Pages

Dr Vladislav Klajn, rubrika "Vaše dete pred ekranom" '67: Ubistva, bestijalnost, seks - gledati ili ne?


Maj 1967: Neuroza je cena koju čovečanstvo mora da plaća za svoju civilizaciju. Od buke mašina kojoj je radnik izložen u fabričkoj hali, parajućeg zvuka mlaznjaka koji preleću naseljena mesta, bezbroj opasnosti koje donosi razvijeni automobilski saobraćaj, preko televizije, sve se to neminovno odražava na duševni život savremenog čoveka.

A svi ti odrazi nisu i ne mogu biti uvek neškodljivi.

Sve tekovine civilizacije sastavni su deo životne realnosti, gotovo u istoj meri u kojoj su to prirodni uslovi života i biološke zakonitosti. Znači, kao što je čovek uspevao i uspeva da se prilagodi uslovima koji postoje nezavisno od njega, mora da se prilagodi i uslovima koje je stvorila njegova civilizacija, dakle on sam.

Srećom, u čoveku se stalno buni njegovo neprihvaćeno osećanje nezavisnosti i, zahvaljujući svojoj bezgraničnoj kreativnosti, on je u stanju i biće uvek u stanju da svojoj prirodnoj sposobnosti prilagođavanja doda taj specifično ljudski kvalitet kojim uspeva da podredi i prilagodi sebi mnogo štošta od onoga što postoji nezavisno od njega, ili onoga što je sam stvorio, a što preti da se okrene protiv njega.

Tako se čovek našao i licem u lice sa pitanjem šta mu televizija daje, a šta mu oduzima.

Ta pitanja se praktički postavljaju uglavnom u uprošćenoj formi, što naravno ne umanjuje njihovu važnost: kako na decu deluju scene u kojima se čovek ponaša kao zver, kako pubertetlije doživljavaju naturalističke slike i tekstove normalnog i izvitoperenog seksualnog ponašanja aktera i slično?

Možda se mnogi neće složiti sa mojim mišljenjem, ali ja smatram da deca i pubertetlije harmoničnog razvoja neće imati ozbiljnije štete po svoj dalji razvoj, gledajući i slušajući sve to; dodao bih čak, da će dete koje pripremamo kao ličnost sposobnu da prihvata realnost i da je upozna u svojoj suštini, pre dobiti nego izgubiti ako je upozna kakva je, nego ako ga držimo zaštićenog u atmosferi staklene bašte.

Nadam se da pažljivom čitaocu neće promaći napomena da se to odnosi na decu i mlade harmoničnog razvoja!

Za mene se, što se tiče uticaja televizije na gledaoce i slušaoce bilo kog uzrasta, postavljaju kao ključna samo dva pitanja:

1. Da li televizija doprinosi i koliko doprinosi jednom, na žalost već prilično naglašenom otuđivanju od sebe i od emocionalnih relacija s drugima, jednoj emocionalnoj izolaciji, čiju osnovu čine takvi standardi ponašanja savremenog čoveka kojima je glavna odlika potiskivanje sopstvenih emocija? 

Neemocionalno ponašanje, otuđivanje i učaurivanje u samog sebe, postoji kao tendencija u savremenom društvu; televizija tome doduše nije uzrok, ali je nesumnjivo da je tim tendencijama dobro došla kao prividno racionalno objašnjenje, a i sredstvo za izbegavanje neposrednih toplih međuljudskih relacija.

2. S obzirom na dosad izneto, pitanje se ne postavlja tako da li televizija može nekom da škodi (ona se više ne može izbaciti iz kuće savremenog čoveka), nego šta je to što treba preduzeti da eventualne škodljive efekte smanjimo na najmanju mogućnu meru?

Kao što su štete od motorizacije manje mogućne ukoliko su bolji priprema, odgoj i disciplina vozača, utoliko je i praćenje televizijskog programa manje štetno ako je stepen odgoja deteta bolji.

Ako roditelji nisu uspeli da svoju decu odvoje od televizijskih emisija koje nisu za njihov uzrast, to nije krivica televizije već odgoja.

Ako pubertetlija nije vaspitanjem poučen o životnim realnostima koje prikazuje neka televizijska scena, onda će on iz tih scena izvući za njega neadekvatne impresije, ne zbog prikazane scene, nego zbog svog neharmoničnog razvoja kojem nije kriva televizija.

Po sebi se razume da je ključni deo ovog pitanja da li je televizija i televizijski program na visini svog obaveštajnog, vaspitnog, prosvetnog i kulturnog zadatka.

Sigurno da nije uvek ili bar da nije u dovoljnoj meri.

Što je program na višem kulturnom, umetničkom i obrazovnom nivou, to su sporedna štetna dejstva, razumljivo, manja.

U vezi postavljenih pitanja čitalaca može se još reći da će mnoge nedoumice i teškoće biti znatno smanjene kada jugoslovenska televizijska difuzija bude u mogućnosti da obezbedi izbor među mnogobrojnim emisijama.

Možemo se nadati da nije daleko vreme kada će naš televizijski gledalac moći da izabere ono što će da gleda, a ne da bude prinuđen, kao što je sada, da prati jedini program koji se emituje.

Napisao: Vladislav Klajn (RTV revija, 1967.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate