Novembar 1977: Dimenzija, koju dobija jedna kreativno osiromašena televizija znatno se razlikuje od one koju formira kreativno osiromašena štampa: prva se plaća po sili zakona - druga gubi čitaoce.
Međutim, prva takođe postaje i predmetom različitih tumačenja i kritičkih tračeva u javnosti; u siromaštvu programa i odsustvu jednog kompletnog stvaralačkog angažmana, traže se zvanični razlozi i objašnjenja, operiše se koincidencijama, nagađa se i bez potrebe analizira.
Ovakva televizija neizbežno se pretvara u iskrivljeno kreativno ogledalo jednog razdoblja, a kao moćan i svuda prisutan faktor, popularno se poistovećuje sa svojevrsnim stvaralačkim barometrom: nismo se smejali u ovom periodu!
Zašto?
Da li su večernjim časovima Zamorenog
Savremenog Gledaoca zaista tako neizbežno potrebne duge, dosadne,
iscrpljujuće diskusije, koje - lišene žive slike, statične i
monotone - postaju antipropagandom sopstvene svrhe, teledirigovani
impuls za isključivanje aparata?
Da li je sumorna ozbiljnost, kojom nas televizija ispraća u postelje, posledica određene potrebe, vaspitna mera, kazne za neprijavljene prijemnike, ili neposredan rezultat stvaralačkog zamora onih koji su nas godinama činili manje sumornim nego što smo to sada?
Da li je sumorna ozbiljnost, kojom nas televizija ispraća u postelje, posledica određene potrebe, vaspitna mera, kazne za neprijavljene prijemnike, ili neposredan rezultat stvaralačkog zamora onih koji su nas godinama činili manje sumornim nego što smo to sada?
Šta, je, dakle, s humorom čije
tragove srećemo još jedino u uvoznom izdanju u animiranim
filmovima namenjenim deci i još nedovoljno uozbiljenom uzrastu, ili u
tehnički ne više tako savršenim reprizama?
Šta se dogodilo:
- s televizijom;
- s humoristima?...
Dušan Savković: Vetar u kapi
NEDELJNO popodne, Televizija Beograd,
nedelja 11. decembar:
"Bila su to zaista divna vremena kada smo snimali sve ove serije, veoma uspešne i vrlo popularne, možda i zbog toga što je to bio onaj pravi, dobar, nacionalni humor... Međutim, da li zbog naših mentaliteta ili staleških preosetljivosti - nema ga više ... Zašto? ..."
Popularni i nekad znatno češće
prisutni Milan Srdoč nije završio svoja glasna razmišljanja vezana
za emitovanje jedne sekvence iz serije "PARNIČARI",
autora Dušana Savkovića, a u okviru redovne nagradne igre.
Bio je to kratak izlet u prošlost, susret u studiju, prigodan mali intervju, a ne "okrugli sto" na temu prisutne krize žanra. Videli smo detalj iz jedne od najgledanijih, tri puta reprizirane epizode "Dragi moj Cvetko", ali nismo čuli i razloge zbog kojih se ovaj žanr poistovetio s dalekom i neponovljenom prošlošću beogradske i drugih televizija.
Bio je to kratak izlet u prošlost, susret u studiju, prigodan mali intervju, a ne "okrugli sto" na temu prisutne krize žanra. Videli smo detalj iz jedne od najgledanijih, tri puta reprizirane epizode "Dragi moj Cvetko", ali nismo čuli i razloge zbog kojih se ovaj žanr poistovetio s dalekom i neponovljenom prošlošću beogradske i drugih televizija.
Potražili smo autora:
- Mislim da ili treba reći sve, ili
ništa - rekao nam je DUŠAN SAVKOVIĆ, autor nekad veoma rado
gledanih "Parničara" i "Ljubavi na seoski način". - U suprotnom, svaki razgovor o krizi humorističkog programa mogao bi se
poistovetiti s pokušajima teranja vetra kapom. Ali, krenimo redom...
Postoje, mislim, dve vrste razloga za ovu krizu: objektivni i subjektivni. Objektivnim, mogli bismo nazvati one razloge koji se neposredno vezuju za očekivanje jedne kvalitetne hiperprodukcije. To je apsurdno. Nije lako napraviti jednu televizijsku seriju.
Vidite, od rata naovamo, jedva da se pojavila jedna dobra komedija, a od svakog autora koji radi za televiziju očekuje se da napravi - trinaest!...
Naravno veoma je teško istrajati u jednom takvom kreativnom naporu i to je svakako najznačajniji od objektivnih razloga krize. Postoje, možda, i kadrovski i slično, ali to je izvan onog domena kojim se bave autori...
Međutim, po mojem dubokom uverenju, subjektivni razlozi imaju presudnu ulogu. Treba, dakle, reći otvoreno: na beogradskoj televiziji postoji privatna urednička radionica za manipulisanje honorarima - to je politika koja je rasturila sve poznate, potvrđene autore.
Tvrdim: sve što se radi, radi se isključivo s privatnim ciljevima. To je sasvim određena grupa ljudi - spreman sam i da ih imenujem, ako je potrebno - koja je potpuno i čini mi se definitivno uništila onu dobru školu humora koja je negovana od prapočetka domaće televizije i koja je, verovali ili ne, bila znatno bolja od mnogih inostranih pokušaja koje smo videli.
Svi ovi ljudi pišu i uređuju sopstvene tekstove, pa je u takvoj situaciji sasvim normalno da se prema autorima sa strane postavljaju kao prema neposrednoj konkurenciji. Tako je došlo do toga da se izabere najjednostavniji način za eliminaciju poznatih pisaca: isplatili su im honorare za serije koje nikad neće biti snimljene, nekima čak i za serije koje nisu bile ni napisane i na taj način jednostavno se oslobodili svake konkurencije, jer... Ko je lud da piše za arhivu!...
Postoje, mislim, dve vrste razloga za ovu krizu: objektivni i subjektivni. Objektivnim, mogli bismo nazvati one razloge koji se neposredno vezuju za očekivanje jedne kvalitetne hiperprodukcije. To je apsurdno. Nije lako napraviti jednu televizijsku seriju.
Vidite, od rata naovamo, jedva da se pojavila jedna dobra komedija, a od svakog autora koji radi za televiziju očekuje se da napravi - trinaest!...
Naravno veoma je teško istrajati u jednom takvom kreativnom naporu i to je svakako najznačajniji od objektivnih razloga krize. Postoje, možda, i kadrovski i slično, ali to je izvan onog domena kojim se bave autori...
Međutim, po mojem dubokom uverenju, subjektivni razlozi imaju presudnu ulogu. Treba, dakle, reći otvoreno: na beogradskoj televiziji postoji privatna urednička radionica za manipulisanje honorarima - to je politika koja je rasturila sve poznate, potvrđene autore.
Tvrdim: sve što se radi, radi se isključivo s privatnim ciljevima. To je sasvim određena grupa ljudi - spreman sam i da ih imenujem, ako je potrebno - koja je potpuno i čini mi se definitivno uništila onu dobru školu humora koja je negovana od prapočetka domaće televizije i koja je, verovali ili ne, bila znatno bolja od mnogih inostranih pokušaja koje smo videli.
Svi ovi ljudi pišu i uređuju sopstvene tekstove, pa je u takvoj situaciji sasvim normalno da se prema autorima sa strane postavljaju kao prema neposrednoj konkurenciji. Tako je došlo do toga da se izabere najjednostavniji način za eliminaciju poznatih pisaca: isplatili su im honorare za serije koje nikad neće biti snimljene, nekima čak i za serije koje nisu bile ni napisane i na taj način jednostavno se oslobodili svake konkurencije, jer... Ko je lud da piše za arhivu!...
Da li je ovo tačno?
Žika Lazić i Lola Đukić: Honorari na rastanku
BEOGRADSKA televizijska škola
popularnog humora imala je - kao što je poznato - autore, koji su
još u veoma živom sećanju gledalaca.
