April 1983: Kim Wilde je doputovala u
Kan, krajem januara ove godine, kao najatraktivnija učesnica (u to
vreme) tekućeg MIDEM-a (internacionalni sajam industrije ploča i
muzičko izdavačkih delatnosti) i poput svake prave zvezde odmah
(putem svojih predstavnika) dala do znanja da nikakvi kontakti sa
izaslanicima štampe nisu poželjni.
To je, naravno, bio problem, ali posle
dvadeset četvoročasovne grozničave potere, za čije opisivanje bi
bilo potrebno mnogo više papira nego što trenutno imamo na
raspolaganju, i uz obećanje (ludom radovanje) da će se Kim naći na
naslovnoj strani jubilarnog Rocka, neumoljivi Balkanac našao se u
garderobi zanosne Plavuše. Intervju je, pod brižnom prismotrom tate
Martyja, mogao da počne.
Vi, Wildeovi, ste, izgleda, veoma
složna porodica?
Da. Ja imam divne roditelje koji su mi
oduvek davali stabilnost. Ne samo sad, sa mojom slavom i svim tim...
Kroz šta god da sam prolazila imala sam njihovu podršku. Znaš,
nije baš lako biti ćerka čuvenog oca (Marty Wilde je bio velika
zvezda pedesetih i šezdesetih godina - prim. aut.) ali rastući uz
njega imala sam prilike da shvatim kako je ovo posao kao i svaki
drugi i da ostanem uvek sa obe noge čvrsto na zemlji.
Možda su ti već dosadila ta stalna
pitanja o ocu?
Da je to samo zbog toga što je on
nekada bio rock zvezda verovatno bi mi dosadilo, ali činjenica je da
je tata veoma značajan za moju karijeru. Koautor je muzike i strašno
je koristan u studiju. Jednostavno ne bih uspela da nije bilo njega.
Ipak glavni kompozitor je tvoj brat
Ricky (Ricky Wilde, takođe nekada uspešan solo izvođač).
Da, moj uspeh je krenuo onda kada je
Ricky počeo da piše pesme za mene. Ranije je tata pokušavao, ali
to iz nekih razloga nije išlo. Pokušali smo sa nekoliko disko kuća
još odavno jer ja sam očajnički želela da uđem u to... Ipak, tek
sa Rickyjevim stvarima, valjda zato što je on mlađi i uz to moj
brat, uspela sam da imam pravi odnos. On me je zamolio da napravimo
demo "Kids In America", odneli smo to Mickieju Mostu u RAK
Records i... to je moja životna priča.
Njih dvojica sada zajedno rade na
tvom materijalu?
Obično Riki dođe sa idejom, a onda mu
tata pomaže oko muzike. Ja sam za sada van toga, ali to mi ne smeta
jer mi se ono što rade stvarno dopada. Volela bih, ipak, da jednog
dana budem uključena u komponovanje, no trenutno sam najviše
zaokupljena izvođenjem pesama u živo. Nedavno sam kupila sopstveni
stan i u njemu imam klavir i magnetofon, želim da tu vlada kreativna
atmosfera.
Posle objavljivanja albuma "Select"
krenula si na turneju. Da li je to tvoja prva direktna veza sa
publikom?
Još kada sam imala šesnaest godina
išla sam sa tatom na put i pevala prateće vokale zajedno sa mamom.
Ona je pevala niži, a ja viši glas.
Znači tada je počela tvoja
karijera?
Neee, čak i pre toga. Sa jedanaest
godina pevala sam pratnju na Rickyjevim hitovima. Uvek sam mnogo
vremena provodila po studijima, oni su mi kao druga kuća... Ali da
se vratimo ovoj turneji - to je ipak nešto sasvim novo za mene, sva
odgovornost je na mojim leđima. Divno se osećam, uz to imam i
fantastičan bend.
Kako je bilo večeras kada si pevala
na matrice, a band svirao playback?
Imala sam u vidu da šou snima
televizija i da će to gledati mnogo više ljudi nego što ih ima u
sali. Njima je trebalo pružiti dobar nastup, a ne možeš imati
mnogo poverenja u ton majstore na ovakvim mestima, nikada nisi
siguran da ćeš biti predstavljen onako kako želiš da te čuju. To
je veliki rizik, a ja ne volim da rizikujem kada postoji način da se
to eliminiše.
Da li ti se život dosta promenio
pošto si postala tako popularna?
Očigledno. Ne mislim da sam se ja kao
ličnost izmenila, još uvek se družim sa istim prijateljima, ali...
Da. U ovoj situaciji čovek odraste nekako mnogo brže. Dobiješ
samopouzdanje i postaješ ambiciozniji. Postaješ i kritičniji prema
stvarima koje te okružuju, kritičniji na jedan dobar, konstruktivan
način. Uglavnom mi je uspeh doneo dosta pozitivnog; nema ničeg zbog
čega bih se kajala.
Šta misliš o tome što te smatraju
seks simbolom osamdesetih?
O tome zaista uopšte ne razmišljam.
Ne ignorišem to, ali se i ne opterećujem. Ovo su moje ruke, moje
telo, ono je tu... razumeš šta hoću da kažem? Nema tu o čemu da
se razmišlja. Ne želim da se izmotavam, to je sve.U svakom slučaju,
ako nemaš dobru ploču, ona se neće prodavati bez obzira na tvoj
izgled.
Postoji mišljenje da ja prodajem dosta
ploča zato što sam seks simbol. S tim se stvarno ne slažem - ljudi
su kupovali ploče dueta Dollar i pre nego što je postala moda
voleti Therezu Bazar. Nisam cinična; lepo je bilo videti se na
naslovnoj strani magazina Face - ali da sam to shvatila suviše
ozbiljno bilo bi svršeno sa mnom.
Da li poželiš ponekad da možeš
da izađeš na ulicu i niko te ne prepozna? Anonimnost samo za
trenutak?
Ne. Zaista ne. Ja imam anonimnost kad
god to zaželim. Uopšte nije toliko teško biti anoniman. U gužvi
na ulici, u Oxford Streetu... u bilo kojoj ulici, većina ljudi
uopšte ne gledaju jedni u druge... Ako stavim šešir i tako
pokrijem svoju kosu po kojoj me u stvari i prepoznaju, ili ako obučem
suknju umesto farmerki, niko me neće ni primetiti. Sve zajedno, to
mi i ne predstavlja nikakav pritisak jer ja i tako ne volim da se
šetam gradom ili da idem u kupovinu...
Nimalo ne uživam u noćnim klubovima,
izlascima na ta mesta, uopšte društvene kontakte takve vrste...
Više volim intimnije situacije. Kada ne radim posećujem se sa
prijateljima ili kod kuće slušam muziku.
Kakvu muziku slušaš?
Sve i svašta, zaista. Pokušavam da
uđem u najrazličitije vrste muzike... Stvari koje se ne čuju često
na radiju... Uživam i u hitovima, ali volim da otkrivam drugačije
stvari. Dosta slušam soul, rock...
Čuo sam da voliš Joni Mitchell?
Nemam nikakve posebne miljenike.
Mislim, ja volim Joni Mitchell, ali ima još mnogo talentovanih
ljudi... Ne znam... Ne mislim da je dobro imati posebne favorite u
bilo čemu. To ograničava ličnost... Osim omiljeni čovek koji ti
postaje suprug (smeh). Razumeš šta mislim? Ne volim takve
isključivosti kao "Ja volim Joni Mitchell!" i tu je kraj
priče. A mnogi ljudi to rade, stalno čuješ te fraze: "Ja
mrzim punk" ili "Ja ne volim džez", "Dosadan mi
je rege"... stvarno glupo.
Ja mislim kad neko kaže da voli
isključivo jednu vrstu muzike, to nije razumevanje ni tog stila već
jednostavno obožavanje sebe u određenom imidžu.
Da. (Lepotica se slagala uz osmeh dok
sam ja obrazlagao svoje teorije. Moj prokleti, beskrajno
dugački, neumorni jezik! Kim Wilde
neodoljivo inspiriše čoveka da se pravi mnogo pametan.)
Kakav je tvoj odnos prema umetnosti?
Zainteresovana sam za sve vrste
umetnosti... Uživam u poeziji, pišem i sama, sviram klavir...
igram, volim da igram. Veoma sam vezana za umetnost, uostalom
pohađala sam umetničku školu (Art College) i imala odlične ocene.
Škola mi je uvek lako išla za razliku od Rickyja. On je zbog toga i
ostavio pevačku karijeru, mada ima sjajan glas. Ja još uvek mislim
da je njegova verzija "Kids In America" bila bolja od moje.
Bili ste sigurni da će "Kids
In America" postati hit?
