Kako se i kada Kosta Nađ opredelio za napredni revolucionarni pokret, kako je postao i ostao komunista?
- Upisao sam se, u Petrovaradinu, u
građansku školu, kako se to tada zvalo. I danas, kada dođem u
"stari kraj", obavezno posetim tu školu. Danas se zove "Vladimir Nazor". Mnogo
sam naučio u toj školi...
Zahvaljujući tim saznanjima i zahvaljujući nekim kasnijim iskustvima, opredelio sam se za revolucionarni pokret. Naravno, kao dečak nisam mnogo znao o borbi klasa, pa samim tim nisam ni mogao biti na nekoj određenoj "strani barikade".
Nisam znao, razumljivo, ni šta je marksizam ni komunizam, ali imao sam neki odnos prema dobrom i manje dobrom...
Imao sam u školi sukoba sa popom, koji nam je predavao veronauku, pa s direktorom. Pop me je, sećam se, zvao - "crvendać". Mislio sam, to je zato što nosim crvenu košulju. A on je mislio na nešto drugo.
Crvena boja je i tada označavala određenu pripadnost.
Zahvaljujući tim saznanjima i zahvaljujući nekim kasnijim iskustvima, opredelio sam se za revolucionarni pokret. Naravno, kao dečak nisam mnogo znao o borbi klasa, pa samim tim nisam ni mogao biti na nekoj određenoj "strani barikade".
Nisam znao, razumljivo, ni šta je marksizam ni komunizam, ali imao sam neki odnos prema dobrom i manje dobrom...
Imao sam u školi sukoba sa popom, koji nam je predavao veronauku, pa s direktorom. Pop me je, sećam se, zvao - "crvendać". Mislio sam, to je zato što nosim crvenu košulju. A on je mislio na nešto drugo.
Crvena boja je i tada označavala određenu pripadnost.
U meni se tada odigravao jedan oštar sukob...
Posle osnovne škole Kosta Nađ je dve
i po godine šegrtovao u fabrici "Ikarus" u Novom Sadu.
Porodica mu se tada, iz ekonomskih razloga, seli u Zagreb.
Njegova dva starija brata bili su tipografi. Mladi Nađ upoznao je njihove drugove grafičare, a preko njih i revolucionarne ideje:
Njegova dva starija brata bili su tipografi. Mladi Nađ upoznao je njihove drugove grafičare, a preko njih i revolucionarne ideje:
- To je bio samo jedan od uticaja -
veli Nađ. - Najveći uticaj je onaj spolja, velika oktobarska
revolucija. Idealizovao sam Lenjina, a ništa manje nisam maštao o
vojnim komandantima Oktobra: Vorošilovu, Buđoniju, našem Srdiću i
ostalima. U mojoj rasplamsaloj mašti stalno su se smenjivali njihovi
juriši, tako da je to za mene bio jedan neprekidan veličanstveni
film najlepših događaja.
A mnogo sam i čitao o revoluciji. Zagrebačka "Borba", koju su uređivali Cvijić, Cesarec i Krleža, mnogo mi je značila.
A mnogo sam i čitao o revoluciji. Zagrebačka "Borba", koju su uređivali Cvijić, Cesarec i Krleža, mnogo mi je značila.
Šta je bilo, ipak, presudno da se
opredelite za Komunističku partiju?
- To je bilo poznanstvo sa
revolucionarom doktorom Pavlom Gregorićem. Svaki mlad čovek koji je
imao sreću da se susretne sa drugom Pajom bio je na ogromnom
dobitku. Divan čovek, sjajna ličnost, požrtvovan revolucionar,
takav je Pavle Gregorić.
Imali smo, u to vreme, kuću na Černomercu, periferiji Zagreba. Tu su se održavali partijski i skojevski sastanci. Tu je bila i jedna od ilegalnih štamparija CK KPJ. Kroz tu kuću je prošlo mnogo drugova koji su otišli u Španiju...
U meni se tada odigravao jedan oštar sukob. Bio sam osetljiv i senzibilan. Ništa nisam imao u rukama, a nisam želeo da budem na teretu braći, pa sam se raspinjao: šta da radim?
I doneo sam glupu odluku - idem u podoficirsku školu u Bileći. Ali kasnije će se pokazati da ta odluka i nije tako pogrešna. Iskustvo koje sam stekao u ovoj školi mnogo mi je kasnije značilo u ratu.
 |
| Dr Pavle Gregorić, sećanja našeg istaknutog revolucionara |
Imali smo, u to vreme, kuću na Černomercu, periferiji Zagreba. Tu su se održavali partijski i skojevski sastanci. Tu je bila i jedna od ilegalnih štamparija CK KPJ. Kroz tu kuću je prošlo mnogo drugova koji su otišli u Španiju...
U meni se tada odigravao jedan oštar sukob. Bio sam osetljiv i senzibilan. Ništa nisam imao u rukama, a nisam želeo da budem na teretu braći, pa sam se raspinjao: šta da radim?
I doneo sam glupu odluku - idem u podoficirsku školu u Bileći. Ali kasnije će se pokazati da ta odluka i nije tako pogrešna. Iskustvo koje sam stekao u ovoj školi mnogo mi je kasnije značilo u ratu.
U podoficirskoj školi u Bileći bavili
ste se, takođe, revolucionarnim radom. Zbog toga ste bili i osuđeni.
Recite nam šta se to, u stvari, desilo?
- Pronađene su kod mene neke knjige
koje su tada bile na indeksu zabranjenih. Uhapšen sam i osuđen na
dve godine zatvora u Sarajevu. Imao sam dvadeset i tri godine.
Ali, pobegao sam iz zatvora. Krio sam se u Zagrebu, i to vrlo vešto, iako je svaki policajac imao poternicu za mnom.
Opet sam bio sa Pavlom Gregorićem, sa mladim komunistima i skojevcima.
Ali SKOJ onoga vremena, moram reći, bio je nešto drugo. Dosta se sektašilo. Preterivali smo, živeli asketski. Takva je bila direktiva.
Tek kada je došao Tito, sve se promenilo. Tito je sve promenio.
Ali, pobegao sam iz zatvora. Krio sam se u Zagrebu, i to vrlo vešto, iako je svaki policajac imao poternicu za mnom.
Opet sam bio sa Pavlom Gregorićem, sa mladim komunistima i skojevcima.
Ali SKOJ onoga vremena, moram reći, bio je nešto drugo. Dosta se sektašilo. Preterivali smo, živeli asketski. Takva je bila direktiva.
Tek kada je došao Tito, sve se promenilo. Tito je sve promenio.
U našoj kući se nalazila ilegalna štamparija CK KPJ
Niste više mogli da živite ilegalno u
Jugoslaviji. Otišli ste u inostranstvo. Gde ste sve bili, kuda ste,
kako vi to kažete, lutali i koga ste na tim putovanjima susretali?
- Bio sam u Austriji, Švajcarskoj,
Francuskoj. Tada je u Nemačkoj i Italiji pobedio fašizam. Evropa je
bila puna izbeglica. Na tim mojim putovanjima, bolje reći lutanjima,
susretao sam ljude raznih "fela": od ustaša do frankovaca,
naprednih ljudi i revolucionara, do anarhista.
Svi ti ljudi bili su uvereni da sam komunista. Osećali su to po mom načinu razmišljanja. Kada svi tako misle, rekao sam sebi, onda moram još više da produbim svoja saznanja, da se komunistički obrazujem.
Ali, s ovakvim načinom života (stalno u lutanju) neću daleko dogurati. Zato sam odlučio da se vratim nazad, u Jugoslaviju. Razmišljao sam, čim dođem, moram što pre da uhvatim vezu sa komunistima.
Svi ti ljudi bili su uvereni da sam komunista. Osećali su to po mom načinu razmišljanja. Kada svi tako misle, rekao sam sebi, onda moram još više da produbim svoja saznanja, da se komunistički obrazujem.
Ali, s ovakvim načinom života (stalno u lutanju) neću daleko dogurati. Zato sam odlučio da se vratim nazad, u Jugoslaviju. Razmišljao sam, čim dođem, moram što pre da uhvatim vezu sa komunistima.
Vratili ste se u Jugoslaviju, ali se u
njoj niste mnogo zadržali. U Španiji je izbio građanski rat i vi ste krenuli da se borite u
internacionalnim brigadama. Ko vam je bio veza za odlazak u Španiju?
- Čim sam se vratio u Jugoslaviju bio
sam opet u vezi sa Pavlom Gregorićem. Nisam tačno ni znao, da li
sam ja, Kosta Nađ, član Partije ili ne. To se tada nije ni
govorilo. Ali, važno je bilo da se osećam komunistom i da me
komunisti upućuju.
Veza za odlazak za Španiju bili su mi Gregorić i Ivica Matušić. Samo, ja sam bio tvrdoglav. Pajo mi je rekao da sačekam dvadesetak dana da mi obezbedi dokumenta za Španiju. Nisam poslušao, dvadesetak dana mi je bilo mnogo, i ja sam otišao na svoju ruku.
Istina, Pajo mi je dao partijsku vezu za Beč, ali je ona bila "provaljena". Snalazio sam se kako sam znao i umeo.
Veza za odlazak za Španiju bili su mi Gregorić i Ivica Matušić. Samo, ja sam bio tvrdoglav. Pajo mi je rekao da sačekam dvadesetak dana da mi obezbedi dokumenta za Španiju. Nisam poslušao, dvadesetak dana mi je bilo mnogo, i ja sam otišao na svoju ruku.
Istina, Pajo mi je dao partijsku vezu za Beč, ali je ona bila "provaljena". Snalazio sam se kako sam znao i umeo.
Osećali ste se kao komunista, kada
ste, konačno, saznali da ste član Partije?
- Meni su 1937. godine u Španiji
saopštiii da sam član Partije. To mi je rekao Božo Maslarić.
Ali i pre, u Zagrebu, kao što sam i rekao, ja sam izvršavao
skojevske i partijske zadatke.
Moja braća i ja nismo smeli da budemo vezani ni za jednu partijsku ćeliju. Jer, u našoj kući se nalazila ilegalna štamparija CK KPJ. Nalazila se u bunkeru. Zato je naša jedina veza bio Pajo Gregorić.
Moja braća i ja nismo smeli da budemo vezani ni za jednu partijsku ćeliju. Jer, u našoj kući se nalazila ilegalna štamparija CK KPJ. Nalazila se u bunkeru. Zato je naša jedina veza bio Pajo Gregorić.
S istom upornošću kojom je postao,
Kosta Nađ je i ostao član Partije. Vratio se sa španskih planina
i 1941. godine odmah stupio u jedinice NOR-a.
Tito ga je na savetovanju u Stolicama, iako ga nije poznavao, ali je o njemu dosta čuo od Veljka Vlahovića i Boža Maslarića u Moskvi, imenovao za komandanta Glavnog štaba NOV za Bosnu i Hercegovinu.
Pozvao ga je te iste godine u Rogaticu da ga lično upozna. Verujući u njega, odmah mu je dao zadatak da oslobodi teritoriju Foče i Goražda, gde su se i smestile partizanske jedinice.
Nađ je ovaj, a i sve ostale teške zadatke sa uspehom izvršavao.
No, mi ovog puta beležimo njegov najdraži trenutak iz naše revolucije:
Tito ga je na savetovanju u Stolicama, iako ga nije poznavao, ali je o njemu dosta čuo od Veljka Vlahovića i Boža Maslarića u Moskvi, imenovao za komandanta Glavnog štaba NOV za Bosnu i Hercegovinu.
Pozvao ga je te iste godine u Rogaticu da ga lično upozna. Verujući u njega, odmah mu je dao zadatak da oslobodi teritoriju Foče i Goražda, gde su se i smestile partizanske jedinice.
Nađ je ovaj, a i sve ostale teške zadatke sa uspehom izvršavao.
No, mi ovog puta beležimo njegov najdraži trenutak iz naše revolucije:
- Ja sam - veli na kraju Nađ - 1936.
godine kod Dravograda, Šošnja i Maribora ilegalno prelazio granicu,
kada sam odlazio u Španiju. Na istom mestu, ali pet godina kasnije,
probijao sam se kada sam se vraćao iz Španije... I, na tom istom
mestu, 15. maja 1945. godine, sada kao komandant Treće armije,
zarobljavam nemačke i kvislinške snage, i šaljem Titu poslednji
ratni kominike:
"Na teritoriji Jugoslavije više
nema naoružanih neprijateljskih vojnika".
