Vladimir Milić, YU rekorder u bacanju kugle: Ko god se u životu nečim bavi strasno, on je na dobitku

Jun 1980: Jugoslovenski rekorder u bacanju kugle Vladimir Milić rođen je 1955. godine u Žagaru, Dalmacija. Otac Todor, radnik, majka Janja, domaćica, imaju uz njega još dvoje dece: ćerku i sina koji su mlađi od Vlade.

Atletikom je počeo da se bavi 1972. godine. Od početka bacačkim disciplinama: diskom i kuglom. Prvi je Jugosloven koji je kuglu prebacio preko crte koja označava 21 metar, i tih njegovih 21,14 predstavljaju, u stvari, rezultat svetske vrednosti.

Zbog toga je Vladimir Milić olimpijski reprezentativac, zbog toga se očekuju dobre vesti iz Moskve.

Završio je mašinski odsek Srednje tehničke škole, a onda nastavio studije na DIF-u. Apsolvirao je i približava se diplomi. Stanuje u jednoj sobici Sportskog centra u Košutnjaku, dok mu supruga Metka sa sinom Markom živi u Kranju. Ona je završila filologiju, zaposlena je.

• Umorni ste?

Sada sam upravo završio trening. Tri časa bez prekida, od 16 do 19, a žestoko sam radio! Jel' mogu ja da se opružim, ne smeta...?

• Samo se vi namestite kako vam je zgodno. Da krenemo od te vaše šake: kako sada stoje stvari? Čitali smo da ste dugo bili povređeni, pa da je onda van medicine nađeno neko rešenje... Kako, u stvari, izgleda situacija danas?

Ako bi se to stručno objašnjavalo, onda je moja šaka u "fazi oporavka". Ali, kako ja to kažem, ide nabolje.

• Hoće li sve biti u redu do Moskve?

Oporaviću se sasvim, ali neću biti u onoj formi u kojoj bih bio da se nisam povredio.

• Šta je tačno od toga što smo čitali: Medicina nije mnogo pomogla, a neki amater namestio rukama uganuće šake?

Ne volim što je objašnjenje tog slučaja poprimilo taj ton. Nije to baš tako. Ja sam sportista, još desetak-petnaest godina baviću se sportom, ko zna koliko ću se još puta povrediti, pa nije u redu da se tako s omalovažavanjem govori o lekarima koji su sve učinili za mene.

Ali, pred mnogim stvarima medicina je nemoćna i nema drugog postupka osim gipsa i mirovanja. A taj čovek je od malena učio da to namešta i nije nadrilekar već čovek iz naroda, sa koga je prenet neki nauk i neko znanje, razumete, s kolena na koleno i, eto pomogao mi je, namestio šaku.

Medicina ne isključuje te fenomene, naprotiv. Zato, kažem, pogrešno je govoriti kako meni medicina nije mogla da pomogne, razumete...

Nikad nisam bio izelica

• Da li već možete da trenirate punom parom?

Ne. Još uvek to ne mogu. Kad je u pitanju teret, onda tu idem do 90 posto svojih kapaciteta, ali tehnički trening mnogo manje. Međutim, ja sam imao veoma visok nivo forme pre povrede i to je vrlo važno. Sa povređenom rukom sam bacao 20,80 i verujte da se takvim hicem može osvojiti medalja na Olimpijadi!

Zbog toga smatram da mogu da uđem u ono superfinale, u onih osam koji će se takmičiti za medalje.

• Koliko ste ukupno izgubili vremena zbog povrede?

Mesec i po dana nisam bacao! To je mnogo. Ali, verujem da ću se iščupati zahvaljujući mom starom radu. Četiri godine se ja spremam za tu Olimpijadu, a ne od juče. Zato kažem: taj rad ne može nikad da propadne.

• Koliko sada trenirate, kako izgleda taj trening?

Dva puta dnevno radim. Pre i popodne. Ukupno oko pet časova. Svega tu ima: sprinteva, skokova, rada sa teretom, bacanja kugle, uvežbavanja tehnike...

• Koliko sada može da leti kugla?

Mogu ja sada dobro da bacim, samo ne smem. Uvukao se strah od nove povrede. Neću da se opterećujem i radim samo tehničke detalje.

•  Vaš je rekord 21,14. Da li je to najviše što ste bacili, s obzirom da atletičari često svoje najbolje rezultate postignu na nekom od treninga?

Bacio sam ja i 21,70! A rekord o kome govorite postignut je van sezone, usred zime, na temperaturi od 0 stepeni. Međutim, kada sam na trening bacio 21, 70 - što označava vrhunsku formu, trebalo je da stanem! A nisam. I dva dana nakon toga se povredim! Treba prekinuti kad najbolje ide! To je staro pravilo, ali dobro pravilo...

