Mart 1969: Ponovo na špici "Karavana" čitamo ime reditelja Zvonka Simonovića. On je radio još u prvom "Karavanu" ali se tek posle nekoliko godina vratio ovoj emisiji. Ispričao nam je kako se jedne večeri, kod "Prešernove kleti", rodilo ime ove zanimljive emisije.
- Prvu emisiju, tada još nismo znali da će se zvati "Karavan", snimili smo na vrletima planine
Hajle, u mestu Rožaj. Emisija je pričala o gorštacima koji tamo
žive, a u jesen silaze s planine u Peć da prodaju svoje proizvode, sir i vunu.
Drugog puta nemaju, sem kozjih prtina i zato još i danas do Peći putuju po dva dana u karavanu. Kad smo se vratili i montirali emisiju, razmišljali smo kako da je nazovemo. Bilo je nekoliko predloga, ali tek kod "Prešernove kleti", odlučili smo da emisiju kkrstimo "Rožajski karavan".
Tog trenutka naša ekipa je postala snimateljski karavan. Tako smo nazvali i naše emisije.
Drugog puta nemaju, sem kozjih prtina i zato još i danas do Peći putuju po dva dana u karavanu. Kad smo se vratili i montirali emisiju, razmišljali smo kako da je nazovemo. Bilo je nekoliko predloga, ali tek kod "Prešernove kleti", odlučili smo da emisiju kkrstimo "Rožajski karavan".
Tog trenutka naša ekipa je postala snimateljski karavan. Tako smo nazvali i naše emisije.
"Karavan" i još mnogo drugih
emisija odvele su ga u mnoge pristupačne i nepristupačne krajeve.
S tih putovanja uvek su živa sećanja i uspomene.
- Snimali smo na pijaci u jednom selu.
Iznenada se stvorila gužva. Jedna žena je trčala kroz masu. Onda
se začuo pucanj. Odmah smo kameru okrenuli u tom pravcu i snimili mladu ženu još dok je, pogođena metkom, padala. Međutim, taj
materijal nikada nismo prikazali, on i danas leži u našoj arhivi.
Tog istog dana poslao sam člana seoskog mirovnog veća i tako saznao za tragediju te mlade žene koja se zvala Murata.
Ona je bila udata za čoveka koga njeni roditelji nisu više želeli za zeta. Zbog toga su joj našli drugoga, ali nikako nisu mogli da je ubede da napusti kuću zakonitog muža.
Kad je jednom došla da poseti roditelje, otac ju je zaključao i nije joj dozvolio da se vrati svojoj porodici. Nurmija, njen suprug, čuo je šta tast namerava i došao je tog pazarnog dana po Muratu.
Kad je njen otac video da mu ćerka odlazi sa zetom, koga nije voleo, došlo je do tragedije: pucao je u nju, i teško je ranio. Mirovno veće u kojem sam se i ja, sticajem okolnosti, našao, uspelo je da spreči dalje krvoproliće...
Posle toga, naša ekipa je otišla i ne znam kako se ova tragedija okončala pred sudom. Čuo sam samo da je Murata ostala u životu.
Tog istog dana poslao sam člana seoskog mirovnog veća i tako saznao za tragediju te mlade žene koja se zvala Murata.
Ona je bila udata za čoveka koga njeni roditelji nisu više želeli za zeta. Zbog toga su joj našli drugoga, ali nikako nisu mogli da je ubede da napusti kuću zakonitog muža.
Kad je jednom došla da poseti roditelje, otac ju je zaključao i nije joj dozvolio da se vrati svojoj porodici. Nurmija, njen suprug, čuo je šta tast namerava i došao je tog pazarnog dana po Muratu.
Kad je njen otac video da mu ćerka odlazi sa zetom, koga nije voleo, došlo je do tragedije: pucao je u nju, i teško je ranio. Mirovno veće u kojem sam se i ja, sticajem okolnosti, našao, uspelo je da spreči dalje krvoproliće...
Posle toga, naša ekipa je otišla i ne znam kako se ova tragedija okončala pred sudom. Čuo sam samo da je Murata ostala u životu.
Umetničko delo živi večno, a događaj prikazan na televiziji traje koliko i sama emisija
Kao što ova scena nikad nije mogla da
ugleda mali ekran, tako još hiljade metara trake zauvek ostaje u
tami, dokumentacije.
Zvonko Simonović je poznat po tome što skuplja delove trake na kojima je zabeleženo ono što nikad nije moglo da bude objavljeno. Svako bi mu pozavideo na tako zanimljivoj zbirci kurioziteta zabeleženih na filmskoj traci.
Uz to, on ima oko deset hiljada fotografija načinjenih za vreme snimanja emisija u kojima je i sam učestvovao! Od biciklističkih trka do slikarskih izložbi.
Zvonko Simonović je poznat po tome što skuplja delove trake na kojima je zabeleženo ono što nikad nije moglo da bude objavljeno. Svako bi mu pozavideo na tako zanimljivoj zbirci kurioziteta zabeleženih na filmskoj traci.
Uz to, on ima oko deset hiljada fotografija načinjenih za vreme snimanja emisija u kojima je i sam učestvovao! Od biciklističkih trka do slikarskih izložbi.
- Zbog čega sve to skupljate?
- Umetničko delo živi večno, a
događaj prikazan na televiziji traje koliko i sama emisija. U
naporu da nešto ipak sačuvam, počeo sam da pravim svoju fototeku,
a filmove čuvam jer mi je žao da bacim ono što nije moglo da uđe
u emisiju.
- Putovanja stvaraju nova
prijateljstva? Koliko ste ih stvorili?
- Ne samo prijatelje, već i majku.
Naime, kad sam pre nekoliko godina snimao u Kragujevcu emisiju o
skojevcima iz VIII 2, upoznao sam Stanu Petrović čijeg sina su Nemci
obesili na početku rata. Sprijateljili smo se i ona me je kasnije
posinila.
Sada imam dve majke, a moja druga majka, iz Kragujevca redovno mi piše, savetuje me ili grdi, ljuti se što se češće ne viđamo. Ne može se ni zamisliti da prođem kroz Kragujevac a da je ne posetim.
Sada imam dve majke, a moja druga majka, iz Kragujevca redovno mi piše, savetuje me ili grdi, ljuti se što se češće ne viđamo. Ne može se ni zamisliti da prođem kroz Kragujevac a da je ne posetim.
- A najneprijatniji doživljaj?
- Dok smo snimali emisiju "Operacija
glad", grupa oko dve stotine ljudi i naučnika boravila je na
jednom pustom ostrvu na Jadranu. Eksperimentisali su da bi ustanovili
koliko čovek u slučaju biološkog rata može da izdrži bez
normalne hrane.
Jeli su puževe, razne trave, crve i da vam ne nabrajam kakve još neukusne biljke i ribe.
Naša ekipa im se pridružila i hrabro smo se podvrgli takvom režimu ishrane. Tvrdoglavi su izdržali sedam dana, a ja sam odustao već posle trećeg. Smatrao sam da smo došli da napravimo dobru emisiju, a ne da budemo dobri zamorčići.
Zato smo se dogovorili da s večeri napuštamo logor i da se vraćamo na kopno, a sledećeg dana rano dolazili bismo na ostrvo. Iako smo obično dobro večerali i doručkovali, oko podne bi nas obuzimala jaka glad.
Da bismo mogli da radimo, hteli - ne hteli, morali smo preko dana da prihvatimo njihov način ishrane.
Jeli su puževe, razne trave, crve i da vam ne nabrajam kakve još neukusne biljke i ribe.
Naša ekipa im se pridružila i hrabro smo se podvrgli takvom režimu ishrane. Tvrdoglavi su izdržali sedam dana, a ja sam odustao već posle trećeg. Smatrao sam da smo došli da napravimo dobru emisiju, a ne da budemo dobri zamorčići.
Zato smo se dogovorili da s večeri napuštamo logor i da se vraćamo na kopno, a sledećeg dana rano dolazili bismo na ostrvo. Iako smo obično dobro večerali i doručkovali, oko podne bi nas obuzimala jaka glad.
Da bismo mogli da radimo, hteli - ne hteli, morali smo preko dana da prihvatimo njihov način ishrane.
(RTV revija, 1969.)
 |
| Zvonko Simonović na karikaturi Paje Stankovića |