To su: Radivoje Lola Đukić, Novak Novak, Gordan Mihić, Žika Lazić, Ljubiša Kozomara, Siniša Pavić, Dušan Savković, čije smo beskompromisno mišljenje upravo čuli.
Bile su to u jugoslovenskim okvirima još i serije: "Mejaši", "Gruntovčani", "Čovik i po" i konačno - setimo se - izvanredno, tri puta reprizirano "Malo misto", koje je nedeljama praznilo ulice i okupljalo domaću populaciju oko malog ekrana.
To su: Radivoje Lola Đukić, Novak Novak, Gordan Mihić, Žika Lazić, Ljubiša Kozomara, Siniša Pavić, Dušan Savković, čije smo beskompromisno mišljenje upravo čuli.
Bile su to u jugoslovenskim okvirima još i serije: "Mejaši", "Gruntovčani", "Čovik i po" i konačno - setimo se - izvanredno, tri puta reprizirano "Malo misto", koje je nedeljama praznilo ulice i okupljalo domaću populaciju oko malog ekrana.
Kakvo je, dakle, mišljenje ovih
oprobanih majstora televizijskog humora o krizi koja je više nego
očigledna?
- Potpuno se slažem sa Savkovićem -
kaže ŽIKA LAZIĆ, autor popularnih "Muzikanata" i
"Građana sela Luga". - Poznato mi je da beogradska
televizija raspolaže dovoljnim brojem otkupljenih tekstova koji su
- unapred plaćeni. Zašto se, međutim, ne čini ništa za
realizaciju otkupljenih serija, meni nije poznato. Ne vidim šta bih
drugo mogao da odgovorim.
Ja takođe imam otkupljene tekstove koji godinama čame u nečijoj fijoci i koji verovatno nikad i neće doživeti da budu realizovani. Naravno, ja ne predstavljam nikakav izuzetak: televizija poseduje i druge isplaćene tekstove drugih autora, koji počivaju u miru i čija je realizacija sasvim neizvesna.
Takođe mi je poznato da se javio i određen broj mladih pisaca. Dakle, televizija nije u položaju da se izgovara krizom žanra. Kriza očigledno postoji, ali razloge ne treba tražiti kod pisaca. Ne postoji nedo statak materijala - postoji nešto drugo. Ja lično, mislim da su oni (televizija) potpuno dezorijentisani. To je ono bitno. Razlozi mi nisu poznati - mogu samo da ih nagađam...
Ja takođe imam otkupljene tekstove koji godinama čame u nečijoj fijoci i koji verovatno nikad i neće doživeti da budu realizovani. Naravno, ja ne predstavljam nikakav izuzetak: televizija poseduje i druge isplaćene tekstove drugih autora, koji počivaju u miru i čija je realizacija sasvim neizvesna.
Takođe mi je poznato da se javio i određen broj mladih pisaca. Dakle, televizija nije u položaju da se izgovara krizom žanra. Kriza očigledno postoji, ali razloge ne treba tražiti kod pisaca. Ne postoji nedo statak materijala - postoji nešto drugo. Ja lično, mislim da su oni (televizija) potpuno dezorijentisani. To je ono bitno. Razlozi mi nisu poznati - mogu samo da ih nagađam...
Ova potraga za osmehom podsetila nas je
na RADIVOJA LOLU ĐUKIĆA, kojeg bismo mogli nazvati domaćim
rodonačelnikom ovog žanra:
- Humoristi su retka profesija - kaže
Lola Đukić. - Kao ćumurdžije. Iako naš narod voli i šalu i
roštilj, te profesije odumiru. Već godinama svi mi zvanično
patimo zbog nedostatka humora, ali niko ne pokušava da ga reši.
Verovatno zbog toga što humor nije svinjetina, pa da narod bez
njega neće biti gladan. A, ko bi se i zašto bavio humorom?...
Ja, na primer, već treću godinu čekam da mi se štampa humoristički roman, a uvek u izdavački plan uskoči neka važnija knjiga o ratu, ili tuzi.
Ako slučajno napišete komediju za pozorište, igraće vam je samo jedan teatar, jer svaka uprava želi da ima "praizvedbu" i niko neće da stavi na repertoar domaći komad koji je neko već izvodio. Za strane pisce to ne važi, jer je to cenjena uvozna roba, kao italijanske cipele, ili bugarski paradajz.
A, o filmu i da ne govorimo. Kritičari su godinama toliko pljuvali filmske komedije kao šund i komercijalizovanu bedu, da ljudi iz proizvodnih preduzeća pobegnu s kamerama i trakom u partizane čim se pojavi neki humorist.
Zato su humoristi godinama sedeli u hodnicima televizije, prodajući svoje šale za male pare.
Kada je na televiziji najzad izvršena konačna reorganizacija, pa je urednik humorističkog programa postao ozbiljan dramaturg, glavni urednici su shvatili da je politički mnogo unosnije emitovati skupe patriotske serije, nego jeftine viceve. Tako je došao kraj za ćumurdžije i humoriste.
Moderna tehnologija uvela je struju u roštilje, a drame u humorističke TV-termine. A, ako neko baš i hoće da se smeje, dobiće - Beni Hila...
Ja, na primer, već treću godinu čekam da mi se štampa humoristički roman, a uvek u izdavački plan uskoči neka važnija knjiga o ratu, ili tuzi.
Ako slučajno napišete komediju za pozorište, igraće vam je samo jedan teatar, jer svaka uprava želi da ima "praizvedbu" i niko neće da stavi na repertoar domaći komad koji je neko već izvodio. Za strane pisce to ne važi, jer je to cenjena uvozna roba, kao italijanske cipele, ili bugarski paradajz.
A, o filmu i da ne govorimo. Kritičari su godinama toliko pljuvali filmske komedije kao šund i komercijalizovanu bedu, da ljudi iz proizvodnih preduzeća pobegnu s kamerama i trakom u partizane čim se pojavi neki humorist.
Zato su humoristi godinama sedeli u hodnicima televizije, prodajući svoje šale za male pare.
Kada je na televiziji najzad izvršena konačna reorganizacija, pa je urednik humorističkog programa postao ozbiljan dramaturg, glavni urednici su shvatili da je politički mnogo unosnije emitovati skupe patriotske serije, nego jeftine viceve. Tako je došao kraj za ćumurdžije i humoriste.
Moderna tehnologija uvela je struju u roštilje, a drame u humorističke TV-termine. A, ako neko baš i hoće da se smeje, dobiće - Beni Hila...
Da li to znači da je greška u - profesiji?
I u kojoj?
Miljenko Smoje: Ljudi i mašine
SVOJEVREMENO, popularnu TV seriju "MALO
MISTO" posmatrao je auditorijum od stotine hiljada ili milion i
više stotina hiljada gledalaca. Danas su to, naravno, samo uspomene
na jednu sasvim drukčiju prošlost.
- Humora na televiziji fali - kaže MILJENKO SMOJE. - Ali, budimo
pametni, ne fali ga samo na televiziji, fali ga svugdje i uvijek ga
je falilo... Što je na primjer jedna dobra humoristička serija?
Ništa drugo nego dvanaest-trinaest dobrih komedija. Pa, toliko ih
nema u čitavoj jugoslavenskoj literaturi...
Pogledajmo komedije naših kazališnih kuća: sve se još uvijek vrti u krugu Držić - Sterija - Nušić. Da sva trojica žive u današnjem vremenu, opet bi našoj televiziji humora manjkalo.
Na stotinu dobrih drama stvori se tek jedna dobra komedija...
Komedija, satira i humorizam, i inače nedostaju svjetskoj literaturi. Za naše televizijske potrebe i apetite, trebala bi koja družina genijalnih komediografa i humorista, koji bi radili non-stop, na vrpci, pa i onda teško da bi zadovoljili.
Recimo i to, da u nas novine napadaju televiziju da je ono što se prikazuje jadno, a u istim tim novinama humor je još mizerniji! Pa, ipak je ta naša jadna humoristička TV produkcija dala nekoliko serija koje se mogu mjeriti s onim najboljim iz svjetske produkcije. Govoriti o nekakvoj cenzuri, klimi koja sprečava proizvodnju, čista je glupost, izmotavanje i prikrivanje nemoći.
Nikakva vlast ne može obuzdati komediografe - može ga samo inspirirati...
Istina je i to da niko nikad nije bio zadovoljan tekućim aktuelnim humorom: Dubrovčani u ono vrijeme sigurno nisu bili oduševljeni Marinom Držićem...
Greška je tv-mašinerije da se prema svojim humorističkim piscima odnosi baš kao mašinerija. Kao, ukazuje ti čast što tvoje djelo prikazuje, a ti bi trebalo da si na tome zahvalan!...
Pogledajmo komedije naših kazališnih kuća: sve se još uvijek vrti u krugu Držić - Sterija - Nušić. Da sva trojica žive u današnjem vremenu, opet bi našoj televiziji humora manjkalo.
Na stotinu dobrih drama stvori se tek jedna dobra komedija...
Komedija, satira i humorizam, i inače nedostaju svjetskoj literaturi. Za naše televizijske potrebe i apetite, trebala bi koja družina genijalnih komediografa i humorista, koji bi radili non-stop, na vrpci, pa i onda teško da bi zadovoljili.
Recimo i to, da u nas novine napadaju televiziju da je ono što se prikazuje jadno, a u istim tim novinama humor je još mizerniji! Pa, ipak je ta naša jadna humoristička TV produkcija dala nekoliko serija koje se mogu mjeriti s onim najboljim iz svjetske produkcije. Govoriti o nekakvoj cenzuri, klimi koja sprečava proizvodnju, čista je glupost, izmotavanje i prikrivanje nemoći.
Nikakva vlast ne može obuzdati komediografe - može ga samo inspirirati...
Istina je i to da niko nikad nije bio zadovoljan tekućim aktuelnim humorom: Dubrovčani u ono vrijeme sigurno nisu bili oduševljeni Marinom Držićem...
Greška je tv-mašinerije da se prema svojim humorističkim piscima odnosi baš kao mašinerija. Kao, ukazuje ti čast što tvoje djelo prikazuje, a ti bi trebalo da si na tome zahvalan!...
Siniša Pavić: Organizacioni haos
Beogradska televizija ne predstavlja, dakle, izuzetak.
"DIPLOMCI" takođe žive samo
još kao sećanje, kao i serija "POZORIŠTE U KUĆI", koja
se upravo reprizira i na kakvu ćemo - kako tvrde autori - još dugo
i dugo čekati.
- Način, na koji se radi, logično
isključuje svaki domet - smatra SINIŠA PAVIĆ, autor "Diplomaca"
i izvesnih epizoda iz serije "Pozorište u kući". - Pisci
uglavnom smatraju da je razlog krize u određenom organizacionom
haosu. Ja takođe imam svoje mišljenje o ovim razlozima: nikad mi
se još nije dogodilo da me je neko pozvao na razgovor, da je planirao određen posao, da je organizovao taj posao i da se kasnije pridržavao ugovorenih obaveza.
Postoji, recimo, jedan zamišljen kalup, nekakva bleda vizija nečeg što se naslućuje ili želi: pisci su prinuđeni da se kreću i deluju u ovim kalupima, slično učenicima koji rade domaći zadatak. Mislim, dakle, da se glavni problem nalazi u potpunom odsustvu jednog profesionalnog angažmana: televizija bi morala da angažuje ljude, koji bi prionuli sa zaista velikim entuzijazmom.
Postoji, recimo, jedan zamišljen kalup, nekakva bleda vizija nečeg što se naslućuje ili želi: pisci su prinuđeni da se kreću i deluju u ovim kalupima, slično učenicima koji rade domaći zadatak. Mislim, dakle, da se glavni problem nalazi u potpunom odsustvu jednog profesionalnog angažmana: televizija bi morala da angažuje ljude, koji bi prionuli sa zaista velikim entuzijazmom.
Način, na koji se radi, unapred
isključuje svaki uspeh: nedostaju ambicije, nedostaju sredstva i
tako se srozava čitava stvar: nema za glumce, nema za reditelja,
nema za pisce... tako se vremenom sve degradira.
Nema prave stimulacije za pisca. Ja, na primer, takođe imam otkupljenu seriju, koja čeka više od godinu dana. Očekuje reditelja, očekuje sredstva, glumce, termine i tako dalje.
Teško je definisati ovo stanje na jednom relativno skučenom prostoru. Sigurno paradoksalno zvuči činjenica da je deficitaran upravo najgledaniji TV-program! Zašto je to tako i šta se čini da bi se prevazišlo ovo stanje - nije mi poznato...
Nema prave stimulacije za pisca. Ja, na primer, takođe imam otkupljenu seriju, koja čeka više od godinu dana. Očekuje reditelja, očekuje sredstva, glumce, termine i tako dalje.
Teško je definisati ovo stanje na jednom relativno skučenom prostoru. Sigurno paradoksalno zvuči činjenica da je deficitaran upravo najgledaniji TV-program! Zašto je to tako i šta se čini da bi se prevazišlo ovo stanje - nije mi poznato...
Da li se ono uopšte prevazilazi?
Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara: Rekvijem TV humoru
Stvaralački entuzijazam odavno je
potisnut pesimizmom: ljudi koji su ranije, na opšte zadovoljstvo,
radili za televiziju, ili su se definitivno odrekli iluzija, ili su se posvetili filmu.
Tako je to učinio Žika Lazić, Siniša Pavić, a takođe i GORDAN MIHIĆ, autor značajnog broja različitih TV-ostvarenja, od kojih su neka svojevremeno bila i nagrađena.
Tako je to učinio Žika Lazić, Siniša Pavić, a takođe i GORDAN MIHIĆ, autor značajnog broja različitih TV-ostvarenja, od kojih su neka svojevremeno bila i nagrađena.
Ovaj poslednji zaključio je svoju
saradnju s televizijom.
- Niko se više ne trudi da okupi i
angažuje pisce na način na koji je to ranije rađeno - kaže Gordan
Mihić. - Televizija je, međutim, takav medijum, da ako nešto želiš
da uradiš - moraš da privučeš pisca. Niko to neće na sopstvenu
inicijativu, pošto je pisanje serije ogroman, iscrpljujući, u ž a
s a n posao.
Neko mora da te prethodno pozove i da se dogovori s tobom; niko nije lud da na sopstveni rizik započne s jednim velikim radom, kakav je rad na stvaranju televizijske serije.
Dakle, očigledno se radi o nedostatku svakog kreativnog angažmana kod ljudi koji su u stalnom radnom odnosu na TV.
Prema tome, nije tačno da nema pisaca - ima ih, ali niko ih ne poziva. Takođe nije tačno da nema mladih, ali - niko ih ne traži, niko im ne pruža mogućnost da se približe. Zašto se to tako radi, nije mi poznato.
Međutim, činjenica je da se radi. Istini za volju, bilo je ranije značajnih angažmana od televizije, bilo je napora, jedna ekipa ljudi uporno se angažovala na humorističkim serijama. Ali - kako se kod nas obično radi suprotno od onog što bi trebalo - beogradska televizija, umesto da pojača tu redakciju, ona je jednostavno - rasturila...
Ja verujem i u to da se jedna generacija stvaralaca iscrpela i zamorila, ali niko se nije ni potrudio da joj pronađe zamenu...
Neko mora da te prethodno pozove i da se dogovori s tobom; niko nije lud da na sopstveni rizik započne s jednim velikim radom, kakav je rad na stvaranju televizijske serije.
Dakle, očigledno se radi o nedostatku svakog kreativnog angažmana kod ljudi koji su u stalnom radnom odnosu na TV.
Prema tome, nije tačno da nema pisaca - ima ih, ali niko ih ne poziva. Takođe nije tačno da nema mladih, ali - niko ih ne traži, niko im ne pruža mogućnost da se približe. Zašto se to tako radi, nije mi poznato.
Međutim, činjenica je da se radi. Istini za volju, bilo je ranije značajnih angažmana od televizije, bilo je napora, jedna ekipa ljudi uporno se angažovala na humorističkim serijama. Ali - kako se kod nas obično radi suprotno od onog što bi trebalo - beogradska televizija, umesto da pojača tu redakciju, ona je jednostavno - rasturila...
Ja verujem i u to da se jedna generacija stvaralaca iscrpela i zamorila, ali niko se nije ni potrudio da joj pronađe zamenu...
Konačno, ostaju serije "Levaci",
"Babino unuče", "S vanglom kroz svet", "Veliki
pronalasci" i - Ljubiša Kozomara, autor simpatičnih sitnih
lopova, čije su avanture ujedno predstavljale i poslednje trzaje
beogradskog televizijskog humora u nastavcima:
- Mislim otprilike sve ono što su
izjavili Savković, Lazić i Mihić - kaže Kozomara. - Jedna uspela
serija zavisi u značajnoj meri od angažovanja urednika. Nažalost,
tokom poslednjih godina, televizija ne samo da ništa nije učinila
na okupljanju saradnika, nego ih je, naprotiv, poistovetila s
neposrednom konkurencijom i učinila sve da ih se otarasi...
Ovaj proces, odvija se po mom mišljenju u dve faze: u prvoj, isplatili su piscima tekstove koji nikad neće biti realizovani!
Ovaj proces, odvija se po mom mišljenju u dve faze: u prvoj, isplatili su piscima tekstove koji nikad neće biti realizovani!
U drugoj, piscima su zakazivani
sastanci, pozivani su na saradnju, ugovaran je rad na serijama i svakih pet-šest dana menjana koncepcija scenarija na kojima je već
rađeno.
Neko je u ovakvoj situaciji izdržao više, neko manje. Niko, međutim, nije ostao. Na ovaj način odbačeni su: Dušan Savković, Žika Lazić, Dragoslav Lazić, koji je kao reditelj napravio najuspelije serije Televizije Beograd, i mnogi drugi.
Jednom reči, naglo je i veoma grubo prekinut svaki kontakt između televizije i onih koji su do tada pisali za nju. Zašto se tako radilo, nije mi poznato. Mogu samo da nagađam...
Neko je u ovakvoj situaciji izdržao više, neko manje. Niko, međutim, nije ostao. Na ovaj način odbačeni su: Dušan Savković, Žika Lazić, Dragoslav Lazić, koji je kao reditelj napravio najuspelije serije Televizije Beograd, i mnogi drugi.
Jednom reči, naglo je i veoma grubo prekinut svaki kontakt između televizije i onih koji su do tada pisali za nju. Zašto se tako radilo, nije mi poznato. Mogu samo da nagađam...
*****
Tako je dakle, ova potraga za smehom
dobila epilog u sumornom zaključku da je humoristički program ipak
samo deo televizijske prošlosti i da neposredna budućnost ne
donosi ništa vedrije od ovog teksta.
Naravno, u ovom rekvijemu TV-humoru nije učestvovalo nekoliko autora, uključujući i jednog od najpopularnijih, NOVAKA NOVAKA, koji je zbog upravo izdržane operacije i u fazi oporavka, zamolio da ga poštedimo napora i obaveze da se izjašnjava.
Mišljenje Novaka Novaka možemo, prema tome, samo da nagađamo.
Naravno, u ovom rekvijemu TV-humoru nije učestvovalo nekoliko autora, uključujući i jednog od najpopularnijih, NOVAKA NOVAKA, koji je zbog upravo izdržane operacije i u fazi oporavka, zamolio da ga poštedimo napora i obaveze da se izjašnjava.
Mišljenje Novaka Novaka možemo, prema tome, samo da nagađamo.
Tako je ova priča o humoru ispričana
- bez smeha.
Uostalom, odavno je prestalo da bude
smešno.