• Imam utisak da ste privatni život, lični život, sve podredili sportu, sportskim ambicijama?

To što ja radim to nije za normalnog čoveka! Jer da bi se nešto napravilo mora zaista, u bukvalnom značenju te reči, da se asketski živi. Baš tako! Razumete? Takav život, to ti je već 50% uspeha. Ostalo je rad, talenat, predispozicija.

Sportista koji želi svetski rezultat mora tako da živi, jer bez toga nema ni rezultata, nema ni uspeha. I ako vam neko kaže da se normalnim načinom života može doći do vrhunskih rezultata i sportskog imena, taj sigurno laže ili je demagog.

Bez stvarnih odricanja nema sportskih podviga.

Možda je ta reč odricanje neodgovarajuća, jer za mene nije odricanje ako ja sve podredim svom sportskom cilju. Ali, recimo, nazovimo to tako.

• Jedna od populariih tema je ishrana vrhunskih sportista. Šta jedu, koliko jedu, da li unose određenu količinu vitamina i kalorija. Unosite li vi propisanu količinu kalorija, kako je to već u svetu predviđeno za takav profil sportiste? 


Znate šta: mislim da je to individualni problem. Ja lično nikad nisam bio izelica! Nikad. Mislim, čak, da to i nije mnogo bitno. A zavisi, pre svega, od metabolizma svakog pojedinca.

• Pa ipak, ima li uslova da se hranom namiri ono što trening odnese?

Moja deviza je uvek bila: jesti malo, ali jesti dobro, kvalitetno. I, sada, vidite, u olimpijskoj godini ima za to uslova. Ima.

• Ali svaka godina nije olimpijska?

Da, ha... ha ...

Sedam godina tu stanujem

• Jeste li dobro prostudirali ko će vam biti glavni konkurenti na Olimpijadi. Da li je bojkot pojedinih zemalja eliminisao nekog vašeg opasnog konkurenta?

Nije! Svi Amerikanci su lošiji od mene. A ne znam da među ostalim zemljama koje ne dolaze u Moskvu ima nekog vrednog bacača. Najjači su ostali.

• A to su?

Udo Bajer iz Demokratske Republike Nemačke i Sovjeti. A i Bajer nije sam!

• Koliko Bajer baca?

On je svetski rekorder sa 22,15 i sigurno je glavni favorit.

• Šta je vama donelo bavljenje atletikom?

Puno! Osmislilo mi je život. Znate: ko god se u životu nečim bavi, onako predano, strasno, on je na dobitku. Ko god se predaje sportu i ne samo sportu, već nečemu što voli, njega ne mogu da mimoiđu lepe stvari. Takav čovek je po pravilu realniji od drugih ljudi. Društveniji je. Kolegijalniji.

Život one koji u njemu ne nalaze izvor radosti i zadovoljstva ponekad unakazi. Oduzme im smisao za realnost. Učini ih sanjalicama sklonim idealiziranju, pa posle iz toga proisteknu razna razočarenja. A sport, vidite, čoveka bogati duhom, smislom za realno sagledavanje sveta.

• Ima i drugih prednosti?

Naravno. Kroz sport se ljudi na najjednostavniji i najiskreniji način upoznaju, sklapaju se prijateljstva. A tek putovanja! Kada bih ja video te zemlje, gradove i ljude da nije sporta?

A kad čovek to vidi, kad upozna neke druge narode, vidi neka druga prostranstva, čuje razmišljanja drugih ljudi, onda otvori oči pa samokritično koriguje sve ono u sebi što je talog predrasude, zablude. Jednostavno: razmišljaš, studiraš svet!

• A da li ste sportom kojim se bavite rešili neki od svojih vitalnih problema: stan, materijalnu bezbrižnost?

Da sam se bavio nečim drugim, rešio bih. Kuglom se to ne rešava. Koliko sam ja uložio energije i rada to nikada ne može biti izraženo nijednom merom, niti se to može materijalno platiti. Ali, čim se ja i dalje time bavim, to govori koliko ja cenim novac i materijalna dobra.

Neću da kažem da bih prezreo novac i stan. Naprotiv, da imam rešen taj status, da sam u svom stanu sa nekim pristojnim prihodom, život bi mi bio svakako lepši, organizovaniji. Uz mene bi bila žena sa detetom...

Međutim, ko zna da li sam ja stvoren za takav život u kome nema neizvesnosti. Možda ne bih imao za čim da čeznem, možda bi mi život bio čak prazniji!

• Taj odvojen život, je li to veliki problem?

Znate, ja to drukčije gledam. Ako imaš neki cilj, onda sa nekim stvarima moraš u startu biti načisto. Naravno, porodicu sve ovo pogađa, ali ja sam takav čovek. Takvog me je porodica prihvatila.

