Ne ulazeći u ocenu verodostojnosti ovih memoara, naš saradnik - književnik Kosta Dimitrijević, koji je prvi 1962. godine za "Politiku" intervjuisao Crnjanskog u Londonu, objaviće u nekoliko nastavaka, na osnovu tada vođenog dnevnika svoja sećanja na zanimljive susrete s pesnikom-emigrantom.
O nastanku ovih razgovora Dimitrijević kaže: "Zbog objavljenog pisma iz Londona, intervjua sa Crnjanskim, u Politici od 15. jula 1962. godine, doživeo sam mnoge neprijatnosti. Iako objavljeni u nepotpunoj, skraćenoj verziji, ovi naši razgovori u Londonu, odjeknuli su u Beogradu, kao i u celoj zemlji senzacionalno, mada sam uvek težio da izbegnem ovakav način pisanja. Taj moj članak prenela je i emigrantska štampa, jer je Crnjanski prvi put nepovoljno govorio o njoj, zatim i o svom teškom životu u londonskom podzemlju, o pisanju "Romana o Londonu" i memoara "Embahade". Kažu da o mrtvima uvek treba govoriti lepo. Ali, pitam se, da nije potrebnije i o mrtvima kao i o živima, najpre govoriti istinu. To pokušavam u ovim sećanjima na velikog pisca, ali na žalost problematičnog čoveka ..."
2. deo feljtona
- Da li mislite na skori povratak u zemlju? - pitam Crnjanskog.
- Odakle vam ta ideja? - začuđeno će Crnjanski. - Ko vam je rekao o mom povratku?
Uvideo sam da sam istrčao s pitanjem, da sam pogrešio ali za povlačenje je bilo kasno, jer se u piščevim očima ogledalo nepoverenje. Odgovorih iskreno:
- To sam čuo od vaših rođaka, a i u Beogradu se govori da se uskoro vraćate.
Crnjanski ništa ne odgovori, ali po njegovom negodujućem izrazu lica zakijučih da sam stvarno postavio neumesno pitanje. Ali, rešio sam da ne odstupim, pa nastavih:
- Izvinite zbog ovog mog verovatno suvišnog pitanja, ali bio sam uveren da jedva čekate da se vratite. Tako ste bar pisali svojima, koji pričaju da veoma teško ovde živite ...
Osećam i dalje podozriv pogled Crnjanskog, a preko karakteristične, izvijene donje usne čujem njegovo neodređeno, ljutito mrmljanje. Posle kratkotrajne tišine, začuo se setni, sasvim blagi, gotovo baršunasti glas Crnjanskog:
- Znate, vreme je da se vratim, došla je starost, bolest moje žene ... Čemerna je sudbina književnika, silom prilika odvojenog od svoje zemlje. Dugo su me tamo prećutkivali, pa žestoko napadali moji neprijatelji iz mlađih dana, a nisam bio u mogućnosti da im odgovorim. Sada se kajem što sam u mladosti bio toliko žustar i prek, i što sam čak i u srednjim godinama pravio tolike gluposti.
Sada je kasno raspravljati o negdašnjim greškama i obračunima. Nisam zaboravio one od kojih sam primio toliko niskih, podmuklih udaraca, ali ne želim da se svetim. To je starom čoveku ispod dostojanstva. Ako se vratim u zemlju, gledaću svoja posla, da završim, koliko se može, još neke knjige ...
Dok ovo govori, na licu Crnjanskog primećujem uzbuđenje:
- Znate, književnik, poput Anteja, kad dodirne svoju zemlju, vraća mu se snaga, volja za životom. Književnika ne cene mnogo ni u njegovoj zemlji, a kamoli u tuđini, gde se gubi volja za stvaranjem i treba mnogo toga izdržati. Meni je najbolje rekao moj prijatelj Ivo Andrić kada smo se, ovde, u Londonu, sreli:
"Pa, vi, Crnjanski i niste u emigraciji. Objavljuju vam se dela u Jugoslaviji, tamo vas rado čitaju, a mnogi misle da ste i stvarno kod nas, da niste nigde ni odlazili ... "
Reči ovog divnog čoveka i pisca mnogo su me ohrabrile. E, kada ću se vratiti, ne znam ... Najpre, mora se regulisati pitanje stana, mojih ovdašnjih dugovanja i penzije ... Znate, mi ovde živimo u jednoj sobi, ne pijem, ne pušim, sve radim sam. Nemam ni za daktilografkinju, pa sam kucam svoje stvari... A i pisaću mašinu sam jedva kupio, potrebno je, znate, mnogo odricanja ... Nemojte to da pišete, odgovoriću kasnije na vaša pitanja, sada, tek onako, pričamo ...
Šetnja po Kensingtonskim vrtovima
Crnjanski mi predloži da pođemo u šetnju. Iz hotela smo izašli na živopisnu ulicu Kvinsvej, gde nas je dočekao blagi povetarac. Stavivši šešir na glavu i podižući izbledeli i iskrpljeni okovratnik, Crnjanski pogleda one silne radnje oko nas pa reče:
- Moram Napoleonu, koga, inače, ne volim, da dam za pravo što je Engleze nazvao nacijom dućandžija. Tu nije pogrešio ...
Prolazeći pored monumantalne, jedne od mnogih, širom raskriljenih kapija od kamena i gvožđa, ukrašenih pozlaćenim inicijalima, ulazimo u čuvene Kensingtonske vrtove koji se nastavljaju u nepregledni Hajd park. Slobodno šetamo po cvetnim alejama, gazimo preko zelenog ćilima uvek sveže engleske trave.
- Kensingtonski vrtovi su pravi raj za pisca umornog od života - kaže Crnjanski. - Volim ovde da šetam, ali ne i da gledam sve mogućne spomenike u slavu one babe, kraljice Viktorije i njenog ranopočivšeg supruga - princa Alberta. I to je komedija svoje vrste nastala od lične tragedije. Mislim na ovu dugovečnu babu, kraljicu Viktoriju, koja svom "neprežaljenom" suprugu Albertu, podiže na drugoj strani parka pompezan spomenik kao da je Lorenco Veličanstveni ...
Verovatno da niste čuli za njene zasluge za našu naciju. E, pa vidite, kraljica Viktorija je knezu Milošu poslala prve plugove, a posle turskog bombardovanja Beograda primila je u audijenciju knjeginju Juliju.
Verovatno da niste čuli za njene zasluge za našu naciju. E, pa vidite, kraljica Viktorija je knezu Milošu poslala prve plugove, a posle turskog bombardovanja Beograda primila je u audijenciju knjeginju Juliju.
Diveći se u sebi erudiciji Crnjanskog, u brzom hodu prolazeći pored statue Petra Pana izbijamo na obalu dugog veštačkog jezera Serpentine, po kome klize lake jedrlice i čamci. Dugo, ne skidajući pogled s mirne jezerske površine, Crnjanski reče:
- Tamo gde je ovo jezero najdublje, utopila se Harijeta, plemenita Šelijeva žena. Ostavljena od muža, jednog maglovitog dana, izvršila je samoubistvo. Nekima je uspelo, najviše onima koji su pustili gas a pri tom ih nisu uznemiravali. To je najbolji način za samoubistvo u Londonu. Znate, slično je kasnije završio i Šeli, ali on nije izvršio samoubistvo nego se udavio. Mnogo sam, nekad, voleo njegovu poeziju ...
Odjednom, neočekivano, Crnjanski mi je postavio pitanje:
- Što "Matica srpska" ne počne sa mojim sabranim delima?
Ništa nisam mogao da mu odgovorim, pa Crnjanski nastavi:
- Potpisali smo odavno ugovor. Da ne čekaju, možda, da umrem.
To je rekao sa šeretskim smeškom, onim banatskim, Čarnojevićevskim ...
Kako je vetar počeo još jače da duva i promiču sitne kapi kiše, Crnjanski me je pozvao da sednemo na klupu pokraj male staklene bašte. Onda je izvadio iz džepa spisak mojih pitanja i rekao da će na njih kasnije odgovoriti.
- Ovde sam, preko dve decenije i sigurno da od Gustinčića, dopisnika "Politike", znam mnogo više stvari - kaže Crnjanski. - Sada sam dopisnik argentinskog lista "El economist". Svom negdašnjem listu "Politici, " gde sam započeo novinarsku karijeru, slao sam iz Londona niz članaka, koji su završili u košu.
Prvi je bio pozdrav mome prijatelju Ivi Andriću po dobijanju Nobelove nagrade, sa kojom možemo, najzad, i mi, ponosno pred svet...
Toliko bih želeo i sada da pišem u "Politici", koju redovno pratim. Poslao bih odmah seriju članaka o emigraciji, što je ako ne velika, a ono bar zanimljiva tema. Moj drug Rastko Petrović je umro u Vašingtonu s osamdeset dolara u džepu, a ministar-ambasador Fotić sa tri kuće u Njujorku... Potrebna je istina o tome...
Prvi je bio pozdrav mome prijatelju Ivi Andriću po dobijanju Nobelove nagrade, sa kojom možemo, najzad, i mi, ponosno pred svet...
Toliko bih želeo i sada da pišem u "Politici", koju redovno pratim. Poslao bih odmah seriju članaka o emigraciji, što je ako ne velika, a ono bar zanimljiva tema. Moj drug Rastko Petrović je umro u Vašingtonu s osamdeset dolara u džepu, a ministar-ambasador Fotić sa tri kuće u Njujorku... Potrebna je istina o tome...
Napominjem Crnjanskom da je opasno pisati o emigraciji bar dok ne dođe u Beograd, gde ga pisci moje generacije rado očekuju a on, prkosno, kaže:
- Zapamtite da nikada Miloš Crnjanski nije bio kukavica i zato slobodno napišite sve što sam vam rekao. Morate znati istorijsku činjenicu da ni jedna emigracija u belom svetu nije ništa postigla osim svog tavorenja i izumiranja. I sreća je da se svi problemi vremenom rešavaju, to pametno kažu Englezi, pa će tako i emigrantski. Vreme, znate, sve leči, pa i one koji su izgubili otadžbinu.
Za sve naše muke i nevolje perfidni Englezi imaju samo utešne dve reči: "So sorry". Tako samo kažu da im je žao i sležu ramenima. To su isto govorili i godinama kada sam visio na berzi rada i kod svih onih komiteta za spasavanje takozvanih "raseljenih lica".
A do posla se teško dolazi, jer i sami Englezi odlaze da rade u Australiju. Poznajem više svetskih jezika, mogao bih dobro poslužiti kao prevodilac turistima u Londonu, ili u kojoj putničkoj agenciji kao vodič. Samo obećavaju, a posle kažu ono obavezno "So sorry", što ne mogu da mi iziđu u susret.
Mi, to, Srbi, kraće kažemo i ne lažemo toliko. Briga njih, Engleze, čuvene po ravnodušnosti, kako ćemo preživeti. A meni ovde život nije samo gorak, nego i ponižavajući.
Za sve naše muke i nevolje perfidni Englezi imaju samo utešne dve reči: "So sorry". Tako samo kažu da im je žao i sležu ramenima. To su isto govorili i godinama kada sam visio na berzi rada i kod svih onih komiteta za spasavanje takozvanih "raseljenih lica".
A do posla se teško dolazi, jer i sami Englezi odlaze da rade u Australiju. Poznajem više svetskih jezika, mogao bih dobro poslužiti kao prevodilac turistima u Londonu, ili u kojoj putničkoj agenciji kao vodič. Samo obećavaju, a posle kažu ono obavezno "So sorry", što ne mogu da mi iziđu u susret.
Mi, to, Srbi, kraće kažemo i ne lažemo toliko. Briga njih, Engleze, čuvene po ravnodušnosti, kako ćemo preživeti. A meni ovde život nije samo gorak, nego i ponižavajući.
Slušajući ogorčenu ispovest Crnjanskog, pomislih na naše razgledanje Londona, pa pričam našem piscu kako smo se pre podne proveli s vodičem koji nije znao engleski, a angažovao onu lepu devojku iz Slovenije bez znanja srpskohrvatskog jezika pa muka za sporazumevanje na svakom koraku. Na ovo Crnjanski se slatko smeje pa kaže:
- Pa, zaboga, šta ste u Londonu bez dobrog vodiča tražili? Znate li koliko ovde ima toga da se vidi? Da, ovde kod Engleza, čiji se narod u srednjem veku zvao Angli, ima mnogo zanimljivih stvari, počev od rimskog perioda. Nazvali su taj narod tako, kaže jedan istorijski spis, što su imali plava lica anđela. Neki drugi istoričari ih nazivaju perfidni narod. A u mom romanu o Londonu, koji odavno pišem, oni su đavoli.
Greške u biografiji
Na pitanje Crnjanskog šta mi je ostalo u glavi posle današnje šetnje autobusom, nabrajam: muzej Victorija Albert, Trafalgar skver sa Nelzonovim spomenikom, Parlament u gotskom stilu, Vestminster opatije... Zatim, pominjem smenu straže ispred Bakingemske palate, poznate iz kriminalnih romana o Skotland jardu, kitnjasti hotel Savoj, brod Diskaveri kapetana Skota na Temzi...
- Ništa vi niste videli za jedno pre podne? - zapanjeno će Crnjanski. - Gde je istorijski Tauer, Britanski muzej, Nacionalna galerija i galerija Tejt, Šekspirovo pozorište Old Vik, katedrala sv. Pavla, Siti. .. Pa za vas je posebno zanimljiva Flit strit, ulica štampe, onda Dikensova kuća, pa i buvlja pijaca, da pomenem samo azbuku Londona...
