Decembar 1980: U Meksiku, u razgovoru sa našim
ljudima, saznaje se da je jedan od najboljih igrača u američkom
fudbalu (ni nalik našem loptanju) Veton Suroi (19), sin našeg
ambasadora u Meksiku Redžajia Suroia.
Mladić, rođen u Prištini,
živi u porodici svoga oca ambasadora već četvrtu godinu u sunčanom
Meksiku. Pohađao je tamo školu i umesto da zavoli evropski fudbal,
jer za njim luduje ceo Meksiko, privoleo se razonodi američkih
mladića.
S obzirom na blizinu SAD ova igra ima i u Meksiku dosta
poklonika. Robusni Veton pričao je dugo o svojoj sportskoj strasti,
nije lako u stranoj zemlji dogurati do vrha u sportu. Ponosi se
Redžai, jer je bio sportist, golman Prištine, pa mu je drago što
je sin nastavio porodičnu tradiciju, iako ne u njegovom sportu.
Kod ambasadora Suroia okupljaju se
Jugosloveni kad se zateknu u dalekom Meksiku. Ambasador nađe vremena
da sve primi, počasti i izmeni nekoliko reči o Meksiku i o starom
kraju.
Supruga Nahira, uvidi se brzo, nije samo pasivni pratilac
svoga supruga. Vrlo je aktivna, sa svim dobro upoznata. Najkraće:
prava ambasadorka! A kćerka Šljaka, vatreni partizanovac, sportist
je bez premca u svojoj školi, ali je više interesuju odbojka i košarka.
Najveću pažnju posetilaca, iz zemlje,
privlači Veton, poznat i po tome što je na fakultetu davao i po dve
godine u jednoj, pa je već sada pri kraju studija engleskog jezika i
književnosti.
Sticajem okolnosti, zbog očeve službe, nije imao
detinjstvo kao vršnjaci iz prištinskih ulica. Živeo je tri i po
godine u Boliviji, sada toliko u Meksiku. Morao ie da se privikne na
specifičan način života:
Zabava za hrabre, puna agresivnog viteštva
- Nostalgija najviše muči svakog
našeg čoveka u inostranstvu. Mnogi bi, možda, poželeli da upoznaju i drugi svet. Ja kažem da sam izgubio nešto što je
nenadoknadivo: detinjstvo sa vršnjacima u svojoj, najdražoj zemlji.
Morao sam zato da se privikavam na život u Boliviji i u Meksiku, a u
sportu sam tražio zabavu. Vežbao, jačao i tako, eto, dogurao do
standardnog prvotimca poluprofesionalnog tima američkog fudbala u
klubu Felinos.
- Mnogi misle da je to grub,
neinteresantan sport?
- To je vrlo zanimljiva igra, do
izražaja dolazi inteligencija i snaga igrača. Na prvi pogled, to je
gruba igra. A u stvari to je zabava za hrabre, puna agresivnog
viteštva. Mislim da bi našim, po prirodi borbenim ljudima,
američki fudbal odgovarao.
Veton Suroi igra u timu na mestu
"gard".
- Kakav je kvalitet lige u kojoj se
takmičite?
- Postoje dve lige američkog fudbala.
Jedna studentska (slabija) i ova naša - jača. Sada smo na sredini
tabele.
- A kako tumačite da je evropski
fudbal, soker - kako ga i ovde nazivaju - popularniji od američkog
fudbala, iako je blizina Amerike značajna i za sport u Meksiku?
- Sve ima svoju tradiciju. Soker su
Evropljani doneli u Meksiko, a kako je Meksiko opet blizak Srednjoj i
Južnoj Americi, jasno je zašto je američki
fudbal malo ostao po strani. Sem toga i oprema je skuplja.
- Priča se da igrača u američkom
fudbalu određuju dve osobine: snaga i brzina?
- Tačno. Treba biti težak oko 90
kilograma, ali to još nisam dostigao. Brzinu imam - oko 6,6 na 40
jardi.
- Američki fudbal upoređuje se često
sa ragbijem. Koliko tu ima sličnosti?
- Da, to su evropske zablude! Razlike
su bitne. Ragbi se ne može uporediti, to je nešto drugo.
- Zavoleli ste tu igru. A zna se da
čovek ne voli da ostavlja ono što - voli. No, vi ćete ubrzo
morati da zaboravite američki fudbal?
- Dogodine idem u vojsku. Ostaće mi
samo lepa uspomena na dane u lepoj, gostoprimljivoj zemlji. Ipak,
povratak kući, u Jugoslaviju, za mene je važniji od svega.
- I da vam ponude milione za ugovor?
- Nema tih para...
Veton Suroi interesovao se za sportska
i druga zbivanja u zemlji. Žalosti ga kriza Jugoplastike, pa i
Hajduka - njegovih miljenika.
Ništa boljeg raspoloženja nije ni
njegova sestra. Dobre volje jedino je otac Radžai - davnašnji
zvezdaš.
(Tempo, 1980.)
