Maj 1972: Ovih dana, u Sovjetskom Savezu završeno je snimanje filma "Živjeti za inat" koji su u koprodukciji ostvarili Filmski studio Titograd i kijevski filmski studio "Dovženko". Reditelj filma je predstavnik sovjetskog novog talasa Jurij Iljenko, čiji je film "Bela ptica sa crnim belegom" pobednik prošlogodišnjeg Moskovskog festivala, pa je kao takav prikazan i na ovogodišnjem beogradskom "FEST"-u.
Zanimljivo je da je ovaj režiser do sada dobio niz
međunarodnih nagrada kao snimatelj, između ostalog i za film "Senke
zaboravljenih predaka" koji je naša publika imala prilike da
vidi na prošlogodišnjem "FEST"-u.
Film "Živjeti za inat" predstavlja sovjetsko-jugoslovensku koprodukciju u kojoj ravnopravno
učestvuju glumci i sa jedne i sa druge strane. Njegovo snimanje
trajalo je pet meseci, od toga dva meseca u Crnoj Gori i tri u
Sovjetskom Savezu.
Glavnu ulogu crnogorskog vladike Petra II
Petrovića Njegoša, čijem je liku ceo film podređen, tumači
poznati beogradski pozorišni i filmski glumac Vladimir Popović.
Tema filma je jedna od onih večnih
koje zaokupljuju ljude u svim vremenima a uzeta je iz crnogorske
prošlosti koja obiluje velikim tragedijama, previranjima i
pobedama.
Na filmskom platnu prikazano je jedno pakleno vreme kroz koje u stvaranju svoje
istorije prolazi svaki narod.
Priča koje nema
- U filmu je naglašena jedna opšta
ljudska tema u kojoj dominira vera da se sve može prebroditi ukoliko
u čoveku postoji čovek i ukoliko se žrtve ne podnose zbog trenutka
već zbog budućnosti - kaže tumač glavne uloge Vladimir Popović.
- Film obiluje neobičnostima koje do sada nisu viđene na platnu.
Veoma su česte scene koje već same za sebe mogu da postoje kao teme
za filmsko delo. Zbog svega toga, iako film traje jedva čas i po,
publika će imati osećaj da je gledala tročasovni spektakl.
U filmu "Živjeti za inat",
kako saznajemo od protagoniste Popovića, filmske priče u
klasičnom smislu nema. Radnja se može ispričati u nekoliko
rečenica.
Crnogorski vladika Njegoš, koji je
otišao u Rusiju da traži pomoć za svoju zemlju,
vraća se odatle prognan.
Crnu Goru zatiče spaljenu od strane
zloglasnog turskog paše Bušatlije. Sve je u zgarištu. Ostale su
samo žene. Ono malo muškaraca koji su preživeli ili se prodal jednoj strani - mletačkoj, ili drugoj - turskoj.
I sam vladika
biva neprijateljski dočekan od svog naroda. Međutim, on kreće u
akciju, vrlo čudnu, za jednu takvu versku i državničku
ličnost: ide po narodu i skuplja priloge za izgradnju novog manastira, u stvari novog jedinstva crnogorskog naroda.
Nailazi na
mnoge prepreke, ali ne odustaje. Međutim, kada u Crnu Goru dolaze
Austrijanci koji žele da vrbuju vojsku za neke svoje ciljeve,
vladika sve što je sakupio za manastir daje za žito kojim će se
crnogorski narod prehraniti, a austrijske predstavnike proteruje iz svoje zemlje.
Posle te scene on spaljuje svoju mantiju i
odriče se svešteničkog čina. Njegovi sunarodnici ga zbog toga
kamenuju.
U isto vreme, u vidu obećanog oružja
stiže pomoć nz Rusije i to je nova nada za spasenje. Međutim,
stiže i vest da se paša Bušatlija ponovo sprema u pohod na Crnu
Goru.
Vladika Njegoš je primoran da prihvati borbu koja se u filmu
neće videti jer je filmskim jezikom drukčije rešena. Film se
završava velikom pobedom Crne Gore, ali koliko god je ta pobeda
radost, u isto vreme je i tragedija.
Završnim scenama filma
dominira poruka da je svaka pobeda u isto vreme i jedan ljudski poraz.
Zadovoljni Vlada
- U filmu ima vrlo malo istorijskih
činjenica, i to samo u dijalogu - kaže filmski Njegoš Vladimir
Popović. - To je učinjeno namerno kako bi se izbegao utisak da je
reč o nečemu što ima samo lokalni karakter. Želja autora je bila
da se dostigne poistovećenje sa teškim trenucima i velikim ličnostima
svakog naroda.
Film "Živjeti za inat" je
ceo podređen glavnom junaku, njegovim verskim, državničkim i ljudskim problemima i dilemama. Glumački zadatak koji je na sebe
primio Popović bio je izuzetno težak i složen.
- Najteže mi je bilo da na sebe
primim svu težinu vladikinih problema, da ih osetim i sa njima
živim i mislim - kaže Vlada Popović. - Za to mi je bilo potrebno
mnogo vremena, ali mislim da sam na kraju uspeo. Kada sam kasnije
gledao jedan deo snimljenog materijala bio sam prosto zabezeknut
koliko na platnu delujem ubedljivo. Možda sam subjektivan, ali
mislim da tako nešto još nije viđeno u jugoslovenskom filmu.
- Da li to znači da je i film uspeo?
- Normalno je da glumačka
ostvarenja u dobrom filmu izgledaju još bolja - odgovara Popović. - Ja se nadam i verujem
da su i ostali članovi filmske ekipe dali sve od sebe i da će film
biti na zavidnom nivou.
Za vreme stvaranja ovog filma, koji
obiluje dramatičnim scenama teškim za snimanje, Vladimir Popović
je morao da prođe kroz mnoga iskušenja.
Ipak, kako sam kaže,
najteže mu je palo snimanje scene gde ga velika gomila statista
kamenuje.
- Tom prilikom osetio sam najveći
strah u životu - kaže Popović. - Gađali su me veštačkim
kamenjem napravljenim od stiropora. Međutim, pošto smo snimali noću, a veštačko kamenje je iste boje i oblika kao pravo, lako je
moglo da se desi da neko u gužvi zgrabi i pravi kamen. A kako bih se
tada ja proveo - zna se!
Sin neće u glumce
Vlada Popović je skroman i tih čovek.
Ne želi mnogo da hvali svoj poslednji film mada se iz gotovo svake njegove reči naslućuje koliko je njime
zadovoljan. Kako sam kaže, treba sačekati Pulski festival na kome
će film "Živjeti za inat" biti prikazan u zvaničnoj konkurenciji, pa posle toga o njemu pričati i
pisati.
Popović je svoje najbolje uloge
ostvario kao pozorišni glumac u predstavama beogradskog "Ateljea
212". Na filmu se retko pojavljivao. Zašto?
- U pozorištu se glumac mnogo
svestranije i brže obrazuje i upoznaje sa svim karakteristikama te umetnosti - kaže Popović. - Da sam se odmah
priklonio filmu, sigurno je da bih i više filmskih uloga ostvario.
Međutim, to nije jedini razlog.
Film od glumca traži da bude
tipičan. Ja to nisam bio. Zbog toga su mnogi reditelji bili neodlučni kad sam ja bio u pntanju.
Ipak, mislim da ću sada više
pažnje poklanjati svojim filmsknm ulogama. Već u septembru
počinje snimanje filma po romanu Mihajla Lalića "Svadba". To će ponovo biti koprodukcija sa Sovjetima.
Ipak, kako kaže Popović, pozorište
ostaje njegova najveća ljubav.
Mada od 1968. godine više nije vezan za "Atelje 212", dobio je niz ponuda da se
pojavi u predstavama te kuće.
Što se tiče filmskih uloga,
odlučio je da bude probirljiv.
- Pre nekoliko meseci - priča glumac
- dok sam boravio u Moskvi na snimanju poslednjeg filma, posetili su me supruga i moj sedmogodišnji sin. Jedan sovjetski režiser,
koji je dva meseca uzalud tražio dečaka kome bi poverio ulogu u
svom filmu, bio je oduševljen mojim sinom. Ponudio mu je ulogu uz
izvanredne uslove. Ideja se i meni dopala, pa sam pokušao da
nagovorim sina da tu ulogu prihvati. Međutim, on je
to tako olako odbio, da je svome ocu-profesionalcu održao više
nego dobru lekciju.
Napisao: Danilo Štrbac (RTV revija, 1972.)