Jun 1978: San Tatjane Lukjanove nikada nije bio da bude Živka ministarka. Bilo je i velikih i malih snova, i ostvarenih i neostvarenih, ali: Živka ministarka - to je neko drugi.
Ipak, ovoga proleća mislila je i na tu ulogu. Rečeno je:
Dejan Mijač će režirati u Beogradskom dramskom pozorištu "Gospođu
ministarku", a Tatjana Lukjanova je Živka. Nije bilo sna, ali
je došao izazov. Pred njom je bila privlačna neizvesnost,
neispitana zemlja poklonjena tragaču: kako ona, Tatjana Lukjanova,
da savlada tu istu neukrotivu Živku?
Ako sna nije ni bilo, ni
izazova nema: Dejan Mijač u Beogradskom dramskom pozorištu neće
režirati "Gospođu ministarku", a Tatjana Lukjanova neće
biti Živka.
"Posao" će obaviti drugi reditelj, ulogu će
igrati druga glumica.
Lukjanova je puna dobrih želja. A šta će
onda igrati? Doći će uloga, možda iz sna, možda neka druga, valja
čekati.
Devojka Nađa
Ako je Tatjana Lukjanova i razočarana,
o tome ne govori. I razočaranja su deo pozorišta, a tokom godina
sigurno ih je bilo. Ona je, očigledno, osoba koja ne voli jake reči
i preke sudove, strpljiva je, ima razumevanja, veruje u dobre
ishode, i kao da je sigurna da će svako doći na svoje.
Lukjanova
je, očigledno, i veoma postojana osoba: inače, kako drukčije
tumačiti njenu, dugu tri decenije, vernost Beogradskom dramskom
pozorištu. Bila je svedokom i saučesnikom njegovog velikog uspeha,
ali i dugog "hoda pod mukama".
Kad su svi otišli, ona je
ostala. Bila su to i veća iskušenja od ove Živke ministarke koju
neće odigrati.
Uostalom, Tatjana Lukjanova nikada nije
ni sanjala da bude baš ta Nušićeva junakinja. Prvi san je bila
Ana Pavlova. Želela je da bude balerina. Predano je vežbala, pomno
pred ogledalom studirala svaki pokret.
Jednom kad bude, biće Crni
i Beli labud, Žizela, Kopelija... I nije bila. Sve se prekinulo, i
sve je ličilo na veliku tragediju.
Onda, potražila je utehu u
recitovanju. O drami nije sanjala. Smatrala je da je drama "nešto
ogromno", "nešto nedostižno", a bilo je tu još
"staromodnih razloga".
Išla je na privatne časove glume
kod Vere Greč, i "planirala" je da uvek ide na te
časove, a da u životu bude nešto konkretnije - možda čak lekar.
- Za vreme okupacije Vera Greč je
otišla, a meni je Dara Milošević savetovala da odem do Raše
Plaovića i zamolim ga da nama, njenim đacima, daje privatne časove
glume. Zatekla sam ga u jednom magacinu kako meri brašno. Odbio je:
"Sine, ne mogu, rat je. Kad dođe oslobođenje!"
Kad je došlo oslobođenje, Tatjana
Lukjanova je u Dramskom studiju bila student Raše Plaovića. Već
1945. u Narodnom pozorištu zaigrala je, volonterski, u "Roditeljskom
domu", a godinu dana kasnije došli su "Neprijatelj 1"
i devojka Nađa.
A ta devojka bila je i njena mora, i pitanje života
i smrti, i odricanje, i neverovanje samoj sebi.
"Neprijatelje"
Maksima Gorkog u Narodnom pozorištu režirali su dr Hugo Klajn i Raša Plaović a uloge su igrali Mata Milošević, Milivoje
Živanović, Aleksandar Zlatković, Dara Milošević, Nevenka
Urbanova, Leposava Đorđević, Vladeta Dragutinović, Pavle
Bogatinčević, Ljubiša Jovanović, Fran Novaković, Raša
Plaović...
A tu negde našla se i devojka Nađa koja je bila
namenjena Jeleni Trumić, a Tatjana Lukjanova je bila tek
alternacija. Sa plakata je saznala da igra na premijeri. I - promukla
je. Ta premijera, po rečima Tatjane Lukjanove, bila je za nju
grozna.
Uglavnom, pitala se posle svega: da li da se ubije ili da
zauvek napusti pozorište.
Kako samoubistvo i nije neko rešenje,
činilo joj se najboljim da siđe sa scene i ostane u pozorištu kao
peta oblačilja ili tako nešto.
Ipak, nije sve ni crno kako izgleda.
Raša Plaović ju je odveo kod Serafime Birman, ova je prerežirala ulogu Nađe - potpuno je
izmenila lik i - posle je sve bilo dobro. Na gostovanju u Zagrebu,
Vika Podgorska uputila je nekoliko lepih reči Tatjani Lukjanovoj,
pa je sve i od toga postalo lepše i bolje, i ono što sledi -
privlačnije.
Buduća glumica, da se pretpostaviti,
više nije mislila o samoubistvu, mogla je da sanja. Nekako u to
vreme bilo je i Puškinovo veče i ona je na ruskom govorila pismo
Tatjane Onjeginu, pa je i to bio uspeh.
Ne držeći se, verovatno,
pravog sleda događaja, beležimo da je i godine 1946. u Narodnom
pozorištu igran "Tartif" u režiji Mate Miloševića u
kojem je Lukjakova bila Marijana. Posle gostovanja Dubravka Dujšina
u ovoj predstavi, Milan Bogdanović je zabeležio prvu pravu kritiku
i o mladoj glumici i primetio da...
"(...) otkriva uslove koje treba imati u vidu. Kad bude savladala izvesne dikcijske smetnje (u artikulaciji nekih suglasnika) i dobila malo više spontanosti u gestovima, imaće pred sobom jasan i čist put".
Svojim rukama
Čist put valjalo je da počne u
Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1948. osnivala su se dva
pozorišta u Beogradu: Jugoslovensko dramsko u koje su ušli najbolji
iz cele zemlje, Beogradsko dramsko - najbolji mladi, uglavnom iz
Beograda.
Teškoće i za jedne i za druge bile su podjednake. Prvi
su "vežbali" u crkvi na Bajlonovoj pijaci, drugi su radili
u Lazarevićevoj ulici "jedna prostorija, okolo rekvizita,
uprava pozorišta i sve što dolikuje, u sredini glumci koji rade".
I jedni i drugi svojim rukama dobrovoljnim radom grade pozorišne
zgrade, puni su romantičnog zanosa, entuzijazma i lepih snova. Ipak,
Jugoslovensko dramsko pozorište je u prednosti - tamo su imena,
Beogradskom dramskom je dano da stvara imena.
Kaže Tatjana
Lukjanova da se u tim prvim danima ova dva pozorišta nisu takmičila - prvo igra Cankara i Držića, drugo Nušića i Ignjatovića.
A onda, u Beogradsko dramsko pozorište
dolaze Predrag Dinulović, Soja Jovanović i Minja Dedić, i
glumačka klasa Mate Miloševića, Ljuba Tadić, Rade i Olivera
Marković, Ljiljana Krstić, Slobodan Cica Perović, Ksenija
Jovanović... Počinje vreme uspeha.
Repertoar se obraća savremenom
piscu, igra se "Smrt trgovačkog putnika", "Lov na
veštice", "Pogled s mosta",
"Majka hrabrost", "Gospođa Biserna reka", "Mačka
na usijanom limenom krovu", "Staklena menažerija"...
- Nije bilo automobila, autobusi su
neredovno išli a Crveni krst je bio blizu - kaže Lukjanova. -
Pozorište je imalo svoju publiku, glumci su igrali svoje uloge. Ne
mogu da ne kažem da se svojih prvih uloga stidim. One su bile lepe,
ja sam bila neuka. Nisam znala kuda ću s nogama i rukama, imala sam
kompleks glasa, nosa, baletskog hoda, uloge su dolazile, borila sam
se sa njima, a onda je došla Lora.
O "Staklenoj menažeriji"
i Tenesi Vilijamsu malo se znalo. Ako se može govoriti o fahu, meni
je bio namenjen lirsko-dramski da bih "prešla" u
karakterni.
Rano sam odigrala svoju prvu baku. Nije mi bilo prijatno,
bojala sam se da ne bude diletanski, a bilo je i plakanja i bila sam
unesrećena. Bila je to Rebeka Ners u "Lovu na veštice".
Posle ih je bilo dosta, a najviše volim slepu Marfu iz Leonjeve
"Mećave".
Lora u "Staklenoj menažeriji" je moja
najdraža uloga. Imam sklonosti prema fizički ili psihički
unesrećenima, imam potrebu da ih tumačim.
Posle pada
"Staklena menažerija",
ispričaće, radila se u izuzetnoj atmosferi. Reditelj Minja Dedić
zaključavao je Ljiljanu Krstić, Ljubu Tadića, Vlastimira
Stojiljkovića i nju u sali za probe, spuštao roletne, palio stone
lampe, i odvajao glumce od svakodnevice. Oni su te probe osećali
kao praznik. Publika je imala isto osećanje.
Beogradsko dramsko pozorište bilo je
drugi teatar u Evropi koji igra "Staklenu manažeriju", u
njemu se igrao i "Slamni šešir" ali i "Pogled s mosta"
i "Smrt trgovačkog putnika".
U njemu je i Vasilije
Popović počeo probe komada "Čekajući Godoa". Godo nije
imao premijeru u ovom pozorištu, bilo je vreme za Atelje 212.
A
i Beogradsko dramsko pozorište stiglo je na svoje prvo odmorište.
Otvaranje prema svetu nije rezultiralo sigurnim statusom ovog
pozorišta. Neko je mislio drugačije. Integracija sa Beogradskom
komedijom, misli Lukjanova, donela je ovom pozorištu više štete
nego koristi.
Istina, igrano je i posle toga na Crvenom krstu dobrih
predstava, bilo je i "Čovek, životinja i vrlina" u kojoj
je briljirao Predrag Laković, igralo se "Posle pada" što
je bila predstava Olge Stanisavljević, za ulogu u "Utvi ptici
zlatokriloj" Tatjana Lukjanova bila je nagrađena... Ali, smatra
ona, ta nesrećna fuzija bila je na štetu oba pozorišta.
Kad se sve sabere: skoro dve decenije
trajao je taj nepriličan brak, glumci su otišli sa Crvenog krsta,
novi nisu došli, mnogo se lutalo, a - vreme je prolazilo. Igrala je
ona i u komedijama i tragedijama; i u "Bećarcu" Zorana
Petrovića i u Ortonovom "Šta je sobar video" bila je
gospođa Prentis, vodila je "ženske razgovore", bila
je i gospođa Džekson u "Žive kao svinje", i Jeca Sokolović,
majka izbiračice Malčike...
Pre četiri godine odigrala je u
poslednjoj režiji Nebojše Komadine Ranjevsku u "Višnjevom
sadu". Kritika je zabeležila da
je Tatjana Lukjanova...
"imala ljupkosti, iskrenosti, ustreptalosti i jednostavnosti - a to je upravo ono što je njenoj igri davalo smisao i izdizalo je iznad ostalih".
Dok je Beogradsko dramsko pozorište
mučilo svoju muku, Tatjana Lukjanova mu je ostajala verna. Zašto?
Da li je to bila ljubav koja se ne da izneveriti?
Pominje ona
hrabrost. Hrabrost je otići, hrabrost je priznati pogrešna
verovanja, zapravo, hrabrost je priznati da verovanja više nisu
ista.
A, Lukjanova nije priznavala. Igrala je Anu u Davičovoj
"Pesmi" u Ateljeu 212, a onda posle deset godina opet u
istom teatru u "Ceni", ali - ostala je na Crvenom krstu i u
sumnji i u verovanju.
Živka ministarka
Tatjana Lukjanova je blaga osoba. O
ljudima govori lepo, o kolegama najlepše. Sa oduševljenjem
priča o Nevenki Urbanovoj, velikoj umetnici, koja joj je i danas,
kada se iskustvo sleže, još učitelj.
Govori najlepše o svom
pozorištu, iako ju je ono sigurno više puta izneverilo nego ona
njega. Ni kritičari nju nisu izneverili: pisali su lepo o njenim
ulogama, izuzev jednog: Jovana Hristića, dramskog pisca, pozorišnog
kritičara a njenog muža, koji iz principa zaobilazi sve njene
uloge.
(Mnogo je lepše biti žena reditelja: sve glavne uloge zna se
kome pripadaju!)
Hristić, valjda iz principa, nije pisao ni uloge za
Tatjanu Lukjanovu u svojim komadima.
Njeno pozorište slavi jubilej, ona ga
slavi sa njim, o svom jubileju ništa ne pominje. Sa oduševljenjem
priča o Madlen Petrovoj, onoj iz "U agoniji", koja je
"briljantna epizoda odigrana u jednom duhu sa komičarskim
nervom". Kaže, valjalo je da odbrani taj svet i ona ga je
branila.
Očigledno je da Tatjana Lukjanova nije
čovek koji ume da menja, i nije čovek koji voli promene. Iako je
jedna od prvih koja je igrala na televiziji (još u onom vremenu kad
je sve bilo "živo"), televiziju nije mnogo opsedala.
(Ipak, setimo se epizode u "Povratku otpisanih" - Ruskinja
koja sumnja u Krigera / 23:01).
Na radiju, zahvaljujući svome glasu koji se lako menja, igra devojčice. Film joj se mnogo sviđa, ali igrala je samo kod Vladana Slijepčevića u "Medaljonu sa tri srca".
A sada? Tatjana Lukjanova čeka. Živka
ministarka, koja nije bila san već izazov, izjalovila se. (Sigurno
bi svaki glumac umeo da opriča roman o ulogama koje nije
odigrao.) Sada čeka ulogu, i kaže:
- Pozorište je velika magija. Velika
je sreća u jednom životu koji je čoveku dat, odigrati stotinu
drugih, sadašnjih i budućih života. Život na sceni je trenutan i
zato tragičan. Kad prestanem da igram ulogu koju volim, kao da mi je
neko umro. A onda dolazi nova uloga...
Tri decenije već Tatjana Lukjanova
igra nove uloge. Od devojke Nađe do Madlen Petrovne. Stalno je
umetnik koji ne može da vidi svoje delo, a koje je ocenjivano kao
"autentičan ženski lik", "toplo obojen lik",
"prototip žene koja rađa decu", "lik diskretno
psihološki senčen", "lik koji kazuje na neposredan i ljudski
način", "smerna i strpljiva žena koja po cenu odricanja
čuva iluzije" ...
Koja je njena prava uloga?
Koja je njena prava uloga?
Napisala: Zorica Pašić (TV novosti, 1978.)
