Avgust 1992: Retko ko je tako sjajno startovao u
jugoslovenskoj kinematografiji kao što je to pošlo za rukom
reditelju debitantu Srđanu Dragojeviću.
Sigurnost sa kojom je ovaj
jedva 30. godišnjak ovladao svim pretpostavkama moderne komedije
urbanog i naglašeno rokerskog senzbiliteta podjednako je oduševila
sve tri grupacije zainteresovane za dešavanje na VI festivalu
filmske režije - publiku, kritičare i novinare i, konačno, žiri
koji mu je dodelio prvu nagradu.
Ovacije, nezvanična i zvanična
priznanja, brojna novinarska pitanja - sve to, međutim, ne ostavlja
nekakvog vidljivog traga na ovom mladom čoveku sklonom, inače, da
sa ironijom i gotovo dobronamernim cinizmom posmatra svet oko sebe.
Za to, uostalom, ima i dobre kvalifikacije: uz diplomu Fakulteta
dramskih umetiosti gospodin Dragojević poseduje i zvanje
diplomiranog psihologa, o nagradama koje je dobio za zbirku poezije
da i ne govorimo.
• Vi ste apsolutna zvezda
ovogodišnjih letnjih filmskih fešti, naravno zahvaljujući filmu
koji potpisujete, "Mi nismo anđeli". Kako se osećate u
toj ulozi?
U pitanju je zanimljiv splet
okolnosti. Nije, naime, uobičajeno da se reditelj toliko juri i
slika kao što se to meni događa jer je, u principu, to privilegija
glumaca. Vrhunac je bio kad su mi tražili čak i autogram!
Mene to, uglavnom, uveseljava jer sam ja, uz ostalo, i strašno egocentričan
i narcisoidan, pa mi to sve strašno prija, plus što me jako
zabavlja. Dok se ne umorim, naravno, pa mi bude ponovo potrebna
samoća.
Sve je igra
• Završili ste dva fakulteta, pišete
poeziju, snimate spotove, evo vas sada i u ulozi reditelja igranog
filma. Utisak je da ste vrlo vredan čovek, zar ne?
Vrednujući po prosečnom
jugoslovenskom radniku - ja svakako jesam vredan. Mislim da oko toga
ne treba praviti neku preteranu famu, jer je život u principu vrlo
dug i treba ga ispuniti nekim zanimljivim poslovima. Ako uz to radite
i ono što vas interesuje, ili se, poput mene, igrate, a ja sve što
radim doživljavam kao igru, onda su i učinci tome adekvatni.
• Iz vaše zadnje igre koja se zove "Mi nismo anđeli" ispao
je sjajan film. Budući da će ga šira publika videti tek krajem
septembra, šta je, po vama, ono najvažnije zbog čega treba ići u
bioskop?
Najkraće rečeno, to je jedna
ekscentrična tinejdžerska komedija. Bez lažne skromnosti, mislim i da
je to i jedan mali bioskopski film oko koga se digla velika frka koju
nisam očekivao. Znao sam šta radim, ali nisam očekivao da će
kritika ovako dobro da ga primi.
Kao vrlo pragmatičan čovek ja sam
seo i razmislio kako bih mogao da napravim film koji će meni doneti
sve ostale filmove koje imam nameru da radim.
Imao sam nekoliko modusa u
tom razmišljanju, a jedan od njih bio je da to mora da bude
komedija, da ne sme da bude obična komedija, da ne sme da ima
apsolutno nikakvih dodira sa našom sadašnjom situacijom, da mora da
ima srećan kraj, da glavne uloge treba da igraju mladi, gotovo
nepoznati glumci, a da u epizodama budu naši veliki glumci, da ti
glumci moraju da budu oni koji igraju najbrže, jer su svi naši
filmovi vrlo sporog ritma, da taj film mora da ima duplo više
kadrova od našeg prosečnog filma, da mora da bude dobro dizajniran
i da muziku mora da piše najpopularnija grupa.
• Insistiranje na dizajnu i
neuobičajenim vizuelnim strukturama vašeg filma sigurno potiču iz
nekog konkretnog razloga?
Ja sam se svojevremeno ozbiljno
pripremao za likovnu akademiju, više se ne sećam razloga zbog kojeg
nisam konkurisao, ali mislim da ja generalno vizuelno doživljavam
svet. Drugi razlog je što sam snob, i volim oko sebe lepe predmete.
Snob, pri tom, po meni nije pežorativna stvar, jer treba jako mnogo
vremena i novca uložiti da to postanete. A možda je najvažniji
razlog taj što sam znao šta hoću i što sam terao sve
saradnike da vrlo precizno rade na tome da svaka sitnica unapred bude
isplanirana, potom i realizovana.
Ja sam u horoskopu Jarac, nemački
pedantan i precizan, i volim da sprovodim u delo ono što zamislim, i
to po svaku cenu. To što se pri tom i igram i
sjajno zabavljam, neka nikoga ne zavarava.
Mala šala
• U filmu imate sjajnu glumačku
ekipu: od najmlađih, Branke Katić i Milene Pavlović, do nešto
starijih poput Nikole Koje, Zorana Cvijanovića, Vesne Trivalić,
Sonje Savić... svi deluju kao izuzetno uvežban tim. Priča se da
ste ih, budući da ste i psiholog po struci, pomalo hipnotisali?
To je bila mala šala, ali zvuči
zgodno. No, važnije je reći da sam ja pažljivo radio na onome što
se zove podela uloga, i da sam i za najmanju epizodu pravio probna snimanja. Gledajući te
video-trake odlučivao sam ko će igrati u filmu.
Jedan od osnovnih kriterijuma bila je brzina glumačke igre, pošto nisam od onih
koji misle da mi imamo najbolje glumce na svetu, a loše filmove.
Naši glumci su upravo onakvi kakva nam je i kinematografija, znači
osrednji. Imamo garnituru od 20-30 vrhunskih glumaca, ostali ne
znaju osnovne principe filmske glume da, na primer, u dva kadra koji
se spajaju moraju da ponove apsolutno isti mizanscen i pokrete. Što,
inače, zna svaki američki glumac desete kategorije...
• Da li su vam producenti dali sve
što vam je trebalo, naročito dovoljno para?
Imao sam relativno dosta snimajućih
dana, mnogo više nego što je jugoslovenski prosek. A što se novca
tiče - naravno da ga nije bilo dovoljno, ali smo mi pokušavali da tu
besparicu pobedimo inteligencijom i mudrošću koja se kod nas,
naravno, slabo plaća.
Jer su kod nas kreativnost i
inteligencija najjeftinije kategorije.
Ovaj film košta kao dve
trećine ili polovina prosečnog jugoslovenskog filma, što ističem
kao kuriozitet, jer on izgleda mnogo bogatiji. Košta kao pedeseti
deo "Seoba": za čitave "Seobe" moglo je da se
snimi 50 igranih filmova! To je petogodišnja produkcija u Srbiji, a
mi to nikada videti nećemo.
Sad dolazimo i na pitanje budućnosti
naše kinematografije. Postoje još uvek ljudi koji arče društvene
pare za razne besmislene projekte, poput filma "Jevreji dolaze",
na primer, koji nikad neće vratiti ni dinar uloženog novca.
Ne
gajim ja iluzije da u ovom sistemu i film "Mi nismo anđeli" može da
ostvari bogzna kakav profit, ali smatram da je dovoljno komercijalan
da makar povrati uložena sredstva. U našim uslovima i to je nešto,
i možda pravi početak razmišljanja o kinematografiji kao oblasti
gde bi, uz državu, i neki drugi ljudi poželeli da ulože novac.
S
tim da bi na prvom mestu valjalo da zaista kompetentni ljudi odlučuju
o tome koji će se filmovi snimati. Država bi svakog autora trebalo
da finansira samo do njegovog trećeg filma - posle toga on, ako je
sposoban, treba dalje da traži pare od sponzora, a ne od države.
• Ništa nećemo novo reći ako
zaključimo da je dobru komediju najteže snimiti. Ipak, opredelili
ste se da u tom žanru snimite svoj prvenac. Zašto?
To je bio jedan od postulata kako
napraviti uspešan bioskopski film. Komedija je najuspešniji žanr,
naravno i najteži, pogotovo što kod nas još od davnih dana nema
uspešnih komedija. Naša priča je svesno jednostavna i
trivijalna, jer većina dobrih bioskopskih fimova, bar onih koje ja
volim, jesu po priči jednostavni filmovi.
Pogledajte Kaprine,
Hičkokove filmove - njihove priče su ponekad na granici debiliteta,
ali su ih pravili strašno veliki reditelji i ispali su genijalni
filmovi. Mislim da u filmu najpre treba gledati njegova specifična
sredstva izražavanja, a ne literarni predložak.
Što je
jednostavniji film bolje deluje, kao i hipnoza.
Ja sam egocentrik
• Kad ste razmišljali šta bi bio
vaš prvi film, rekli ste da ste znali da to sigurno neće biti tema
vezana za našu stvarnost, ovakvu kakva je. Zašto?
Ja sam čovek koji je dosta
egocentričan i posvećen sebi, tako da ja zaista iz okoline uzimam
samo ono što mi se dopada. Tako i na filmu: ja ne mogu da pravim
priču o ratu, jer sam eskivirao vojsku na svaki mogući način, nisam bio ni u Vukovaru.
S druge strane, mislim da to proističe iz
moje filmofilske orijentacije - ja sam u principu pristalica toga da
film mora da podrazumeva određenu dozu eskapizma, znači bekstva od
stvarnosti, jer svi mi idemo u bioskop da sat i po pobegnemo od svega
što nas okružuje i da uživamo u filmu i njegovom srećnom kraju.
To nam vraća i optimizam, zar ne?
• Filmom "Mi nismo anđeli" očigledno ste uspeli u nameri da sebi širom otvorite
kinematografska vrata. Šta je vaš sledeći projekat?
Vrlo sam prijatno iznenađen, ali i
pomalo uplašen interesovanjem producenata za moje sledeće projekte.
Imam ih nekoliko koji su u raznim fazama realizacije, većinom u fazi
priče i sinopsisa, jer ja ne bih da se zamajavam pišući nešto
godinu dana a da to nikad neće biti snimljeno.
Osim toga, ja sam
reditelj, a ne scenarista. Ovo sam relativno dobro uradio, ali je
moja ideja da ubuduće ja lično finansiram izradu svojih priča i
ideja, dakle da to rade neki drugi ljudi, i ja da budem samo reditelj.
Mnogo je veći izazov raditi po tuđem tekstu. A razmišljam i o
nastavku priče iz filma "Mi nismo anđeli".
Kao i o projektima
koji bi se bavili bračnim odnosima u jednom građanskom miljeu.
• Pišete li i dalje pesme?
Ne. To je misteriozno došlo i
misteriozno nestalo. Već tri godine nisam napisao nijednu pesmu,
osim jedne koja se pojavljuje u mom - sledećem filmu!
Razgovarala: Nevenka Opačić (RTV revija, 1992.)
