate li se kako je došlo do
toga da baš vi budete angažovani za taj film, do tada ste bili
prilično anonimni?
Aleksandar Petrović je pokušao sa
mnogim tamburaškim orkestrima ali smo mu se mi najviše svideli.
• To je početak vašeg naglog
uspona?
Za širu javnost da, ali ja sam svoju
afirmaciju i potvrdu kvaliteta doživeo znatno ranije. Do 17. godine
života sam bio šegrt u tamburaškom orkestru svog oca u Bečeju, od 17-24. svirao u
Horgošu, Subotici i Mađarskoj sa orkestrom "Braća Kozaci",
da bi se 1949. zaposlio u Radio Titogradu, gde je upravo tad formiran
tamburaški orkestar.
Tu sam u simfonijskom orkestru svirao violinu a
u tamburaškom i narodnom prim. Posle tri godine prešao
sam u Radio Novi Sad gde sam i dan-danas koncert-majstor i šef velikog
tamburaškog orkestra.
• "Skupljači perja" su Vaš
odveli u Kan, Pariz, Njujork...
Na Kanskom festivalu smo pravili čuda,
kako film tako i Olivera Vučo i naš orkestar. Danonoćno smo
svirali od ulica i kafana, preko holova i bioskopskih dvorana do
najluksuznijih hotela. Pozvani smo i u Pariz, u čuvenu Olimpiju, što
smo naravno prihvatili.
I tamo su nas poznati muzički kritičari
hvalili, proglasivši nas najuspešnijim
izvođačima romske muzike na svetu. Isti uspeh ponovili smo par
meseci kasnije u SAD.
• Kojih se još nastupa rado sećate?
Svakako onih pred Maršalom Titom.
Voleo je našu muziku, znao se uz nju radovati i mi smo pred njim
uvek dragovoljno svirali i radovali se s njim.
• Koliko puta i gde ste svirali
Predsedniku?
Broj zaista ne znam, bezbroj puta i to
u Novom Sadu, Beogradu, Karađorđevu, Brdu kod Kranja.
Prvi put je to bilo 1953. u Rumi, a kasnije smo drugu Titu svirali
svake godine i po nekoliko puta.
• O čemu ste pričali s drugom
Titom?
Uglavnom o muzici. Jednom mi je na
Tvrđavi rekao da je po protokolu trebalo da se zadrži na ručku
mnogo kraće ali da smo ga svojom muzikom prinudili da se ogreši o
svoju poslovičnu tačnost i boravak produži.
• Da li je drug Tito imao posebnih
muzičkih želja?
Retko, uglavnom je sve što sviramo
voleo. Jednom je, za vreme ručka na Petrovaradinu, tražio da mu
izvedemo jednu dalmatinsku pesmu. Nisam znao a on mi je uz smeh
rekao:
"Kakvi ste vi muzičari, putujete po svetu a neznate tu
pesmu".
Nakon desetak minuta setio sam se te pesme, počeli smo
je izvoditi, a drug Tito je bio sav radostan, pozvao me i rekao da
vidi da smo ipak pravi i najbolji muzičari.
Inače, najviše je
voleo "Salaš u Malom Ritu" i "Osam tamburaša".
• Znamo da ste u potpunosti prihvatili
životnu filozofiju Roma: živeti skromno, čak siromašno, ali
obavezno veselo i vedro.
Da, tu ste apsolutno u pravu. Pare mi ne znače gotovo ništa i zato
me mnogi ljude cene i vole. Otac me je učio i uvek govorio da više
vredi biti dobar čovek nego dobar umetnik.
Pohlepna trka za novcem
nije karakteristika dobrih ljudi, a meni je stalo da me ljudi drže
za dobrog čoveka.
• Kada ste svirali za najveće a kada
za najmanje pare?
Najveće pare sam zaradio u sedmoj
godini života kada sam se vozom vraćao iz Velikog Gradišta u
Bečej. Tamo smo otišli da mi majka kupi staru tamburu kako bi me
otac podučavao, budući da je i on bio tamburaš.
Bio sam
oduševljen kupljenom tamburom pa sam u vozu neprekidno svirao i
pevao četiri-pet pesama koje sam znao. Putnici su prikupili osam
dinara, što je za sat "programa" bila basnoslovna para,
budući da su u to doba ljudi po ceo dan kopali za 10 dinara.
Ja
nikada više u životu za manji rad nisam dobio više para.
A džabe?
Pa, svirao sam često. Kad god nas prijatelji i poznanici pozovu na
neke intimne i privatne sedeljke ili gozbe sviramo džabe.
• Janika, vi ste za mnoge medicinski
fenomen: tako velika šaka i debeli prsti maestralno plešu po tako
malom instrumentu.
Pa pogledajte, to je samo prividno
tačno (pokazuje vrhove prstiju). Vrhovi prstiju su mi gotovo
nenormalno tanki u odnosu na šaku, tanji od vaših koji su vidim
tanki i dugački (poredimo, zaista je tačno!).
To mi omogućuje da
bezbrižno i komotno uradim na tamburi ono čemu se i dan danas ljudi
čude. Ruke su mi dosta elastične, u tehnici još nisam izgubio
ništa a dobio sam u zrelosti.
• Imate 58 godina a svirate sve bolje.
Dokle?
Svirao bih i bolje da me zdravlje ne
izdaje. Mislim da i muzičari treba da prihvate logiku sportista: da se povuku na vrhuncu slave i moći kako bi kao takvi ostali
zapamćeni.
Zato ću svirati još par godina i javnim nastupima reći
zbogom. A muzici ću ostati veran do groba radeći na obuci
mladih.
• Muzičkih škola u kojima se uči
tambura kod nas nema. Neki kažu: ni Janika nema škole ali je
maestro. Može li se i dokle samo sluhom i talentom?
Tu mnogi greše. Bez škole nema
ništa! Talenat je samo preduslov. A to što se škole tiče, nije
tačno da je nemam - završio sam ja Akademiju, a ne muzičku školu.
Od sedme godine života maltene spavam sa primom i violinom, poznajem
note, stalno učim i usavršavam se.
Tamburu i violinu sam godinama
učio kod poznatog profesora Deže Helešija iz Bečeja koji je izveo
mnoge u Jugoslaviji i svetu poznate muzičare, a istovremeno
šegrtovao u očevom orkestru.
U 16. godini života sam se otisnuo
u svet profesionalnih muzičara, menjao orkestre i sredine upijajući
sve što je novo i dobro.
Zato poručujem mladima: škola je
neophodna i ona je osnov za visok domet, a do njega stižu samo
talentovani, školovani i trudoljubivi. Neka se ne zavaravaju u lak i
brz uspeh.
Uostalom, oni uče u školi onu latinicu. Per aspera ad
astra. (Preko trnja do zvezda).
• Kad ostanete sam sa sobom čega se
najčešće i najdraže sećate?
To su svakako svi susreti i nastupi
pred drugom Titom. To se ne zaboravlja... Najveći šok oduševljenja
sam doživeo u Parizu kada sam, dok smo nastupali u Olimpiji, u
centru grada video ogromni plakat sa fotografijom našeg orkestra, a
dole svoje ime posebno osvetljeno reflektorom.
Plakao sam od sreće
a istovremeno bio beskrajno tužan što mi siromašni roditelji nisu
živi da ih dovedem i pokažem dokle je stiglo ime njihovog derleta
iz prašnjavih bečejskih sokaka...
Razgovarao: Dragan Pejić (Halo u poverenju, 1983.)