Odmahnuvši rukom, Crnjanski je zaćutao. U nastaloj tišini posmatram nežno cveće pod staklenim krovom, a Crnjanski razgledajući neko vreme moja pitanja upita me:
- Na osnovu čega ste ovo napisali?
- Pravo da vam kažem, pored vaših knjiga, služio sam se i esejom Marka Ristića "Tri mrtva pesnika", kao i jednim njegovim napisom, posvećenim vama, a objavljenim u časopisu "Delo".
- To sam i očekivao - reče Crnjanski s neskrivenom gorčinom u glasu, pa podrugljivim tonom nastavi:
- Znate, moj negdašnji veliki prijatelj Marko, postigao je ono što nije niko u našoj, a verujem ni u svetskoj literaturi: živog me oglasio mrtvim?! A znam i zašto je to tako učinio, pa ću, ako budem raspložen, kasnije, možda i ispričati.
Naročito mi je poznat Markov kompleks u vezi s našim prijateljem Rastkom Petrovićem, čija je lična, intimna pisma, citirao, u ovom svom eseju. A ja smatram da je najgori čovek kada zloupotrebi pisma svog prijatelja za života ili odmah, posle smrti. Ako mu već nije hteo pomoći da se vrati u zemlju, trebalo je Marko da ostavi na miru mrtvog Rastka.
Sve je to velika komedija naših naravi. Ipak, i pored toga što je na mene Marko sručio sve mogućne grdnje i insinuacije, on mi je dragocen. Zapravo, Marko mi je sa svakim svojim napisom, i sa napadima, dobrodošao. Znate, za razliku od mene, Marko je veoma pedantan, ljubomorno čuva svaku ceduljicu. I zato sam mu zahvalan i kad me psuje, jer svaki svoj pamflet potkrepljuje bibliografskim podacima. I to je dobro, bar za mene, ovde, u tuđini.
Znate, zaboravio sam mnoge svoje ranije napise, a rasrđeni Marko mi iz prve ruke pruža potrebne podatke, tako da ne moram da kopam po starim kompletima, po arhivama. I zato, kažem, s pravom, da mi je svaki Markov napad, dobrodošao...
- Znate, moj negdašnji veliki prijatelj Marko, postigao je ono što nije niko u našoj, a verujem ni u svetskoj literaturi: živog me oglasio mrtvim?! A znam i zašto je to tako učinio, pa ću, ako budem raspložen, kasnije, možda i ispričati.
Naročito mi je poznat Markov kompleks u vezi s našim prijateljem Rastkom Petrovićem, čija je lična, intimna pisma, citirao, u ovom svom eseju. A ja smatram da je najgori čovek kada zloupotrebi pisma svog prijatelja za života ili odmah, posle smrti. Ako mu već nije hteo pomoći da se vrati u zemlju, trebalo je Marko da ostavi na miru mrtvog Rastka.
Sve je to velika komedija naših naravi. Ipak, i pored toga što je na mene Marko sručio sve mogućne grdnje i insinuacije, on mi je dragocen. Zapravo, Marko mi je sa svakim svojim napisom, i sa napadima, dobrodošao. Znate, za razliku od mene, Marko je veoma pedantan, ljubomorno čuva svaku ceduljicu. I zato sam mu zahvalan i kad me psuje, jer svaki svoj pamflet potkrepljuje bibliografskim podacima. I to je dobro, bar za mene, ovde, u tuđini.
Znate, zaboravio sam mnoge svoje ranije napise, a rasrđeni Marko mi iz prve ruke pruža potrebne podatke, tako da ne moram da kopam po starim kompletima, po arhivama. I zato, kažem, s pravom, da mi je svaki Markov napad, dobrodošao...
Predajem Crnjanskom onaj "integralni tekst" Marka Ristića, objavljen u časopisu "Delo" 1954. godine, pod naslovom "Miloš Crnjanski", a on već posle prve pročitane rečenice kaže ogorčeno:
- Eto, na početku Marko već greši, navodeći da sam rođen u banatskom selu Ilanča, odakle su moji preci. A ova ista, uveren sam namerna Markova pogreška, stoji i u "Enciklopediji Jugoslavije" gde me je on, naravno ko bi drugi, obrađivao.
Ja sam rođen u Čongradu, gde mi je otac kao rodoljub prognan, a to mesto je danas u Mađarskoj. Zahvalan sam tom mestu, ako nizašta drugo, a ono bar zato što je tu igrom slučaja, i poznati beogradski izdavač Geca Kon ugledao sveta. I tako sam, brzo i lako, došao do svog izdavača Kona, koji me je zvao zemljakom i rado, uvek, štampao.
Doduše, to je činio na osnovu preporuke profesora Slobodana Jovanovića, čije je sve savete, ovaj naš značajan izdavač, bez pogovora slušao. Objavio je Slobodanova sabrana dela, nadajući se, jadnik, da će ga profesor i u Akademiju nauka, uvesti. A zašto da i jedan izdavač ne postane njen član kad su to toliki praznoglavci?
Ja sam rođen u Čongradu, gde mi je otac kao rodoljub prognan, a to mesto je danas u Mađarskoj. Zahvalan sam tom mestu, ako nizašta drugo, a ono bar zato što je tu igrom slučaja, i poznati beogradski izdavač Geca Kon ugledao sveta. I tako sam, brzo i lako, došao do svog izdavača Kona, koji me je zvao zemljakom i rado, uvek, štampao.
Doduše, to je činio na osnovu preporuke profesora Slobodana Jovanovića, čije je sve savete, ovaj naš značajan izdavač, bez pogovora slušao. Objavio je Slobodanova sabrana dela, nadajući se, jadnik, da će ga profesor i u Akademiju nauka, uvesti. A zašto da i jedan izdavač ne postane njen član kad su to toliki praznoglavci?
Kada je kiša stala, Crnjanski je predložio da krenemo iz ovih prekrasnih, cvetnih vrtova. Vetar nestašno ćarlija, a povremeno, pridržavajući svoj šešir da ne odleti, Crnjanski me je iznenada upitao:
- Da li vi znate moje neprijatelje u Beogradu?
Pokušavam Crnjanskom da objasnim da je moja generacija jedino iz napisa Marka Ristića saznala za njegove predratne stavove i polemike, a on me prekida odsečnim pokretom ruke i kaže gorko:
- Nije, mene, samo Marko živog sahranjivao. Tu je i drugi moj veliki prijatelj, kritičar Milan Bogdanović, koji je u početku o mom delu pisao slavopojke, a posle ovog rata od mene načinio čudovište.
Prva naša svađa počela je u "Glasniku", a onda se kasnije preselila u štampu, pa je moralo doći i do suda. Sa Milanom sam 1932. godine imao veoma oštru polemiku, koja je uzbudila mnoge duhove. On mi je preko "Borbe" vratio milo za drago. I to baš u trenutku kada sam pakovao kofere za povratak u zemlju, gde mi je mesto.
Nazvan od Milana provokatorom i agentom u službi reakcije, pa čak da sam kao Dučić za vreme rata vodio gnusnu kampanju protiv svog naroda, što, bar u mom slučaju, uopšte ne odgovara istini, bilo mi je jasno da bi me, po povratku, u Beogradu, čekala optuženička klupa.
Nastavljajući da me javno žigoše, nešto kasnije, Milan će pisati da ja ne mogu biti nikome prijatelj zato što želim samo za sebe da izvučem što više koristi. Ne znam, možda je Milan u pravu, ali morao bi najpre sebe da upita zašto sam ja takav postao. I, kakvi su oni, moji negdašnji prijatelji, bili prema meni.
Svi su pobesneli od jeda kada sam 1930. dobio tri značajne književne nagrade, za "Seobe" od Akademije, zatim Društva ljubitelja umetnosti za "Ljubav u Toskani" i Narodnog univerziteta za "Knjigu o Nemačkoj".
To su mi jedine nagrade, slobodne zapišite.
Prva naša svađa počela je u "Glasniku", a onda se kasnije preselila u štampu, pa je moralo doći i do suda. Sa Milanom sam 1932. godine imao veoma oštru polemiku, koja je uzbudila mnoge duhove. On mi je preko "Borbe" vratio milo za drago. I to baš u trenutku kada sam pakovao kofere za povratak u zemlju, gde mi je mesto.
Nazvan od Milana provokatorom i agentom u službi reakcije, pa čak da sam kao Dučić za vreme rata vodio gnusnu kampanju protiv svog naroda, što, bar u mom slučaju, uopšte ne odgovara istini, bilo mi je jasno da bi me, po povratku, u Beogradu, čekala optuženička klupa.
Nastavljajući da me javno žigoše, nešto kasnije, Milan će pisati da ja ne mogu biti nikome prijatelj zato što želim samo za sebe da izvučem što više koristi. Ne znam, možda je Milan u pravu, ali morao bi najpre sebe da upita zašto sam ja takav postao. I, kakvi su oni, moji negdašnji prijatelji, bili prema meni.
Svi su pobesneli od jeda kada sam 1930. dobio tri značajne književne nagrade, za "Seobe" od Akademije, zatim Društva ljubitelja umetnosti za "Ljubav u Toskani" i Narodnog univerziteta za "Knjigu o Nemačkoj".
To su mi jedine nagrade, slobodne zapišite.
"Ne plašim se svojih protivnika... "
Dok ovo žustro, u jednom dahu, izgovara, Crnjanski dobija izgled čoveka umornog od životne borbe, ali on i pored mog predloga da preskočimo sve to, prkosno i nabusito nastavlja:
- Slobodno napišite da se ja ne plašim ni danas svojih protivnika koji su zaboravili na Gundulićeve stihove o promenljivosti ljudske sreće. Eto, gde je sada prvi posleratni ideolog na polju naše kulture, onaj Radovan Zogović, koji me je i pre rata i posle rata, napadao. Onda, tu je čitava grupa onih, koje zovem literarnim bubašvabama, pa mi se svete.
Kao srednjoškolski profesor kaznio sam Kostu Milutinovića koji mi sad svuda smešta. Tu je i nezdrava afera sa dunavskim kapetanom Mladenom Đuričićem u vezi s njegovom Antologijom udruženja rezervnih oficira.
Sećam se, koliko me je njegova supruga, lepotica Višeslava, molila da se iz mog stiha Car Dušan napravi Habzburg. Ako na to pristanem, Mladenova supruga bi, po obećanju pukovnika Radosavljevića, dobila 17.000 dinara za letovanje u Nici.
Pristajem, jer sam i u četrdesetim godinama bio kavaljer, a potom su na taj moj stih udarali nalepnice s promenjenim imenom. Imao sam zbog toga tolike neprijatnosti...
A najgore je bilo to što mi posle rata nisu davali mogućnosti ni da se branim, bar u našoj štampi koja je donosila samo napade.
Kao srednjoškolski profesor kaznio sam Kostu Milutinovića koji mi sad svuda smešta. Tu je i nezdrava afera sa dunavskim kapetanom Mladenom Đuričićem u vezi s njegovom Antologijom udruženja rezervnih oficira.
Sećam se, koliko me je njegova supruga, lepotica Višeslava, molila da se iz mog stiha Car Dušan napravi Habzburg. Ako na to pristanem, Mladenova supruga bi, po obećanju pukovnika Radosavljevića, dobila 17.000 dinara za letovanje u Nici.
Pristajem, jer sam i u četrdesetim godinama bio kavaljer, a potom su na taj moj stih udarali nalepnice s promenjenim imenom. Imao sam zbog toga tolike neprijatnosti...
A najgore je bilo to što mi posle rata nisu davali mogućnosti ni da se branim, bar u našoj štampi koja je donosila samo napade.
Posle izlaska iz Kensingtonskih vrtova Crnjanski mi postavlja pitanje da li poznajem Ljubomira Simovića? Odgovorih mu da ovog pesnika lično nikad nisam upoznao, a Crnjanski ljutito reče:
- Taj Simović je počeo da mi piše mnoga pisma... Izjavljuje da se divi mojoj poeziji. Kada mu nisam odgovorio, kritikovao me je u "Mladosti". A i ono što je objavio ne odgovara istini. Sve su to izmišljotine mojih neprijatelja. Nije smeo to da primi zdravo za gotovo. Bio sam, u životu, dosta tvrdoglav, pa sam zato loše prošao.
Nisam lako odstupao od svog mišljenja, a voleo sam često da skrešem istinu u lice, pa, razumljivo, stekao sam dosta neprijatelja i tamo u Beogradu, i ovde, u Londonu. To je prokletstvo za tipičnog smetenjaka svog doba, kako sam već u "Komentarima", sebe, nazvao...
Nisam lako odstupao od svog mišljenja, a voleo sam često da skrešem istinu u lice, pa, razumljivo, stekao sam dosta neprijatelja i tamo u Beogradu, i ovde, u Londonu. To je prokletstvo za tipičnog smetenjaka svog doba, kako sam već u "Komentarima", sebe, nazvao...
Ne znam šta na sve ovo da kažem Crnjanskom koji je u tuđini, očigledno, mnogo prepatio. Ovo stanje nezadovoljstva i otuđenosti prisutno je i u poruci nemačkog pesnika emigranta Hajnea, koju Crnjanski prepisuje, u originalu, na kraju svojih pariskih "Odabranih stihova":
"Imao sam nekad divnu Otadžbinu" - poručivao je pesnik. - "Hrast u njoj diše tako visoko, ljubičice se blago povijaju. Bio je to san. Ljubila me je ona na nemačkom i (jedva je verovati kako to lepo zvuči) govorila mi: "Volim te!" Bio je to samo san..."
Gledajući zamišljenog i neveselog pesnika, koji je sebe nazvao "tipičnim smetenjakom svog doba", pitao sam se da li, uopšte, vredi nastaviti naš razgovor. Ipak, pokušavam Crnjanskog da raspoložim, govoreći mu da je posle dugog stranstvovanja njegovo književno delo opet steklo svoje pravo mesto pod našim suncem.
Ponovo je objavljen "Dnevnik o Čarnojeviću" i roman "Seobe", kao i izabrane pesme u knjizi "Itaka i komentari" dok beogradsko Savremeno pozorište igra dramu "Konak".
Uskoro, u izdanju Srpske književne zadruge izlaze iz štampe prva i druga knjiga njegovog epohalnog dela "Seobe".
Ako su ga njegovi ispisnici i napadali, kažem, moja generacija, čitajući poslednji broj časopisa "Savremenik", priznaje presudan uticaj Crnjanskog. I postavljam pitanje: Ima li većeg priznanja za pesnika jedne male zemlje među svetovima?
Očigledno, nenaviknut, na neposredne reči priznanja Crnjanski me dok govorim netremice gleda, a zatim iznenađeno kaže:
- Donosite mi prijatne vesti, hvala! Teši me što me tamo, u Beogradu, ipak, ne zaboravljaju. Ovde redovno dobijam "Književne novine", a pratim i "Letopis Matice srpske", u kome sam, između dva rata; sarađivao sa velikim zadovoljstvom. Crnogorci mi šalju časopis "Susret". To su, dobri mladići. A sada je vreme da svratimo u moju omiljenu krčmu, koju ovde zovu "pab".
U tipičnom engleskom "pabu"
Ostavili smo uzavrelu masu sveta koja se vraćala s posla, i uputili se u mali restoran preko puta Kensingtonskih vrtova, gde grupa gostiju bodri mladiće zabavljene omiljenom igrom zvanom "Dart".
Nismo seli za šank gde drema neki, očigledno pripiti mornar, nego, u dubinu sale ispunjene gostima, koji, gledajući takmičare glasnim povicima navijaju, a Crnjanski opazivši moju zainteresovanost objasni mi:
- Igra "Dart" je popularna engleska sportska disciplina. Vidite, u taj okačeni krug na zidu, s još nekoliko označenih crnom i crvenom bojom, mladići bacaju strelice i zbiraju poene. Svi igraju "Dart", pa i predsednik engleske vlade. I ja, kada sam jedno vreme bio zaposlen, u časovima odmora, rado sam bacao ove strelice. Dobra je to igra za rekreaciju. Naročito, kada počinju da nam škripe stare kosti...
Kelner donosi za sto naručeno piće za mene i čaj za Crnjanskog, koji, blago se osmehujući, reče:
- Samo vi popijte ovaj skoč, to je dobro za zdravlje. Rado bih vam se pridružio, ali ja živim veoma uredno: spavam samo nekoliko časova, ostali deo dana provodim u radu. Srećom, bavio sam se u mladosti sportom, pa sam u ovim godinama, dosta izdržljiv. Znate, sa godinama se sve menja, pa i naši pogledi na život. Sada, imam običaj da kažem: kad život prođe u tragedijama, onda na kraju, postaje komedija.
- Da nije to, možda, poruka vašeg novog književnog dela? - pitam.
Kao da nije čuo moje pitanje, Crnjanski nastavlja idući za svojim mislima:
- Veliki portugalski pesnik Kamoenš rekao je da svoje pesme ostavlja Bogu, ljudima, a posle, vetru... Pitam se danas, kada poeziju može da piše svaki intelektualac, ima li ona uopšte svrhe? Ni meni nikada nisu bile važne metafore, ali sam pisao osećajima, krvlju svojom...
Posle kratkog predaha, Crnjanski je, uz podrugljiv osmeh, dovršio svoje razmišljanje o današnjoj poeziji rečima:
- Znate, šta je Staljin rekao za intimnu liriku. Jednom je cinično kazao da bi ljubavne pesme trebalo štampati samo u dva primerka: jedan za pesnika i drugi - za dotičnu...
Videći da ponešto od našeg pomalo nevezanog razgovora unosim u beležnicu, Crnjanski, opet vadeći moja pitanja iz unutrašnjeg džepa kaputa, kaže:
- Najbolje da ne gubimo vreme. Mislio sam da odgovorim na vaša pitanja noćas ili sutra direktno u mašinu, ali ko zna da li ću tada biti raspoložen, pa može da ispadne svašta. Znate, nerado dajem intervjue zato što novinari obično dodaju ono što i nije rečeno, ali ovoga puta ću učiniti presedan. To iz razloga što vidim da ste pažljivi sagovomik, a sudeći po vašim pitanjima, nema sumnje da ste dobro proučili moje književno delo.
Samo, dopustite da na vaša pitanja odgovorim i prekoreda, ne od svog rođenja i zavičaja, nego od vremena kada sam, poput vas, zarađivao hleb kao novinar.
Samo, dopustite da na vaša pitanja odgovorim i prekoreda, ne od svog rođenja i zavičaja, nego od vremena kada sam, poput vas, zarađivao hleb kao novinar.
Postavili ste mi pitanje da li je novinarstvo omelo moj književni rad? Moj odgovor glasi: ne! Nema bolje škole za romansijera od novinarstva - rekao sam davno Branimiru Ćosiću kad je pravio knjigu razgovora s književnicima.
Naročito mi je bio drag rad u redakciji Politike. Tavorio sam u Beogradu, u Četvrtoj muškoj gimnaziji, kao slabo plaćeni profesor istorije i književnosti. Tamo su mi kolege bile, sećam se: Dušan Matić, Momčilo Nastasijević, Branislav Miljković.
Jadan je to poziv bio, jer su mi ranije, kao onaj obesni direktor u Pančevu, da bi me ponizio, umesto istorije i literature, dao, zamislite, da predajem gimnastiku. Sa decom, prevrtao sam se po spravama...
Sve to beše toliko čemerno da sam se 1923. godine preporodio ušavši u redakciju "Politike", koja je preobrazila moj život, jer je onda biti novinar značilo nešto, a i bio sam bolje plaćen. Zahvaljujući novinarstvu, kasnije sam lako prešao u diplomatiju. Onda su pisce, rado primali u diplomatsku službu.
Jadan je to poziv bio, jer su mi ranije, kao onaj obesni direktor u Pančevu, da bi me ponizio, umesto istorije i literature, dao, zamislite, da predajem gimnastiku. Sa decom, prevrtao sam se po spravama...
Sve to beše toliko čemerno da sam se 1923. godine preporodio ušavši u redakciju "Politike", koja je preobrazila moj život, jer je onda biti novinar značilo nešto, a i bio sam bolje plaćen. Zahvaljujući novinarstvu, kasnije sam lako prešao u diplomatiju. Onda su pisce, rado primali u diplomatsku službu.
Reporter "Politike"
Dopisnik iz Pešte, bivši komita Miomir Milenović, predstavio me je dr Slobodanu Ribnikaru. I tako, odem prvo za Dalmaciju, posle čijih me je poetičnih reportaža urednik Ribnikar zavoleo. Po uspehu mog pisanja kod publike, Slobodan me kao reportera uputio na Rijeku, koja se onda zvala Fijuma.
Znate, onda je Rijeka pripadala Italiji, a mali, drveni most, u Sušaku bio je naša granica. Tamo sam odseo u hotelu "Jadran", gde sam vodio život pesnika.
Znate, onda je Rijeka pripadala Italiji, a mali, drveni most, u Sušaku bio je naša granica. Tamo sam odseo u hotelu "Jadran", gde sam vodio život pesnika.
Preporučili su mi šefa policije Ujčića, kome sam rekao: "Hoću na Rijeku!" Obećao mi je prebacivanje. Prešao sam preko mosta. To nije junačko, nego dovitljivo delo, jer sam skriven među vagonima, tajno načinio fotografije zapuštenog, zaraslog u travu i korov riječkog pristaništa Balaš, kao dokaz da ono Italijanima nije potrebno.
Te moje originalne fotografije objavila je "Politika", pogledajte letnje komplete iz 1923. godine.
Te moje originalne fotografije objavila je "Politika", pogledajte letnje komplete iz 1923. godine.
Kad je na Rijeci u Teatru, pretučen dopisnik iz Zagreba na jednom zboru "ardita", gde su prodavali Musolinijeve slike, i ja sam tamo bio.
Nudili su mi dučeovu sliku, a ja sam u džepu imao samo dinare, koji bi me otkrili. Našao sam se na velikoj muci, graške znoja su mi izbile po čelu. Spasilo me to što sam govorio mađarski; taj jezik znam od detinjstva.
Ali, da su me pretresli i našli legitimaciju "Politike", pio bih ricinus i to nasilno. Tako su Italijani tada kažnjavali. A možda bi me i prebili, kao onog dopisnika "Hrvatskog lista".
Nudili su mi dučeovu sliku, a ja sam u džepu imao samo dinare, koji bi me otkrili. Našao sam se na velikoj muci, graške znoja su mi izbile po čelu. Spasilo me to što sam govorio mađarski; taj jezik znam od detinjstva.
Ali, da su me pretresli i našli legitimaciju "Politike", pio bih ricinus i to nasilno. Tako su Italijani tada kažnjavali. A možda bi me i prebili, kao onog dopisnika "Hrvatskog lista".