Kada Mickie Most kaže za nešto da je
siguran hit onda se teško dešava suprotno.
(Sećam se, kada sam prvi put gledao
taj video spot bilo je više nego jasno da se radi o sigurnom poslu.
Čovek prosto nije mogao da zna čemu pre da se divi: izvanrednoj
kompoziciji, besprekornoj vizuelizaciji ili senzualnosti pevačice.
Sada, dok sedim svega nekoliko desetina santimetara daleko od Prelepe
zaboravljam i pesmu i video, očajnički pokušajući da me pogled
tih ogromnih očiju sasvim ne zbuni.)
Prvi singl pa pun pogodak - to mora
da je stvorilo određeni pritisak?
Svakako. Moram da priznam da sam bila
pomalo zabrinuta sve dok nismo uradili "Chequered Love".
Tata i Ricky su napisali dosta pesama, ali nismo imali pravi singl.
Onda, iznenada imali smo "Chequered Love" i sve je bilo OK.
Misliš li da je devojkama teže u
šou biznisu?
Verovatno je tako. Većini devojaka
nije baš lako da prođu u poslu i to se na žalost kad-tad odrazi na
njihovu karijeru, ali kada neko odraste u atmosferi u kakvoj sam ja
rasla, mnoge brige su prevaziđene u startu.
Da li si se ikada osetila
izmanipulisanom?
Pa... Ne stvarno. Možda sam naivna,
ali ne verujem da ikoga mogu kao na uzici voditi do studija, onda kod
frizera pa na mondenska sastajališta. Neke tako lične stvari kao
što je, recimo, izgled nikada ne prepuštam nekom drugom, ma kakav
stručnjak da je u pitanju. Sa druge strane ima stvari u mojoj
karijeri koje bi se drugačije odvijale da sam sama odlučivala, na
primer turneja.
Želela sam mnogo ranije da krenem na
žive svirke, ali uvek su mi umesto toga organizovali dosadna
promocionalna putovanja na kojima sam samo davala intervjue,
potpisivala ploče u radnjama. Kad god sam htela da insistiram,
Mickie Most bi nestao van zemlje, ali sada je najzad sve u redu.
Sigurno si imala prilike da se
upoznaš sa mnogim rock zvezdama?
To su uglavnom veoma površni susreti u
studijama, na TV snimanjima ili prilikama kao što je ova (intervju
koji čitate otrgao ju je iz dugog i srdačnog razgovora sa pevačicom
Laurom Branigan - prim. Gnjavat.). Kirsty MacColl mi je dobra
prijateljica, ona je divna, kao i Steve Strange.
Šta misliš o Adamu Antu?
Veoma ga poštujem. Sviđa mi se to što
radi, visokokvalitetna zabava, a ja volim da budem zabavljena. Mislim
da je veoma pametan i dobro je što postoji neko kao on. Osećam da
smo mi u prilično sličnim situacijama, naravno, svako na svoj
način.
Kakvi su planovi za budućnost?
Trenutno snimamo novi album i novi
singl i... završavamo turneju po evropskim zemljama u kojima nismo
bili prošle godine.
Nadam se da...
...ćemo doći i u Jugoslaviju (smeh).
Možda jednom. Nažalost, to je zemlja o kojoj se u Britaniji malo
čuje i malo zna. Volela bih da je upoznam.
Tek što sam zaustio da postavim još
jedno pitanje, menadžer i gospođa mama Wilde su nas prekinuli sa
obrazloženjem da Kim mora na scenu, drugi put te večeri (održana
su dva programa - od 8 i od 11). Zatražio sam još potpis za čitaoce
Rocka i...
Zdravo. Bilo je zadovoljstvo
upoznati te.
I meni je bilo zadovoljstvo.
Lagao sam (i ona, verovatno). Ničeg
prijatnog nema u upoznavanju tako lepe i pametne devojke kao što je
Kim Wilde, ako je između vas ta nepremostiva barijera odnosa zvezda
- radoznalac, ispitani - ispitivač.
Sutrašnje ovacije kolega u
press-centru (bio sam jedini koji je dobio intervju) godile su
sujeti, ali nisu mogle da izbrišu glupavi osećaj da bih rado menjao
svih svojih jedanaest kanskih intervjua za jedan običan, neobavezan
razgovor sa njom u nekoj od obližnjih kafanica. Prokleta je
profesija-novinar.
Razgovarao: Dejan Cukić (Rock, 1983.)
