Avgust 1968: Žiža Stojanović, glumica Savremenog
pozorišta, poslednji put viđena na malom ekranu u seriji Aleksandra
Popovića "Ljubav, ah ljubav", o svojoj prvoj ljubavi:
- Bilo je to vreme koje je u sebi
nosilo dah obnove zemlje i stvaralački polet, koji je strujao svuda
oko nas. Kako mi je Beograd u to vreme postao
blizak i drag!
Imala sam osamnaest godina, kada sam ga
jednog jutra spazila prvi put, u ulici gde sam tada stanovala na
Lekinom brdu.
Bio je to plavokosi mladić dvadesetih godina, visokog
rasta, sa očima boje najvedrijeg neba.
Od tada smo se viđali na
igrankama, Kalemegdanu, svuda...
Kao da sam otpočela neki drugi
život, čarobni, pun snova...
Želela sam da upijem to vreme koje
prolazi, te susrete sa njim, te boje koje kao da su se stvarale samo
za nas da ih pamtimo: Beograd leti, u jesen, Beograd zimi...
Razmišljali smo o budućnosti: da on, romantična priroda i esteta,
postane filmski režiser, a ja pozorišna glumica...
Jedne večeri, kao član kulturno-umetničkog društva "Abrašević", igrala sam prvi put
"Koštanu" u domu "Đure Salaja".
Tada sam čvrsto
odlučila da postanem glumica, posle uspeha koji sam doživela.
Moj
život se potpuno izmenio od te večeri.
Sva sam se okrenula
pozorišnoj karijeri, dok je moj mladić počeo ozbiljno da misli na
naš brak. To me je uplašilo! Morala sam da se nekako odlučim:
između njega i pozorišta.
Ovo drugo je ipak pobedilo moju ljubav - i
bol zbog toga.
(TV novosti, 1968.)
