Veljača 1979: U situaciji jalove
koncertne rock scene (kakva je bar beogradska) intervju sa nekom od
poznatih svetskih rock zvezda je poseban događaj. Pa ipak, iako
čovek nije u situaciji da bira i iza sebe nema iskustvo sa Jaggerom,
Lennonom ili Dylanom, ti razgovori se ponekad svedu na obično
rutinsko izmenjivanje pitanja i odgovora... Ljubazan ja, ljubazan
ispitivani... Smeškam se ja, smeška se ispitivani. Postavim
pitanje, odgovor znam unapred.
Ruku na srce, baš takav je bio
razgovor sa prvim čovekom grupe Queen.
I pored miliona prodatih
ploča, jasno definisanog zvuka i statusa zvezda momci iz grupe iza
sebe nemaju posebno zanimljivu "priču". Jedini način da
se uradi nešto izuzetno je pokušaj da se sagovornik isprovocira,
ali za to čovek obično nema priliku na ovakvim "serijski"
organizovanim susretima između zvezda i štampe gde se okolo vuče
gomila bezveznih dokonjaka bez mnogo pametnog posla na umu.
Press konferencija je održana u
"Intercontinentalu" punom dosadne raskoši i, ovom
prilikom, neobične bratije. Posle kraćeg čekanja (zvezde uvek
kasne) pojavili su se Queenovci, obučeni kao službenici nekog
engleskog osiguravajućeg društva na godišnjem odmoru.
Posle prvih trenutaka nedoumice na njih
su u jurišu krenuli razni momci meni nepoznatih lica i zanimanja.
Naravno da je glavna žrtva bio Mercury. Pravo da kažem, nisam
očekivao toliko ljudi sa magnetofonima, beležnicama i sličnim
pomagalima. Nije mi samo jasno gde će moći sve to da plasiraju, jer
nisam još nigde video rezultate tog novinarskog ataka sem u "Poletu"
i to iz intervjua napravljenog drugom prilikom.
Možda je i bolje da to nigde i ne bude
objavljeno jer sam za kratko vreme čuo toliko gluposti i neznanja da
sam osetio sažaljenje prema jadnom Freddiju. Sad mi je jasno zašto
vodi sa sobom dva momka, kao od brega odvaljena, koji su se za sve
vreme press konferencije nalazili strateški raspoređeni oko ulaznih
vrata.
I na kraju kad se gužva stišala
ugrabio sam priliku da porazgovaram sa Mercuryjem.
Ne naročito visok, crnoput, u kožnoj
jakni i farmerkama ličio je pre na nekog od tapkaroša ispred
beogradskih bioskopa nego na svetski znanog rock stara. Stoički je
prihvatio da da intervju za "Džuboks" mada se vremenom
odobrovoljio i postao nešto iscrpniji. Verovatno sam ga manje
gnjavio od ostalih.
Po običaju krenuh od početka...
- To je duga priča. Brian, Roger i ja
znali smo se još kao studenti. John je došao kasnije. Imali smo
iskustva sa ranijim sastavima gde smo svirali još kao učenici
srednjih škola. Kada smo stvorili Queen imali smo jasnu ideju šta
hoćemo da radimo i naš današnji rad je evolucija tih planova i
snova. Imali smo vrlo jasnu zvezdu vodilju. Od samog početka.
Vidi li se još jasno ta zvezda
vodilja posle svih ovih uspeha i miliona prodatih ploča?
Zašto da ne. Dvorane gde sviramo uvek
su pune, ploče su na top listama. Zašto da ne?
Po napisima koje čitamo o vama ne
bi se moglo reći da vas kritičari mnogo vole. Kako izgleda biti u
jednoj od vodećih svetskih rock grupa, a istovremno čitati kako se
ploče nemilosrdno ocrnjuju?
To je slučaj samo sa engleskom
štampom. Ne bi se moglo reći da živimo u najboljim odnosima sa
njima. Englezima danas ništa nije ostalo drugo nego da budu cinični
pa nam je zato i štampa takva. Zbog toga retko možeš da pročitaš
naš intervju u NME ili Melody Makeru. Nema smisla da im mi budemo
poligon za iživljavanje. Naučili smo da živimo sa tim i, znaš,
nije mi mnogo stalo do toga. Naše se ploče dobro prodaju.
Poslednjih godina desila se i velika stvar sa punkom, a mi smo
shvaćeni kao totalna suprotnost tome.
Jedna od glavnih zamerki je
zavisnost od tehnologije. Vaše ploče su do perfekcije raskošno
producirane...
Danas ne možeš da opstaneš bez
tehnologije. Razglas, svetlo, instrumenti i najobičniji rock band
izgleda kao LP & P prema nekoj folk grupi ili simfonijskom
orkestru... Čak ni oni danas ne mogu da opstanu bez tehnologije.
Elektricitet je svuda oko nas i ne možeš ga izbeći. Produkcija na
našim pločama je bogata, ali mislim da nije sama sebi cilj kako
mnogi hoće da predstave. Ja sviram običan klavir, John običan
"Fender bas", jedino Brian ima posebne "zezalice"
koje sam pravi, ali ni to nije preterano. Najvažnije je da je sve to
u službi ideje.
Svi ste univerzitetski obrazovani.
Smatraš li da je to imalo uticaja na ovakvu direkciju grupe.
Primetio sam da u engleskim novinama postoje predrasude o takvim
grupama, zapravo o grupama koje su potekle iz takve sredine, počevši
od "Genesis" pa nadalje?
Kao prvo, mi nemamo mnogo veze sa
"Genesis", zatim takve predrasude su najobičnija glupost.
Ne vidim im ikakvu svrhu. Ne znam čak, da nas to što smo bili na
univerzitetu čini automatski intelektualcima!
Ne sumnjam da mnogo vremena
provodite u studiju u pripremi albuma, to je očigledno. Od
nasnimavanja ste stvorili neku vrstu umetnosti (prekida me)...
Nasnimavamo, nego šta. To svi rade!
Ali, mi smo od toga stvorili stil. Sve radimo na poseban način i
mislim da tu ima mašte. To je specifičnost, a ne prikrivanje
slabosti ili nešto slično... Mi i ne pokušavamo da reprodukujemo
zvuk sa svojih ploča... To su sati i sati rada i ima na stotine i
stotine nasnimljenih deonica.
Ploča je jedno a koncert nešto sasvim
drugo. I mada nam neki ljudi prebacuju to kao manu, mi smo vrlo
zadovoljni svojom svirkom. Bio bi zamoran i dosadan posao svirati
uvek isto... Svojevremeno smo razmišljali da uvedemo pomoćne
muzičare na svojim nastupima, ali mislim da to ne bi išlo. To je
naša muzika i mi je najbolje razumemo. Takav način bi nam samo
doneo nepotrebne probleme i obaveze.
Mogu li se očekivati neke
značajnije promene u vašem zvuku i usmerenju na narednim pločama.
Ima mnogo kritika da ste upali u određeni manir...
Opet ti o kritičarima... za njih
najmanje brinemo! Mi smo stvorili određen zvuk, uspeh, imidž i to
je ono što jesmo. Logično je da grupa evoluira polako... Glupo bi
bilo pokušavati nešto radikalno drugačije... A to je ono što
"piskarala" očekuju da bi imala čime napuniti novine.
Drastične promene nikuda ne vode i nemaju smisla. Ne možeš preko
noći postati nešto drugo...
Normalno je da ćemo da se menjamo. Ko
je do sada pratio naš rad jasno mu je u kojem pravcu. To je i
očigledno sa naših poslednjih albuma. Nema više tako mnogo raskoši
kao na "Operi" ili "Trkama"... Mislim da će se
naši sledeći albumi razvijati u tom pravcu.
O grupi "Queen" vlada
mišljenje kao o veoma stabilnoj formaciji. Nije se čulo o nekim
oštrijim nesuglasicama, a samo je bubnjar imao solo izlete. Treba li
očekivati nove solo projekte i predstavljaju li oni opasnost po
grupu?
Iako Roger ima prilično iskustva sa
solo pokušajima ne vidim u tome nikakvu opasnost po grupu "Queen".
Mislim da ono što najbolje možemo da pružimo, pružamo zajedno.
Solo pokušaji su samo mala promena klime i osveženja. Nema naročite
potrebe da okušavamo sreću van sastava. Kad uvidimo da nemamo nigde
dalje da idemo, grupa se raspusti - nema nikakvih iluzija da to neće
doći i mi ni ne razmišljamo o tome.
Imaš li nekih predstava o vašoj
publici u Jugoslaviji, i da li vam nešto znači finansijski prodaja
ploča na našem, ipak, malom tržištu?
Pa, čuo sam od ljudi u našoj
kompaniji da prodajemo dosta ploča. Vidiš li ove zlatne i srebrne
ploče što smo ih dobili ovde? Takođe, stalo nam je da se naša
muzika čuje svuda po svetu, da je svi slušaju, zato toliko i
nastupamo. Čovek ne treba da bude blaziran... Nije nam samo važno
biti popularan u Engleskoj, Americi i Japanu... Ljudi su svuda isti i
volimo da im sviramo... Ovo je ipak samo rock’n’roll...
Razgovarao: Branko Vukojević, snimio:
Dražen Kalenić (Džuboks, 1979.)