Taj svoj problem odvojenog života ne mogu ja da rešim.

To zavisi od drugih ljudi, oni vrednuju to što ja ostvarujem i donose rešenja. Mogu samo da kažem da se svaki rad kod nas jednako ne vrednuje.

• Vi ste dugo ovde u Sportskom centru?

Dugo. Sedam godina! Sedam godina tu stanujem, sedam godina tu treniram, studiram... Atletika je široka organizacija, puno ljudi, imate tu prijatelje, drugove...

• Imate li vremena i za nešto izvan sporta, i šta je to? 


Čovek koji se bavi vrhunskim sportom ima veoma malo vremena za privatni život. To nije fraza, već činjenica. Ja, naravno, imam svoje strasti, ali ne mogu da im se posvetim koliko bih hteo.

Čitam, imam svoje pisce kojima se s vremena na vreme vraćam.

Možda će vas iznenaditi, ali često slušam guslare! Ja potičem iz kraja gde se to neguje, pa često slušajući razmišljam o tom fenomenu kako je naš narod umeo što-šta da sačuva preko gusala, da očuva tu patriotsku svest našeg čoveka u najtežim vremenima.

• Može li se, ipak, živeti samo za rekorde i medalje?

Verovatno može. Ja mogu. Nisam, ipak, samo atletičar. Ja sam i otac, imam ženu i sina, apsolvirao sam na fakultetu i sve ljudsko nije mi strano, kako se to već kaže.

• Da se opet vratimo na Olimpijadu: objektivno govoreći, kako procenjujete vaše šanse, s obzirom na povredu i sve te okolnosti?

Najobjektivnije: trebalo bi da se nađem u finalu, među osam najboljih. A tu je već zgusnuta konkurencija, odlučivaće santimetri.

Kakav smo mi to narod?!

• Koji hitac po vama, mislim, koja daljina može da donese zlato?

Uveren sam da će onaj koji tamo baci 21 metar, 21,20, biti pobednik!

• Kažete "tamo", zar tamo bacati nije isto kao na nekom atletskom mitingu, a na mitinzima kugla leti i dalje?

Velika je to razlika! A vrlo bitna. Kad je miting u pitanju, atletičar se normalno zagreje, baci kuglu više puta, ispita teren...

Na Olimpijadi je sve propisano. Čekaš u tunelu dok ti dođe red, tu se stvara neobična psihoza u kojoj si suočen sa protivnikom koji isto tebe studira kao ti njega, nema uslova da se zagreješ i baciš kuglu, jer to ti sudija propiše kad ćeš da izađeš i u kom roku treba da baciš.

Dozvoljena su samo dva probna hica i to je sve. Sve je to, dakle, jedna histerična i napeta atmosfera u kojoj se ne nalaziš sam, već i svi drugi sportisti čiji se nastup bitno razlikuje od one slobode na mitingu.

E, vidite, treba prvo taj ispit položiti, ostati netaknut. Jednostavno: u svemu tome treba imati glavu! Onda tek na red dolaze bacanja i ono što si na treningu savladao.

• S obzirom na vaše rezultage i fanatičnu odanost sportu, od vas se očekuje u Moskvi vrhunski rezultat. Vi ste svakako svesni toga. Ali, imate iskustvo naših atletičara Vere Nikolić i Nenada Stekića: sportska javnost je očekivala mnogo, medalje svakako, a to se nije dogodilo, i sve se kasnije pretvorilo u nešto što liči na hajku. Jeste li svesni te strane sporta?

Znate šta ću ja vama na to da odgovorim? Mi smo mala zemlja i treba da budemo srećni i ponosni što uopšte postoje sportisti koji mogu da se pojave u olimpijskoj konkurenciji! To što se dogodilo Nikolićevoj i Stekiću dogodilo se i sportistima velikih nacija, i to u nebrojeno mnogo slučajeva.

Ali, oni ne pridaju tome taj značaj, ne prave od toga aferu. Naša tragedija je što mi imamo mali broj asova, pa kad oni zataje to doživljavamo kao nacionalnu sramotu.

Ja ne znam kakav smo mi to narod?! U ovoj ili onoj disciplini imamo dobrog takmičara i odmah bi hteli, ništa manje, nego da bude prvak sveta! Ne drugi - prvi!

U pola Jugoslavije narod još umesto u nužnik ide na livadu, a ovamo bi hteli sportske rezultate koje druge zemlje ostvaruju zbog svoje materijalne moći, velikih društvenih ulaganja u sport, sistematskog ulaganja u talente. Nama je sve malo osim Mont Everesta!

Razgovarao: Milan Mitić (TV novosti, 1980.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate