Pages

Tatjana Lukjanova: Velika je sreća u jednom životu koji je čoveku dat, odigrati stotinu drugih (1978)


Jun 1978: San Tatjane Lukjanove nikada nije bio da bude Živka ministarka. Bilo je i velikih i malih snova, i ostvarenih i neostvarenih, ali: Živka ministarka - to je neko drugi. 

Ipak, ovoga proleća mislila je i na tu ulogu. Rečeno je: Dejan Mijač će režirati u Beogradskom dramskom pozorištu "Gospođu ministarku", a Tatjana Lukjanova je Živka. Nije bilo sna, ali je došao izazov. Pred njom je bila privlačna neizvesnost, neispitana zemlja poklonjena tragaču: kako ona, Tatjana Lukjanova, da savlada tu istu neukrotivu Živku? 

Ako sna nije ni bilo, ni izazova nema: Dejan Mijač u Beogradskom dramskom pozorištu neće režirati "Gospođu ministarku", a Tatjana Lukjanova neće biti Živka. 

"Posao" će obaviti drugi reditelj, ulogu će igrati druga glumica. 

Lukjanova je puna dobrih želja. A šta će onda igrati? Doći će uloga, možda iz sna, možda neka druga, valja čekati.



Devojka Nađa




Ako je Tatjana Lukjanova i razočarana, o tome ne govori. I razočaranja su deo pozorišta, a tokom godina sigurno ih je bilo. Ona je, očigledno, osoba koja ne voli jake reči i preke sudove, strpljiva je, ima razumevanja, veruje u dobre ishode, i kao da je sigurna da će svako doći na svoje. 

Lukjanova je, očigledno, i veoma postojana osoba: inače, kako drukčije tumačiti njenu, dugu tri decenije, vernost Beogradskom dramskom pozorištu. Bila je svedokom i saučesnikom njegovog velikog uspeha, ali i dugog "hoda pod mukama". 

Kad su svi otišli, ona je ostala. Bila su to i veća iskušenja od ove Živke ministarke koju neće odigrati.

Uostalom, Tatjana Lukjanova nikada nije ni sanjala da bude baš ta Nušićeva junakinja. Prvi san je bila Ana Pavlova. Želela je da bude balerina. Predano je vežbala, pomno pred ogledalom studirala svaki pokret. 

Jednom kad bude, biće Crni i Beli labud, Žizela, Kopelija... I nije bila. Sve se prekinulo, i sve je ličilo na veliku tragediju. 

Onda, potražila je utehu u recitovanju. O drami nije sanjala. Smatrala je da je drama "nešto ogromno", "nešto nedostižno", a bilo je tu još "staromodnih razloga". 

Išla je na privatne časove glume kod Vere Greč, i "planirala" je da uvek ide na te časove, a da u životu bude nešto konkretnije - možda čak lekar.

- Za vreme okupacije Vera Greč je otišla, a meni je Dara Milošević savetovala da odem do Raše Plaovića i zamolim ga da nama, njenim đacima, daje privatne časove glume. Zatekla sam ga u jednom magacinu kako meri brašno. Odbio je: "Sine, ne mogu, rat je. Kad dođe oslobođenje!"

Kad je došlo oslobođenje, Tatjana Lukjanova je u Dramskom studiju bila student Raše Plaovića. Već 1945. u Narodnom pozorištu zaigrala je, volonterski, u "Roditeljskom domu", a godinu dana kasnije došli su "Neprijatelj 1" i devojka Nađa. 

A ta devojka bila je i njena mora, i pitanje života i smrti, i odricanje, i neverovanje samoj sebi. 

"Neprijatelje" Maksima Gorkog u Narodnom pozorištu režirali su dr Hugo Klajn i Raša Plaović a uloge su igrali Mata Milošević, Milivoje Živanović, Aleksandar Zlatković, Dara Milošević, Nevenka Urbanova, Leposava Đorđević, Vladeta Dragutinović, Pavle Bogatinčević, Ljubiša Jovanović, Fran Novaković, Raša Plaović... 

A tu negde našla se i devojka Nađa koja je bila namenjena Jeleni Trumić, a Tatjana Lukjanova je bila tek alternacija. Sa plakata je saznala da igra na premijeri. I - promukla je. Ta premijera, po rečima Tatjane Lukjanove, bila je za nju grozna. 

Uglavnom, pitala se posle svega: da li da se ubije ili da zauvek napusti pozorište. 

Kako samoubistvo i nije neko rešenje, činilo joj se najboljim da siđe sa scene i ostane u pozorištu kao peta oblačilja ili tako nešto. 

Ipak, nije sve ni crno kako izgleda. Raša Plaović ju je odveo kod Serafime Birman, ova je prerežirala ulogu Nađe - potpuno je izmenila lik i - posle je sve bilo dobro. Na gostovanju u Zagrebu, Vika Podgorska uputila je nekoliko lepih reči Tatjani Lukjanovoj, pa je sve i od toga postalo lepše i bolje, i ono što sledi - privlačnije.

Buduća glumica, da se pretpostaviti, više nije mislila o samoubistvu, mogla je da sanja. Nekako u to vreme bilo je i Puškinovo veče i ona je na ruskom govorila pismo Tatjane Onjeginu, pa je i to bio uspeh. 

Ne držeći se, verovatno, pravog sleda događaja, beležimo da je i godine 1946. u Narodnom pozorištu igran "Tartif" u režiji Mate Miloševića u kojem je Lukjakova bila Marijana. Posle gostovanja Dubravka Dujšina u ovoj predstavi, Milan Bogdanović je zabeležio prvu pravu kritiku i o mladoj glumici i primetio da... 

"(...) otkriva uslove koje treba imati u vidu. Kad bude savladala izvesne dikcijske smetnje (u artikulaciji nekih suglasnika) i dobila malo više spontanosti u gestovima, imaće pred sobom jasan i čist put".



Svojim rukama




Čist put valjalo je da počne u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1948. osnivala su se dva pozorišta u Beogradu: Jugoslovensko dramsko u koje su ušli najbolji iz cele zemlje, Beogradsko dramsko - najbolji mladi, uglavnom iz Beograda. 

Teškoće i za jedne i za druge bile su podjednake. Prvi su "vežbali" u crkvi na Bajlonovoj pijaci, drugi su radili u Lazarevićevoj ulici "jedna prostorija, okolo rekvizita, uprava pozorišta i sve što dolikuje, u sredini glumci koji rade".

I jedni i drugi svojim rukama dobrovoljnim radom grade pozorišne zgrade, puni su romantičnog zanosa, entuzijazma i lepih snova. Ipak, Jugoslovensko dramsko pozorište je u prednosti - tamo su imena, Beogradskom dramskom je dano da stvara imena. 

Kaže Tatjana Lukjanova da se u tim prvim danima ova dva pozorišta nisu takmičila - prvo igra Cankara i Držića, drugo Nušića i Ignjatovića.

A onda, u Beogradsko dramsko pozorište dolaze Predrag Dinulović, Soja Jovanović i Minja Dedić, i glumačka klasa Mate Miloševića, Ljuba Tadić, Rade i Olivera Marković, Ljiljana Krstić, Slobodan Cica Perović, Ksenija Jovanović... Počinje vreme uspeha. 

Repertoar se obraća savremenom piscu, igra se "Smrt trgovačkog putnika", "Lov na veštice", "Pogled s mosta", "Majka hrabrost", "Gospođa Biserna reka", "Mačka na usijanom limenom krovu", "Staklena menažerija"...

- Nije bilo automobila, autobusi su neredovno išli a Crveni krst je bio blizu - kaže Lukjanova. - Pozorište je imalo svoju publiku, glumci su igrali svoje uloge. Ne mogu da ne kažem da se svojih prvih uloga stidim. One su bile lepe, ja sam bila neuka. Nisam znala kuda ću s nogama i rukama, imala sam kompleks glasa, nosa, baletskog hoda, uloge su dolazile, borila sam se sa njima, a onda je došla Lora. 

O "Staklenoj menažeriji" i Tenesi Vilijamsu malo se znalo. Ako se može govoriti o fahu, meni je bio namenjen lirsko-dramski da bih "prešla" u karakterni. 

Rano sam odigrala svoju prvu baku. Nije mi bilo prijatno, bojala sam se da ne bude diletanski, a bilo je i plakanja i bila sam unesrećena. Bila je to Rebeka Ners u "Lovu na veštice". 

Posle ih je bilo dosta, a najviše volim slepu Marfu iz Leonjeve "Mećave". 

Lora u "Staklenoj menažeriji" je moja najdraža uloga. Imam sklonosti prema fizički ili psihički unesrećenima, imam potrebu da ih tumačim.



Posle pada




"Staklena menažerija", ispričaće, radila se u izuzetnoj atmosferi. Reditelj Minja Dedić zaključavao je Ljiljanu Krstić, Ljubu Tadića, Vlastimira Stojiljkovića i nju u sali za probe, spuštao roletne, palio stone lampe, i odvajao glumce od svakodnevice. Oni su te probe osećali kao praznik. Publika je imala isto osećanje.

Beogradsko dramsko pozorište bilo je drugi teatar u Evropi koji igra "Staklenu manažeriju", u njemu se igrao i "Slamni šešir" ali i "Pogled s mosta" i "Smrt trgovačkog putnika". 

U njemu je i Vasilije Popović počeo probe komada "Čekajući Godoa". Godo nije imao premijeru u ovom pozorištu, bilo je vreme za Atelje 212. 

A i Beogradsko dramsko pozorište stiglo je na svoje prvo odmorište. Otvaranje prema svetu nije rezultiralo sigurnim statusom ovog pozorišta. Neko je mislio drugačije. Integracija sa Beogradskom komedijom, misli Lukjanova, donela je ovom pozorištu više štete nego koristi. 

Istina, igrano je i posle toga na Crvenom krstu dobrih predstava, bilo je i "Čovek, životinja i vrlina" u kojoj je briljirao Predrag Laković, igralo se "Posle pada" što je bila predstava Olge Stanisavljević, za ulogu u "Utvi ptici zlatokriloj" Tatjana Lukjanova bila je nagrađena... Ali, smatra ona, ta nesrećna fuzija bila je na štetu oba pozorišta.

Kad se sve sabere: skoro dve decenije trajao je taj nepriličan brak, glumci su otišli sa Crvenog krsta, novi nisu došli, mnogo se lutalo, a - vreme je prolazilo. Igrala je ona i u komedijama i tragedijama; i u "Bećarcu" Zorana Petrovića i u Ortonovom "Šta je sobar video" bila je gospođa Prentis, vodila je "ženske razgovore", bila je i gospođa Džekson u "Žive kao svinje", i Jeca Sokolović, majka izbiračice Malčike...

Pre četiri godine odigrala je u poslednjoj režiji Nebojše Komadine Ranjevsku u "Višnjevom
sadu". Kritika je zabeležila da je Tatjana Lukjanova... 

"imala ljupkosti, iskrenosti, ustreptalosti i jednostavnosti - a to je upravo ono što je njenoj igri davalo smisao i izdizalo je iznad ostalih".


Dok je Beogradsko dramsko pozorište mučilo svoju muku, Tatjana Lukjanova mu je ostajala verna. Zašto? Da li je to bila ljubav koja se ne da izneveriti? 

Pominje ona hrabrost. Hrabrost je otići, hrabrost je priznati pogrešna verovanja, zapravo, hrabrost je priznati da verovanja više nisu ista. 

A, Lukjanova nije priznavala. Igrala je Anu u Davičovoj "Pesmi" u Ateljeu 212, a onda posle deset godina opet u istom teatru u "Ceni", ali - ostala je na Crvenom krstu i u sumnji i u verovanju.



Živka ministarka




Tatjana Lukjanova je blaga osoba. O ljudima govori lepo, o kolegama najlepše. Sa oduševljenjem priča o Nevenki Urbanovoj, velikoj umetnici, koja joj je i danas, kada se iskustvo sleže, još učitelj. 

Govori najlepše o svom pozorištu, iako ju je ono sigurno više puta izneverilo nego ona njega. Ni kritičari nju nisu izneverili: pisali su lepo o njenim ulogama, izuzev jednog: Jovana Hristića, dramskog pisca, pozorišnog kritičara a njenog muža, koji iz principa zaobilazi sve njene uloge. 

(Mnogo je lepše biti žena reditelja: sve glavne uloge zna se kome pripadaju!) 

Hristić, valjda iz principa, nije pisao ni uloge za Tatjanu Lukjanovu u svojim komadima.

Njeno pozorište slavi jubilej, ona ga slavi sa njim, o svom jubileju ništa ne pominje. Sa oduševljenjem priča o Madlen Petrovoj, onoj iz "U agoniji", koja je "briljantna epizoda odigrana u jednom duhu sa komičarskim nervom". Kaže, valjalo je da odbrani taj svet i ona ga je branila.

Očigledno je da Tatjana Lukjanova nije čovek koji ume da menja, i nije čovek koji voli promene. Iako je jedna od prvih koja je igrala na televiziji (još u onom vremenu kad je sve bilo "živo"), televiziju nije mnogo opsedala. 

(Ipak, setimo se epizode u "Povratku otpisanih" - Ruskinja koja sumnja u Krigera / 23:01). 





Na radiju, zahvaljujući svome glasu koji se lako menja, igra devojčice. Film joj se mnogo sviđa, ali igrala je samo kod Vladana Slijepčevića u "Medaljonu sa tri srca".

A sada? Tatjana Lukjanova čeka. Živka ministarka, koja nije bila san već izazov, izjalovila se. (Sigurno bi svaki glumac umeo da opriča roman o ulogama koje nije odigrao.) Sada čeka ulogu, i kaže:

- Pozorište je velika magija. Velika je sreća u jednom životu koji je čoveku dat, odigrati stotinu drugih, sadašnjih i budućih života. Život na sceni je trenutan i zato tragičan. Kad prestanem da igram ulogu koju volim, kao da mi je neko umro. A onda dolazi nova uloga...

Tri decenije već Tatjana Lukjanova igra nove uloge. Od devojke Nađe do Madlen Petrovne. Stalno je umetnik koji ne može da vidi svoje delo, a koje je ocenjivano kao "autentičan ženski lik", "toplo obojen lik", "prototip žene koja rađa decu", "lik diskretno psihološki senčen", "lik koji kazuje na neposredan i ljudski način", "smerna i strpljiva žena koja po cenu odricanja čuva iluzije" ...

Koja je njena prava uloga?

Napisala: Zorica Pašić (TV novosti, 1978.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate